Sećate li se dve kockice čokolade
koje ste dobijali u retkim prilikama,
pa kradomice procenjivali da sestrine dve nisu možda veće?
Sećate li se kako je to bilo dobiti četvrtinu pomorandže o Božiću,
kao najegzotičnije posluženje?
Sećate li se kako se pile delilo svakom po parče,
a majci trtica i šija,
jer ona baš to voli da oglodje?
Ili kako smo čizme kupovali
svake četvrte godine,
kada opet na nas dodje red?
Setite se trenutka kada smo postali alavi,
nezajažljivi u, slobodno ih mogu nazvati, bahanalijama
brzog i besmislenog života,
u koji smo se nekim kovitlacima obrušili kao grabljivice,
ne znajući više kada je dosta.
I gde je kraj ispijanju..
Sećate li se koliko puta je bilo sasvim dovoljno
da vas neko uhvati za ruku?
Da li je to genetska glad koju ne umemo da utolimo?
Nesvesno sećanje koje se prenosi sa kolena na koleno?
Ili je ta pusta žudnja za srećom
tek puki izgovor za sopstveno ne imanje granica?
O da, makaze u ruke..
decembar je uvek dobar razlog
za svodjenje računa.
