17 February 2008 - TRESLA SE GORA RODIO SE MIŠ...
 TRESLA SE GORA RODIO SE MIŠ
Republika Srbija, 17. februar, leta gospodnjeg, 2008. godine. Stuštilo se nebo! Teški, crni, oblaci, naizmeničo ispuštaju, čas kišu, čas sneg. Povremeno izbace i, po neku, bespilotnu letelicu. Vetar udara na sve strane, zlokobno zavijajući iznad izlivenih reka i uništenih useva. Zemljotresi drmaju na svakom ćošku. Uz sve to, sija i sunce. Zubato.
Preplašeni radnici i seljaci zabili se u kuće, zamandalili vrata i prozore i, sa strepnjom, čekaju, istorijsko, obraćanje najvoljenijeg premijera, na jednom od kanala, medijske javne kuće nezavisne Srbije. Jedino se Veljini ravnogorci, udruženi sa Dobrovoljnim pevačkim društvom pravoslavnih Amiša i kamarilama bivših rezervista, kao i sa još nekim, ortodoksnim, elementima, uključujući i radikale, dohvatili kuka i motika, pa krenuli put Kosova da se kerekeče sa KFOR - om i KPS -om. Oko slovenačkih radnji podigli zidove od blata. Za svaki slučaj! Da se srpskim i slovenačkim Slovencima, slučajno, nešto ne dogodi. Uz to, specijalni odredi srpskih domaćina, sa vilama, budno, paze na bezbednost i poštovanje vaskolikih srpskih običaja i pravoslavnih tradicija.
OBRAĆANJA
Odjednom, na televiziji se pojavi i premijer, lično. Nabi naočare na vrh nosa i, mesijanskim glasom, poče da propoveda:
"Srbija nikada neće priznati ništa. Ni nezavisnost, ni zavisnost Kosova od Srbije ili Srbije od Kosova, kao ni Metohije od Kosova, a ni Kosova od Metohije.
Za sve su krivi Amerikanci i ostali Slovenci, a Srbi nikada neće priznati priznavanje Kosova od strane bilo koga, uključujući sve neprijateljske elemente, od Mesnih zajednica do Međugalaktičkih federacija. Svi koji krše srpske zakone biće uhapšeni, ma gde da se nalaze. A naročito predsednik SAD - a.
Od sad, pa nadalje i ubuduće, borićemo se samo za jednu stvar, a to su dve stvari: Kosovo, DSS i ja. Ko ne bude tako postupio, Amfilohije ća ga anatemisati, a Velja će ga poslati na neku od nadležnih klinika. Već od sutra idemo u proteste, na kojima ćemo zviždati u zviždaljke, pevati duhovne pesme i klicati mom liku i delu. Toliko od mene. Aj zdravo!".
Paralelno sa premijerovim obraćanjem, u centru Beograda, predsednik Tadić, sveže uštirkane kose, dohvatio se kamere i spičio zapaljivo i, nadasve, istorijsko saopštenje:
"Srbija nikada neće priznati ništa. Ni nezavisnost, ni zavisnost Kosova od Srbije ili Srbije od Kosova, kao ni Metohije od Kosova, a ni Kosova od Metohije.
Za sve su krivi Amerikanci i ostali Slovenci, a Srbi nikada neće priznati priznavanje Kosova od strane bilo koga, uključujući sve neprijateljske elemente, od Mesnih zajednica do Međugalaktičkih federacija. Svi koji krše srpske zakone biće uhapšeni, ma gde da se nalaze. A naročito predsednik SAD - a.
Od sad, pa nadalje i ubuduće, borićemo se samo za jednu stvar, a to su dve stvari: Kosovo, DSS i Vojislav Koštunica. Ko ne bude tako postupio, Artemije ća ga anatemisati, a Šutanovac će ga poslati na neku od nadležnih klinika. Već od sutra idemo u proteste, na kojima ćemo zviždati u zviždaljke, pevati duhovne pesme i klicati liku i delu Vojislava Koštunice. Toliko od mene. Odoh da radim!".
NEZAVISNOST
U isto vreme, na Kosovu, u prijateljskoj atmosferi, sede predstavnici međunarodne zajednice, zajedno sa članovima vlade Kosova, piju mastiku, smeju se i udaraju parafe na, upravo usvojenu, Deklaraciju o nezavisnosti. Svi srećni i zadovoljni.
"Je l' sve rešeno?", upita Tači.
"Naravno, Hašime, još odavno!", odgovoriše predstavnici međunarodne zajednice, u glas.
"U tom slučaju, neka slavlje počne!", povika Tači, podižući čašicu.
"Neka počne!", složiše se ostali.
A u Srbiji, sve ostade isto. I male plate i nezaposlenost i siromaštvo i vize i visoke cene i teški, crni, oblaci koji naizmeničo ispuštaju, čas kišu, čas sneg. I sunce. Zubato.
|
