Uvek ju je dočekao sa nekim zahtevom. Dodaj mi ovo, donesi ono, pozovi sestru, otvori prozor, zatvori vrata. Uhvatio bi je za suknju i tražio svaki put nešto. Ona je žurila nekom drugom, svaki minut koji bi izgubila činilo joj se da uzima onom kome je hitala S-i.

Kad je odlazila, on je naručivao šta da donese sutradan

-Nemoj novine da mi zaboraviš, i cigarete

-Ne smaš da pušiš

-Zašto

-Opasno je

-Misliš da se ne razbolim?

Smejao se, smeh ju je pratio još kroz hodnik. Smeh mu je bio čudan, usta su se smešila, ali celo lice je bilo kao maska, oči hladne kao led. Nije volela da prolazi pored njegovog bolničkog kreveta, ali drugog puta do S nije bilo.

Donela bi mu ponekad i kad nije tražio časopise, novine,  te cigarete, krijući od doktora, sestara, osećajući grižu savesti. Samo bi ju uhvatio za ruku, i čvrsto stisnuo.

Drugi dan ju je zaustavio, pričao kako su doktori pogrešili, kako je zdrav, kako dolaze po njega.

-A kome ću ja da donosim novine??

-Nedostajaće mi cigarete, tamo ih neće biti.

Posle dva dana, stvarno je otišao. Krevet je bio prazan. Kad je pitala da li se javio, kako je putovao, sestra je samo sagla glavu.

 Marlboro, i sad joj oči zasuze kad vidi kutiju tih cigareta.