Vetar je prosuo  miris marta po sokaku. Otvorio je vrata duše, željne da iskaplje tragove davnog bremena. Kotrljaju se nade, ushićenja, očekivanja.

Na trepavice mu spustih usne, kao tiho prošaptanu molitvu. Znao je da ga volim. Znao je isto tako da mu to neću reći. Da ću samo jagodicama prstiju dodirnuti njegove veđe i tu sakriti uzdah. U dlanove ću skupljati svud okolo rasutu ljubav. Kao i onog dana kad su nam se pogledi sreli. Kao i one noći kada se tonovi pretopiše u vino, vino u strast, strast u nežnost, nežnost u beskraj... Kao i onog marta kada je i nebo imalo boju njegovih očiju u svitanja. Kao i sada... Zna on ono što mu prećutim. Osluškuje damare, ispija ih. Prosutu čežnju prigrli nežno. Donosi mir, krije me od vetra... Blagosilja me šapatom i čini sretnom.

Napolju je bilo hladno, a zvezdano. Pao je prvi sneg. Ušla je u prostranu sobu. Na malim oknima prozora magla. Odblesak vatre titrao je po brodskom podu, a senke su se poigravale po zidu. Skinula je kaput a iz crnila krzna i tvida izronio je mekani odraz svile. Zvuk saksofona provirivao je iza teških zavesa koje uokviruju prozore. Na stolu gomila papira sa samo par započetih rečenica  i odblesak toplote na rubu čaše. U vazduhu miris oporog vina, čežnje i narandži. Na podu jedan skliznuti šal....