tamo amo, po Beogradu

SAN

Noćas sam sanjala moju pokojnu babu, a kad god nju sanjam ja se probudim sva uspaničena. Jeste da je ona bila prosta i neobrazovana žena ali je imala dobru filozofiju života i znala je da mi kaže neke dobre poslovice koje su se sve listom pokazale kao tačne u životu.  

Sanjam je kako stoji iznad mene podbočena dok ja ležim na krevetu i kritikuje (kao što je obično radila) moje ležanje u krevetu u 6 sati izjutro. 

- “Kakav je to način da se izležavaš dok je napolju već svanulo? Da li hoćeš deci takav primer da daš? Znaš da oni sve gledaju i ako si ti lenja i oni će da budu lenji, ako ti lažeš i oni će da lažu, ako ti varaš, kradeš, tučeš, maltretiraš, i oni će da postanu takvi. Zar te nisam lepo učila da u životu postoji zakon vraćanja i da treba dobro da paziš šta radiš?

I nije samo što će da ti se vrati nego će da ti se vrati dva puta gore!” 

- “Ma nisam ja nano lenja (mucam pospano), sad ću da ustanem, svaki dan ustajem oko šest da bi stigla na posao normalno a ne u vreme najgore gužve”. 

- “ Sećaš se da sam ti pričala kako je Stamenija bila lenja pa sada njen sin od  45 godina ništa ne radi nego čeka da ga ona izdržava? Sećaš se kako je Milisav varao svoju ženu godinama i smejao se zbog toga, a sada je doživo da mu javno nabija rogove njegova mlađana ženica zbog koje je ostavio svoju dobru ženu? Seti se samo majstor Jove koji je varao sve svoje klijente dok na kraju nije dobio rak (nedaj Bože nikome) i ode čovek za mesec dana.

Gleda onaj gore sve i sve tefteri!

Ako misliš da možeš da ga prevariš grdno si se prešla!” 

- “Ali ja sam baba vredna, časna reč!” 

- “Sram te bere bilo da tako govoriš sama za sebe! Valjda drugi trebaju to da kažu za tebe a ne ti sama da se hvališ? Seti se Milanke koja se stalno hvalila kako ima lepe noge (kao da je to najvažnije u životu) a na kraju je doživela saobraćajnu nesreću i ostala bez istih.

Seti se još popa Evgenija u našoj crkvi koji se stalno hvalio kako je njegova služba najbolja dok se nije šlogirao pa i dan danas moli onog gore da mu oprosti zbog toga”. 

- “Dobro baba, neću više, ja sam to samo iznosila argumentaciju zbog tebe! 

- Nemoj ti meni da iznosiš nikakvu argumentaciju nego se diži i pravac na posao. Kad se vratiš kući da opereš onaj veš koji je krenuo da ti kulja iz korpe, da skuvaš ručak za sutra, da opeglaš ono što se posušilo, da detetu promeniš posteljinu, da obrišeš prašinu i usisaš, da odeš posle u šetnju a usput da pokupuješ šta ti treba za kuću, detetu da pomogneš oko fizike, da spremiš šta ti treba sutra sa doručak (jer si počela mnogo da se razbacuješ s parama a kriza je), i to bi od prilike bilo sve. Televizor nemoj da pališ jer će da ti iscuri moza a još malo ga imaš i još ti treba. To je i loš primer dat deci, nije dobro po ceo sdan sedeti ispred ekrana, bilo kakvog, treba nešto raditi. Rad je stvorio čoveka i ako staneš gotov si!” 

- “Dobro baba, ustajem, nemoj samo da mi se nerviraš zbog toga, pozdravi dedu ako ga gore viđaš i ako nije sa onom Mađaricom (nisam mogla da izdržim da je ne pecnem pa nek mi se vala vrati duplo).  

MOJA BABA

Danas nisam baš raspoložena, a to je idealno vreme da vam pričam o mojoj babi Persidi, Sidi Djordjević.

Koliko sam volela dedu, toliko me je ona iritirala još od malena i ja sam na sve moguće načine uspevala da joj zagorčam život. Pošto sam bila jako živa i nije mogla da me obuzda počela je da me vezuje za sto (a imala je onaj starinski veliki trpezariski sto, koji ne možeš da pomeriš). Ja sam tada imala oko 3-4 godine i još tada nisam dozvoljavala da me neko obuzdava. Jedan dan sam razmišljala šta da radim, a onda sam se setila i išla okolo koliko sam mogla od konopca koji mi je bio oko noge i pišala joj po tepihu na svakih 10cm. Možete li zamisliti njenog šoka kada je to videla, odma je odustala od vezivanja i pustila me u dvorište ali je sada vezala kapiju visoko da ne mogu da izadjem.

Pošto sam ja bila jedno slatko stvorenje, a naročito kada sam to htela, namestila sam najsladji osmeh i prvog prolaznika zaustavila i zamolila da mi odveže kapiju da mogu da idem nešto da kupim. Normalno, čovek mi odveže kapiju i pusti me, a ja zaždim pravo na železničku stanicu. Stojim ja i čekam voz, kada me vidi jedna žena, pridje i pita gde idem? Ja joj kažem za Beograd, onda pita gde su mi mama i tata, ja kažem u Beogradu, žena vidi samo dete, uhvati me za ruku i odvede u stanicu milicije.

I danas se sećam kako sam sedela sa milicionerima i igrala šah dok nije došla moja baba sva zadihana. Kada me je videla, počela je da viče i da me vuče ali su mene oni pitali ko je to, a ja sam mrtva ladna rekla nemam pojma. To je bila prava fešta, morala je ceo komšiluk da dovede da posvedoče da sam ja njena unuka i jedva su me pustili sa njom, ali su joj usput zapretili da pazi kako se ponaša i kako čuva unuče. Da vam ne pričam kako je deda bio njut kada je čuo šta se desilo, toliko je vikao na nju da je sve orilo. Od tada me nije baš mnogo maltretirala, ali je bila jako dosadna, stalno je nešto čangrljala i dosadjivala.

Prekoputa je stanovao dečko kod koga sam ja jako volela da idem, on je bio nepokretan i ležao je u krevetu (sada više ne znam koju bolest je imao) i u početku je mogao samo da pokreće glavu i da priča a kasnije je samo mogao da trepće. Elem, ja sam volela da idem kod njega i da satima pričam sa njim, da izmišljam bajke za njega, da ga držim za ruku, da ga volim, a moja luda baba je stalno govorila šta ćeš kod tog bogalja - kako sam je mrzela zbog toga. Dečko je ubrzo umro, ali mislim da sam mu ipak kolko tolko ulepšala te zadnje dane. Moja baba je bila jedna prosta i neobrazovana žena, ali ja znam mnogo prostih i neobrazovanih ljudi koji poseduju veliku inteligenciju i sa kojima ja vodim jedan interesantan i vrcav razgovor, ali sa njom to nije moglo nikada. Nije ni čudo što je moj deda našao drugu ženu i nju ostavio, pa ja bi je ostavila mnogo ranije, ne bi čekala 30 godina.

Kada sam bila starija i kada je jednom prilikom došla da me čuva (moji su otišli u Rusiju na mesec dana) bio je pravi rat po kući. Ja dodjem iz škole kući i kazem da idem napolje, a ona meni ne može, idi uči. Tu treba da vam kažem da sam ja kada sam upisivala prvi razred znala i da čitam i da pišem i ćirilicu i latinicu i da računam i hteli su odmah da me upišu u drugi, ali moj pametni tata (ista majka) nije dozvolio. Tako sam ja ostala u prvom i dosadjivala se sledeće tri godine, a za to vreme se i ulenjila, pa je posle bio problem da me uteraju da učim. Elem, zamislite mog šoka kada ona meni kaže uči, a ja znam ne samo za tu godinu, nego i za sledeće dve. Ja je tu normalno ispreskačem i kažem da ona nije išla u školu i da nije merodavna da meni popuje, a ona ni pet ni šest nego, ja nisam išla u školu ali sam virila kroz tarabu.

I danas mi je smešno kada se toga setim.

Normalno, ja izadjem bez obzira na to šta ona priča, ali sutra dan ona mene zatvori na terasu (to su bile one terase koje se zatvaraju samo iznutra) i smeje mi se kao luda. Bože kako su neki ljudi čudni, pa zar je ona stvarno mislila da će to da me zaustavi, ja preskočim terasu i udjem kroz prozor dnevne sobe (treba samo da znate da smo bili na šestom spratu, ali to me nije sprečilo) i kad sam se pojavila u kujni ona samo što infarkt nije dobila. Tu joj ja održim još jedno predavanje i sada ja nju zaključam u kujnu i izadjem napolje. Možete zamisliti kako je to bilo interesantno, kada sam došla, ona cupka, hoće da se uneredi i meni preti da će da me bije samo kada izadje iz kupatila. Počne da me juri, a ne može da me stigne i sve se tako završi.

Još sam tu izmišljla hiljadu stvari da joj zagorčam život baš zato što je bila takva. Nije znala da kaže acetisal, a ja se napravim da sam bolesna i pošaljem je u apoteku da mi ga kupi, ona kuka kako će to da kaže a ja kobojagi umirem i sve u tom fazonu.

Kao što vidite ja sam od malena vodila borbu i nikada nisam odustala, to nije u mojoj prirodi, ne dozvoljavam da mi neko nameće svoje mišljenje, hoću da saslušam i ako mislim da je to bolje da prihvatim, ali da mi na silu nešto namećeš, e to ne može nikako. 

MOJ DEDA

.. Danas ću da Vam pričam malo o meni kao maloj devojčici.

Moj deda po ocu, Ljuba Djordjević živeo je u Jagodini u Teslinoj ulici odmah iza gimnazije i ja sam dok nisam pošla u školu bila stalno kod njega i babe. Moga dedu sam obožavala, a i on mene, stalno me je zvao dedino muško, pošto je bio nesrećan jer je imao sve unuke. Postoje tri dogadjaja sa njm, koje ja i danas pamtim i nikada ih neću zaboraviti. Pošto sam ja bila veliki djavolak kada sam bila mala i svuda sam se verala i penjala, stalno su me oblacili u pantalone, zato je valjda i moj deda zamišljao da sam ja njegov unuk. Elem, jednoga dana je taj veliki boem koji je imao saračku radnju rešio da je vreme da unuku povede u kafanu da oseti čari iste (zato ja i dan danas volim kafanu ).

Pozvao je fijaker (iako je kafana bila iza ćoška, ali njegova unuka mora prvi put da dodje u fijakeru) i trubače koji treba da idu iza i da sviraju dok ne udjemo. Kada je došao fijaker, bio je jako ljut što nije upregnut beli konj, odmah ga je vratio nazad i rekao da mora isključivo da bude beli konj jer je njegova unuka to zaslužila. Normalno, za 10 min. vratio se fijaker sa belim konjem i mi smo ponosno seli u njega. Bože kako sam tada bila uzbudjena, ja i moj deda idemo u kafanu u fijakeru koga vuče beli konj, a iza idu trubači i sviraju. I danas tačno mogu da zamislim tu sliku iako sam tada imala samo tri godine.

Drugi dogadjaj se desio neposredno posle toga, znači nisam imala više od četiri godine. Tražila sam od dede da mi da da kupim zimski sladoled (da li se sećate tog sladoleda, ja sam ga obožavala). Nije imao sitno i dao mi je 1000 dinara. Ne treba ni da Vam pričam kolika je to para bila u to vreme. Ja sva važna odem u poslastičarnicu, stavim pare na pult i tražim sladoled. Dotična koja je tu radila uzme pare, da mi sladoled i traži ponovo pare. Ja normalno kažem da sam joj dala i počnem da plačem, ali ne vredi, ona neda ni sladoled niti vraća pare. Uletim kud dede sva uplakana i kažem kako me je teta prevarila i uzela pare, a on na to meni da ponovo 1000 dinara i kaže :

'' Traži sladoled, ali ne ispuštaj pare iz ruke dok ti ne da ono što si tražila, a onda pre nego što ispustiš novčanicu lepo joj pokaži i naglas kaži da je to 1000 dinara''.

Ja odem i tako uradim i vratim sva srećna kusur. To je bio moj deda, uvek je znao za nas decu da uradi pravu stvar.

Treći dogadjaj se desio dosta kasnije, on se već razveo od babe (nemam pojma šta je toliko čekao) i dolazi u Beograd radi nekih poslova a moj otac uzima sekiru i počinje da ga juri napolje. Moj deda ipak zastaje kod mene i kaže mi da me on bez obzira na sve voli, daje mi pare da nešto kupim i pokunjen odlazi. Nikada to tati neću zaboraviti, ni što nam posle nije dozvoljavao da idemo kod dede, ni što je majci dozvoljavao da svašta priča za njega (mislim na moju babu). U svakom slučaju, čovek koji sebi dozvoli da ne vidi svog rodjenog oca 30 godina za mene je ludak i sada mogu to da mu oprostim samo zato što je dva metra ispod zemlje, ali pamtiću to celog života.

Kada sam se udala i dobila mog prvog sina Igora, otišla sam u Jagodinu, stavila mu dete u krilo i rekla : ''Deda, ovo je tvoj praunuk, i vidiš, dobio si i ti muško ne moraš više da se sekiraš'' ništa nije rekao, samo ga je grčevito zagrlio i plakao, plakao...

Tada sam ga videla poslednji put, ubrzo je umro ali mislim da je ipak bio srećan jer je video svog praunuka. Moj otac je tada došao na sahranu, ali ja nisam stajala pored njega, koje je to licemerje, nisi ga video 30 godina a došao si mu na sahranu, strašno, o mom ocu mogu jedan ceo roman od tri toma da ispričam koliko je bio baksuz, ali neću sada da kvarim uspomenu na jednog velikog čoveka, MOG DEDU.

IZDAJA

Da li znate onaj osećaj kada vas neko izda u koga ste imali jako mnogo poverenja?

To je strašno loš osećaj. Imate utisak da će srce da vam pukne, da će mozak da vam eksplodira, non-stop ponavljete u sebi zašto, zašto, pa nikada ništa nisam uradila da bi tako nešto zaslužila. U tog nekog ste se kleli, voleli ga i srcem i dušom, ceo svoj život ste mu pružili na dlanu a on vas je bezobrazno izdao, lagao i prodao   

I kako sad posle svega da bilo kome verujete? Kako da zaboravite to što se desilo i da nekom drugom date srce? I koliko treba da prođe vremena da se rane zaleče? Da li će taj bol ikada da prođe ili će da ostane večno?

Kažu da će da prođe kao što sve u životu prolazi, ali nisu sigurni kakve će posledice da ostavi. Neki izađu još jači i bolji, a neki se nikada do kraja ne oporave. Ja biram da budem još jača, ne želim da patim do kraja života a još manje želim da više nikada nikome ne verujem. Pa ni dve kruške nisu iste pa zašto bi i dve osobe bile iste.

Hoću i dalje da volim, da verujem, da se smejem od srca, da planiram, da šetam držeći nekoga za ruku, da zagrlim nekoga kad legnem da spavam .......

JA SAM IZABRALA ŠTA ĆU!!!!

RAČUN

Posle pola veka na ovom svetu obično dolazi pravo vreme za pristizanje prvog računa života na naplatu. Kod nekoga se to možda desi malo ranije, kod nekog malo kasnije, ali obično je ovo baš ″pravo vreme.″

KELNER! Šta smo imali do sada molim vas?

- Dva propala braka

- Četiri duge  propale veze

- Troje pristojne i solidne dece

- Tri unučeta (još malih, ali se nadam da će i oni biti pristojni i solidni)

-  Dosta prijatelja od kojih samo par proverenih i uvek na stend baju da  pomognu

-  Dvadeset osam godina staža (valjda ću nekako dočekati penziju?)

-  Jedan fakultet

-  Jedan stan

-  Jedna kola (ako yugo može tako da se nazove)

-  Jedna vikendica

-  Dva klasična kredita i dve kreditne kartice pune do balčaka...

A JA, KAO I UVEK DO SADA U ŽIVOTU, SAMA PLAĆAM ZA SVE!

Kad iz ove perspektive pogledam račun, i nije toliko loše koliko mi se  na prvi pogled učinilo. Možda ću nekako i moći da se iskobeljam ih svega pod uslovom da me poslednja veza nije toliko emotivno dotukla pa da poželim da se više nikada ne vratim nazad?

Prvo što sam primetila na ovom računu su duple stavke. To mi je uvek sumnjivo? Dupla stavka može da znači samo  dve stvari, ili je nešto toliko dobro pa ste poželili da to ponovite, ili ste se grdno prešli i to – ponovo!

Dva propala braka!

Imam neki feler u sebi pa stalno biram ljude koji nisu normalni. Da stave ispred mene 1000 ljudi i od toga jednog kretena, ja ću za kretena da se uhvatim i udam. Kažu da mi je to karma. Da nisam pristojna kao što jesam sad bi vam rekla šta mislim o toj karmi!

Ovako mogu samo da kažem da mi je ″prvovenčani″ bio šizofreničar, a ″drugovenčani″ alkoholičar. Da slučajno poželim da se udam treći put, nesmem ni da pomislim šta bi  bilo u izvlačenju. S obzirom na moje godine i moje već oslabelo srce takve eksperimente više nesmem da pravim. A i moja sestra mi je zapretila da će da me zaključa u neku baraku ako samo vidi da mi tako nešto pada na pamet, i neće me puštati napolje dok mi se misli ne izbistre.

Četiri duge propale veze!

Prva je bila još u osnovnoj školi i bila je čuvena ″prva ljubav zaborava nema″. Dugih pet godina smo se borili i sa mojim roditeljima i sa njegovom tetkom kod koje je živeo. Priznajem sramno da sam ja prva popustila.

Nisam jednostavno mogla više da podnosim svakodnevne torture, praćenja, zabrane izlazaka, iskakanja iz svakog žbuna, batine...

Izlaz iz ove situacije sam ″spasonosno″ našla u prvovenčanom šizofreničaru.

Tada su već trebali nešto drastično da porade  po pitanju moje psihe. Možda bi se posle pola godine u ″Lazi″ dozvala pameti? Ali pošto niko ništa nije preduzimao, ja sam nastavila sa glupostima i nadalje.

Za divno čudo, ovde se pojavljuje moja druga veza koja je trajala tri godine i kojoj i dan danas ne mogu nikakvu manu da nađem.

A možda je u tome i bio problem?

Možda me je ta rutina uspavala pa sam poželela nešto novo i nešto ludo što će da mi digne adrenalin i da me protrese?

Ima jedna divna narodna izreka koja kaže:

″Šta je babi milo to joj se i snilo.″

Tako se i meni tada pojavio drugovenčani alkoholičar da me izbavi iz ″učmalosti″ trogodišnje divne veze i da me toliko razbije da sam bila neupotrebljiva u emotivnom smislu dobrih pet godina. Bez obzira na kraj, opet bi sve ponovila jer se tu nalzi sedam najlepših godina mojega života koje ljubomorno čuvam i vadim ih samo u pojedinim momentima da sebi  dokažem kako još uvek zbog nečega vredi živeti.

Treća veza od tri godine mi je bila ″lekovita″.

Tačnije, služila mi je kao vraćanje u život posle pijančenja mog drugovenčanog da bi koliko-toliko ostala normala zarad dece. Prekinula se bez većih problema posle njegovog pitanja: ″Da li ja treba da te prosim od oca, muža ili dece?″

Četvrta i poslednja veza me je emotivno totalno dotukla i ostavila je neizbrisive posledice. Skoro četiri godine sam u njoj uvek tražila nešto više, pokušavajući da zavirim iza paravana, čak i kada sam osećala da je tamo u njegovom srcu praznina. Mislila sam kao i sve glupače da mogu da je popunim svojom nežnošću i ljubavlju. Kad je on na to odgovarao grubošću i nehajem, pokušavajući da mi pokaže da mu nije stalo, ja sam uglavnom te jasne znake tumačila njegovom nervozom, umorom, bolešću, problemima, čime god, samo ne istinom:

DA NISAM VOLJENA!

A ljubav je smisao moga života. Šta nam drugo u životu preostaje kad izgubimo osećanja? Bez ljubavi ništa nema svrhe i sve je samo praznina!

Nikada nisam dozvoljavala da aveti prošlosti i senke tuđe izdaje natkriju našu vezu. Nažalost, druga strana nije bila tako velikodušna.

Mislim da do kraja života neću uspeti iz ovoga da se izvučem. Već unapred žalim jadnika koji će možda, ali samo možda, imati hrabrosti da se pojavi i pokuša neki oporavak.

A lepo su mi svi pričali i upozoravali me, a ja glupača nisam htela da slušam...

Troje dece!

Ova stavka se definitivno ponavljala iz zadovoljstva

Prvi put slučajno, drugi put planirano a treći put rutinski. Svaki put je bilo prelepo i izuzetno iskustvo. Bilo je tu problema, lagala bih kad bi rekla da ih nije bilo, ali je uvek bilo mnogo lepših trenutaka nego onih loših. A iz ovako lepih momenta može da sledi samo nešto još lepše, a to su...

Tri unučeta (za sada)!

Petar, Đorđe i Magdalena.

Kad im samo imena izgovoriš a tebi oko srca sve milo.

Nikako mi i dalje nije jasna konstatascija da se unučići više vole nego deca. Moram da priznam da iz prve ruke mogu ovo da osporim (bar što se mog iskustva tiče), ali i da kažem kako ljudi brkaju neke pojmove.

Ne može više da se voli ono što ti nisi rodio nego ono što jesi, ali možeš da mu posvetiš više vremena i imaš više živaca, što se obično brka sa većom ljubavlju. Ovo je takođe stavka povezana sa velikim zadovoljstvom, pa očekujem da će u budućnosti još dosta puta da se ponavlja.

Dva kredita i dve kreditne kartice!

Ovo je definitivno najveća pizdarija koju sam u životu uradila

Ajde što sam se jednom ugovnala, ali što sam sve ponovila i to u još gorem obimu ne mogu sebi da oprostim. Nadam se da će me tresnuti neki zgoditak na LOTOU jer je to jedini način da se iskobeljam iz ovoga.

Šta........ treba da uplatim listić? Pa što ne reče da to tako funkcioniše?

KELNER, ako nešto nađeš na ovim karticama koje imam kod sebe slobodno naplati. U suprotnom se ″nosi″ sa svojim računom dok nisam odlučila da se i ja ″nosim″ tamo gde mi niko neće više ništa tražiti.

PRVA LJUBAV

Svake godine proleće čudno deluje na mene. Onda se obično setim moje prve ljubavi i osmeh mi ne silazi sa lica.

Da li želite da čujete kako je to bilo?

Nisam sigurna odakle treba da počnem priču......

.. Elem, počeću od početka (uvek se valjda odatle i  počinje).

U sedmom razredu osnovne škole (baš je bilo davno) ja upoznam jednog dečka, sasvim slučajno, bio mi je komšija. Pošto se moje iskustvo sa momcima pre toga svodilo samo na prebijanje dotičnih (tikla sam se k’o muškarac, čak su me jedno vreme zvali ‘’Hitlerka’’) jer su bili bezobrazni i nevaspitani, ja odmah zauzmem gard prema njemu. Medjutim, dotični bude fin i pristojan i ja počnem da se opuštam. U školi saznam da je prešao kod nas jer je ponavljao sedmi razred i da se preselio kod tetke da kod nas nastavi školovanje. Tu meni odmah bude žao dečka, naročito kada sam čula da se sve to desilo jer su mu se roditelji razveli (šta ćeš, osećajna duša, to me je mnogo koštalo u životu ) i ja se ponudim da ga upoznam sa društvom i zaštitim od raznih likova. Tako počne naše druženje i razmena iskustava.

Posle izvesnog vremena on meni otkrije da mu se svidja moja drugarica i da bi ja tu mogla da poradim nešto za njega. Ja normalno pristanem i počnem da slažem priču mojoj drugarici kako je on dobar, lep (pa i jeste bio), i kako bi ona mogla malo da izadje sa njim. U medjuvremenu mi se dosta družimo da bi razmenjivali priče i strategije, tu ima dosta da se planira zar ne?

I konačno jednoga dana ja njima zakažem sastanak.

Tada sam bila jako uzbudjena kao da sam ja išla na sastanak. Ali gle čuda, dolazi prvo ona besna kao ris i kaže da neće više da ga vidi, a onda dolazi on i kaže da nema ništa od toga.

Ja zbunjena nemam pojma o čemu se radi i insistiram kod njega da mi kaže šta je u pitanju i on mi na kraju kaže da je dotičnu nazvao Ružica (šta ti je pusta navika ) i da se ona toliko zbog toga naljutila da više neće da ga vidi.

Da skratim priču, mi posle odemo u bioskop i smuvamo se, pa kad čovek već stalno izgovara moje ime da zna zbog čega

Moram da priznam da je to jedini čovek u mom životu zbog koga su mi se noge tresle kada ga vidim na kilometar (a bio je visok i stvarno se video na kilometar) i zbog koga sam svašta radila sledećih pet godina, ali se ipak nisam udala za njega iako me je prosio. Mi smo bili tako povezani da nismo morali ni da pričamo, ja sam čula šta on misli i on je čuo šta ja mislim. Voleli smo da igramo razne igre, da se pretvaramo da smo druge osobe, jednom rečju voleli smo se do bola. To je bila moja prva ljubav (kao što kažu ljudi prva ljubav zaborava nema) i sa njim sam naučila sve što znam. Bili smo mladi, bili smo ludi, bili smo nevini, ali sve smo odradili na najbolji mogući način (to sam tek kasnije shvatila ).

Evo i sada sam se sva raznežila čim pomislim na njega, ali sve to me nije sprečilo da se udam za drugoga iako smo mi tada bili zajedno, ali to je neka druga priča za neko drugo vreme i ja ću vam je možda drugi put ispričati. Od tada nisam našla osobu sa kojom bi mogla da napravim takav odnos (a možda nikada i neću), ali to me ne sprečava da i dalje pokušavam.........

ZAR OPET!

  Još uvek je u mojoj svesti sveže sećanje na 90-te godine kad se pretakao benzin po ulicama i kada niko nije bio siguran da li će ujutru zateći prethodnog dana sipani benzin u rezervoar. Tako su žive slike tog vremena u mojoj glavi da sam jutros ostala skamenjena konstatacijom da mi je neko istočio ceo rezervoar benzina. Kao da mu taj čin bezobrazne krađe nije bio dovoljan, uspeo je da mi ukrade i poklopac od rezervoara i ostavi upaljena svetla koja samo čistom slučajnošću nisu ispraznila akumulator.

  Šta reći o ovom postupku? Da li se to 90-te polako prikradaju nazad u želji da nas dokrajče?

  Polako vraćam film unazad i pitam se kako smo sve to preživeli i ostali čitavi.....pardon, živi, čitavi sigurno nismo jer potvrdu toga vidimo svaki dan na crnim hronikama.

  Jurnjava za benzinom koji se kanistrima švercovao iz Rumunije, čekanje redova za ulje i šećer, mešenje hleba, jurnjava za dilerima da se što pre kupe marke dok još može neka da se kupi, urlikanje sirena, to su bile godine izolacije, sukoba, uništavanja ljudskih prava, nasilja nad ljudima, siromaštva, ekonomskog i tehnološkog zaostajanja, kaljanja slike Srbije u svetu i ugleda ovog naroda u svetu. ......

  Bože kako me je ovaj čin krađe podsetio na to vreme i stvorio strašnu paniku u mom organizmu. Da li se to danas  Srbija opet nalazi na istorijskoj raskrsnici?  Dokle više?

Emocionalni vampiri

Da li ste nekada čuli za izraz "emocionalni vampiri"? Ne, taj izraz nema veze s Kejt Bekinsejl i filmom "Podzemni svet", ni s Drakulom, niti bilo kojim bićima iz mašte. Taj izraz odnosi se na prave žive ljude - nakon komunikacije s takvim ljudima, osećate se više isceđeno i u emotivno mnogo gorem stanju nego da vam je vampir iz horor priče isisao litar krvi. O kakvim se to ljudima radi?

To su ljudi skloni tome da emotivno ucenjuju sve oko sebe. Jednim delom, njihov stav je da ako od vas ne dobiju ono što hoće (neku stvar ili uslugu), vi ste sebična i loša osoba; drugim delom, oni stalno zahtevaju vašu pažnju i da se vi brinete o njima i emocionalno da ulažete u odnos s njima - ili ste, opet, sebične i loše osobe koje samo na sebe misle. Verovatno znate bar jednu takvu osobu? Ja lično imam veliko iskustvo sa takvima.

To može biti neko iz vaše škole ili komšiluka, recimo. Možda su vam neki drug ili drugarica takvi, a možda i vaše dete. Oni su stalno puni priča o tome kako puno čine za vas i kako i vi treba da učinite to-i-to za njih (takav razgovor je naročito čest ako na neki njihov zahtev odgovorite sa "neću" ili "ne mogu"). Takođe, večito su puni priča o tome kako im je grozno, kako im se ovo ili ono loše desilo, i od vas očekuju da ih pažljivo i saosećajno slušate, da se složite sa svime što kažu (osim ako kažu nešto negativno o sebi, onda treba da ih uveravate da su divne i predivne osobe) i da ih tešite. Šta uraditi s takvima? Bež"te od njih! Ništa vam oni ne pružaju, samo vas "cede" i iskorišćavaju i nikada vam ništa neće ni pružiti. Sklonite se od njih i nađite prave prijatelje.

Teža je varijanta ako vam je član porodice takav, a i to se dešava. Život s emocionalnim vampirom je ogavan - bez preterivanja. Stalno vas tera da se osećate krivim, kao sebični, samoživi skot koji samo na sebe misli i iskorišćava sve oko sebe. Pošto se radi o članu vaše porodice, nekada čak majci ili ocu, može da bude veoma teško objektivno proceniti da li vi zaista samo sebe gledate ili vaša mama ipak preteruje.

Šta u toj drugoj varijanti? Prvo pokušajte pažljivo da procenite da li je kritika koju čujete na svoj račun tačna. Može vam pomoći ako na papir stavite šta sve vi pružate toj osobi, šta sve radite za nju (uz njen zahtev ili bez njega), a šta ona pruža vama. Već po broju stavki ko šta za koga radi moći ćete da vidite da li ste stvarno takav sebičnjak. Ako zaključite da ipak niste sebični, možete pokušati da se argumentovanim nabrajanjem suprotstavite tom članu svoje porodice. Nažalost, može se desiti da to ne uspe; tada vam preostaje da se trudite da sačuvate živce - i da se ne stidite da kažete "ne" kad verujete da je pred vas postavljen preveliki zahtev.

Hoće li ova druga taktika funkcionisati? Hoće. Emocionalni vampiri nisu jaki, zato stalno i "cede" sve oko sebe. Jednom kada ta osoba shvati da ste stekli otpornost na njene pokušaje (a shvatiće ako u svom odbijanju budete dosledni i ako postavite jasne granice dokle može da se ide), odustaće i preći će na "ceđenje" nekog drugog.