Skidam kapu slavnoj ruskoj diplomatskoj guji. Verujem da je mnoge škole izučio. Zavidim mu na tome. Ja sam samo ovu jednu. Životnu.
Silno je svoje veštine primenjivao u doba hladnog rata. Ja pak, svoje u doba hladnog života.
Verujem da je bio naočit dasa. Pravi Rus. Voleo je, cenim, toplinu svoga doma, gde nije morao da primenjuje taktike, strategije i kuje razne planove. Tamo ga je, pretpostavljam, čekao kutak njegovog pravog bića.
Ovde nije ruska klima. Ovde bršljen začas okiti kućerak. Pa mu se svi sa strane dive. A on, preplete zidove uzduž i popreko. Sakrije tajne odaje i utiša stanare.
Teško se, takav bršljen u korenu seče.
Bršljen je to, zabrekao duboko u srpskoj zemlji. Osuši se poneka grana i opadne lisće. Tek toliko da stanari, u snovidjenju naziru sunčev zrak.
Pa onda Gromiko, useljen i u takvu kucu, bistvuje decenijama posle hladnog rata, istim žarom.