Malena tačkica postaje još manja... manja...

nestaje

Vraćam se u stan

Otvorena boca  crnog vina

Ostavljena mapa nekog putovanja Šumadijom

Zgužvana posteljina

Nekoliko zrna groždja mame mi osmeh...

sećanje...

Čvrsto zatežem oklop,

Niko ne zna šta je ispod njega

osmeh... kameno lice...

Tek si otišao, a već mi nedostaješ...

Htela bih da ti srce poklonim

Ne mogu,

izgubila sam ga prvim pogledom na tvoje oči

Znaš li možda kako da ga vratim?

San

Noćas sam te sanjala.

Stajao si na obali mora.

Osetila sam lahor, miris čempresa, krenula sam ka tebi.

Podigao si pogled, spazio si me.

Zagrlio si me čvrsto, čvrsto, do bola.

Ne želim da se probudim, samo me drži, nemoj me nikad pustiti.

Ako odem nikad se neću vratiti.

Znaš li kako je provoditi praznike daleko od tebe?

Brojim dane do sledećeg susreta

Svaki je kao godina

Bolu treba dati vremena

Kao i tuzi

Ne mogu se odgurnuti

I praviti kao da ne postoje

Moraju se do kraja osetiti

I tek tada se može dalje

Put

Otputovao si

Ostaje  samo čekanje

Da li ću  umeti?

Da li ću moći?

Već mi nedostaješ

Proleće

Kažu da dolazi proleće,

možda će malo zakasniti

samo jedan mesec,

znam tražim previše

Poželela sam da imam moć da kontrolišem vreme

Momente kad nisi moj, ubrzala bih

Trenutak kad te dodirnem, zaustavila bih u večnosti

Neka nikad ne ode zima

Ostani zauvek tu!

Pokazao mi je lepote zime

Pahulje

Sneg

Zamrzutu reku

Videla sam samo njegove oči

Slušala samo njegov  glas

Zima je najlepše godišnje doba

Pahuljice su se topile na vrelini mojih usana

Ili su to bile tvoje usne koje su me probudile?

Noćas sam dotakla dugu

Probudila sam se

Nasmejala se

i

poljubila ti usne

Nestaješ

Sve si dalje i dalje!

Tvoj glas sinoć bio je tudj, nepoznat.

Pokušavam da te dozovem u sećanjima

Ti više nisi ti.

Dodirnula sam samo nebo.

 Osetila takav mir i spokoj 

Ne, ja samo sanjam, probudiću se

Ne postoje neosvoje tvrdjave

Postoje samo nesposobni osvajači

Šta li mu to znači?

Šta sad?

Obećao mi je zvezde i Mesec, padala je kiša

Obećao je prijatno veče, bilo je nezaboravno.

Bila sam nemoguća, moje najgore izdanje

  Kazala sam to sam ja, uzmi ili ostavi

Gledao me je kao krava mrtvo tele, i rekao

Uzimam.... i šta sad da radim?

Pružila sam samo prst, zgrabio je celu  ruku.

 Nasmešila sam se, hteo je ceo moj život.

Muškarac!

Nikad mu nije dovoljno!

Kad bi mi neko rekao, šta on hoće!

Tako je drugačiji od svega što sam poznavala.

Život su samo dodeljeni trenuci koje treba potrošiti,

ovako ili onako.

Kad bi unapred sve znali ko zna šta bi odabrali?