Doputovao je tog jutra.

Sad je ležao u krevetu.

Bolnica, neurohiruško

Ležao je u toj nepoznatoj zemlji, očekivao neki spas, bilo kakav. Izgubljen u mislima, nadama, očaju. Nije razumeo ni jednu reč, a opet očekivao je mnogo.

U hodniku mlada žena tiho je plakala, kako će proći operacija? Susretala se sa pogledima koji su isto iščekivali. U sobi, bolničkoj, svi su bili nasmejani, vedri, kao da je sve to najnormalnije, a u hodniku, nasmejano lice se opuštalo, bore bola bi ga obeležile, suze su same nadolazile.

Doneli su ga sa operacionog stola. Bio je žedan, sve ga je bolelo, hteo je da se okrene, da legne na ledja, već je pošao da promeni položaj. Nigde nije bilo nikoga da mu objasni, da ga spreči da se pomeri.

Osetio je ruku na ramenu, blagi glas neke devojke šaputao mu je na njegovom jeziku da se ne pomera. Objasnila je koliko je važno mirovanje prvih sati.

Kasnije, mnogo kasnije, kad je bol nestala, kad je sve bilo ružan san, setio se devojke koja mu je pomagala dok je bio nepomičan. Nikad je pravo nije ni video, pamtio je samo dodir njene ruke, i šapat.