tamo amo, po Beogradu

MOJA BABA

Danas nisam baš raspoložena, a to je idealno vreme da vam pričam o mojoj babi Persidi, Sidi Djordjević.

Koliko sam volela dedu, toliko me je ona iritirala još od malena i ja sam na sve moguće načine uspevala da joj zagorčam život. Pošto sam bila jako živa i nije mogla da me obuzda počela je da me vezuje za sto (a imala je onaj starinski veliki trpezariski sto, koji ne možeš da pomeriš). Ja sam tada imala oko 3-4 godine i još tada nisam dozvoljavala da me neko obuzdava. Jedan dan sam razmišljala šta da radim, a onda sam se setila i išla okolo koliko sam mogla od konopca koji mi je bio oko noge i pišala joj po tepihu na svakih 10cm. Možete li zamisliti njenog šoka kada je to videla, odma je odustala od vezivanja i pustila me u dvorište ali je sada vezala kapiju visoko da ne mogu da izadjem.

Pošto sam ja bila jedno slatko stvorenje, a naročito kada sam to htela, namestila sam najsladji osmeh i prvog prolaznika zaustavila i zamolila da mi odveže kapiju da mogu da idem nešto da kupim. Normalno, čovek mi odveže kapiju i pusti me, a ja zaždim pravo na železničku stanicu. Stojim ja i čekam voz, kada me vidi jedna žena, pridje i pita gde idem? Ja joj kažem za Beograd, onda pita gde su mi mama i tata, ja kažem u Beogradu, žena vidi samo dete, uhvati me za ruku i odvede u stanicu milicije.

I danas se sećam kako sam sedela sa milicionerima i igrala šah dok nije došla moja baba sva zadihana. Kada me je videla, počela je da viče i da me vuče ali su mene oni pitali ko je to, a ja sam mrtva ladna rekla nemam pojma. To je bila prava fešta, morala je ceo komšiluk da dovede da posvedoče da sam ja njena unuka i jedva su me pustili sa njom, ali su joj usput zapretili da pazi kako se ponaša i kako čuva unuče. Da vam ne pričam kako je deda bio njut kada je čuo šta se desilo, toliko je vikao na nju da je sve orilo. Od tada me nije baš mnogo maltretirala, ali je bila jako dosadna, stalno je nešto čangrljala i dosadjivala.

Prekoputa je stanovao dečko kod koga sam ja jako volela da idem, on je bio nepokretan i ležao je u krevetu (sada više ne znam koju bolest je imao) i u početku je mogao samo da pokreće glavu i da priča a kasnije je samo mogao da trepće. Elem, ja sam volela da idem kod njega i da satima pričam sa njim, da izmišljam bajke za njega, da ga držim za ruku, da ga volim, a moja luda baba je stalno govorila šta ćeš kod tog bogalja - kako sam je mrzela zbog toga. Dečko je ubrzo umro, ali mislim da sam mu ipak kolko tolko ulepšala te zadnje dane. Moja baba je bila jedna prosta i neobrazovana žena, ali ja znam mnogo prostih i neobrazovanih ljudi koji poseduju veliku inteligenciju i sa kojima ja vodim jedan interesantan i vrcav razgovor, ali sa njom to nije moglo nikada. Nije ni čudo što je moj deda našao drugu ženu i nju ostavio, pa ja bi je ostavila mnogo ranije, ne bi čekala 30 godina.

Kada sam bila starija i kada je jednom prilikom došla da me čuva (moji su otišli u Rusiju na mesec dana) bio je pravi rat po kući. Ja dodjem iz škole kući i kazem da idem napolje, a ona meni ne može, idi uči. Tu treba da vam kažem da sam ja kada sam upisivala prvi razred znala i da čitam i da pišem i ćirilicu i latinicu i da računam i hteli su odmah da me upišu u drugi, ali moj pametni tata (ista majka) nije dozvolio. Tako sam ja ostala u prvom i dosadjivala se sledeće tri godine, a za to vreme se i ulenjila, pa je posle bio problem da me uteraju da učim. Elem, zamislite mog šoka kada ona meni kaže uči, a ja znam ne samo za tu godinu, nego i za sledeće dve. Ja je tu normalno ispreskačem i kažem da ona nije išla u školu i da nije merodavna da meni popuje, a ona ni pet ni šest nego, ja nisam išla u školu ali sam virila kroz tarabu.

I danas mi je smešno kada se toga setim.

Normalno, ja izadjem bez obzira na to šta ona priča, ali sutra dan ona mene zatvori na terasu (to su bile one terase koje se zatvaraju samo iznutra) i smeje mi se kao luda. Bože kako su neki ljudi čudni, pa zar je ona stvarno mislila da će to da me zaustavi, ja preskočim terasu i udjem kroz prozor dnevne sobe (treba samo da znate da smo bili na šestom spratu, ali to me nije sprečilo) i kad sam se pojavila u kujni ona samo što infarkt nije dobila. Tu joj ja održim još jedno predavanje i sada ja nju zaključam u kujnu i izadjem napolje. Možete zamisliti kako je to bilo interesantno, kada sam došla, ona cupka, hoće da se uneredi i meni preti da će da me bije samo kada izadje iz kupatila. Počne da me juri, a ne može da me stigne i sve se tako završi.

Još sam tu izmišljla hiljadu stvari da joj zagorčam život baš zato što je bila takva. Nije znala da kaže acetisal, a ja se napravim da sam bolesna i pošaljem je u apoteku da mi ga kupi, ona kuka kako će to da kaže a ja kobojagi umirem i sve u tom fazonu.

Kao što vidite ja sam od malena vodila borbu i nikada nisam odustala, to nije u mojoj prirodi, ne dozvoljavam da mi neko nameće svoje mišljenje, hoću da saslušam i ako mislim da je to bolje da prihvatim, ali da mi na silu nešto namećeš, e to ne može nikako. 

{ 22:18, 3.11.2008 } { Poslao/la malivoja }

Dedino muško...