Secam se kada sam sa nekih 18 godina, citala knjigu " Paralelni svet".
Sasvim slucajno je ta knjiga dosla u moje ruke. Strina je citala u busu za Bgd i kad se uspavala, ja uzela da je prelistam. I nastavila da je prelistavam do Beograda; I u Beogradu. I cak sam prvi put u zivotu uspela da ignorisem strininu histeriju oko moje neposlusnosti i nisam replikovala na ocajnicke molbe moje majke da joj vratim jebenu knjigu da je ne bi zivkala vise i drzala joj predavanje kako sam bezobrazno raspusteno deriste.
A stvarno nisam bila.
Prelistala sam knjigu do uvece i onda razmisljala o njoj.
Tada sam bila radoznala i citala sam o tom Paralelnom svetu, zivotu posle smrti, sasvim normalno bez imalo straha.
Da sam u ovim godinama citala tu knjigu, plasila bih se.
Lepo zvuci to U sledecem zivotu, ali...
...sta ako i u sledecem zivotu napravis gresku zbog koje ispastas The Rest Of Your Life ili jos gore Untill The Death Do Us A Part? ( svaka pravopisna greska je slucajna - gramatickih nema, to znam :D )
Mislim, zivot je lep, ali ume da bude uzasno komplikovan kada u jednom uzasno kratkom trenutku odredimo pravac u kome cemo ici puno godina. Jos je gore kada se secas tog jebeno kratkog trenutka u kome si jednostavno Mogao da kazes NE, ali je " nesto" ucinilo da bude DA sa dugackim uzdahom zadovoljstva...
I ja priznajem to, ali ne mogu da prihvatim jos uvek.
Komplikovanost me zamara, a sve sto sam mogla da zakomplikujem oko sebe - uspela sam.
Imala sam cak fazu u kojoj sam trazila krivce, pa su svi pocev od mog pokojnog pradede pa sve do sestrice mi drage, bili krivi za moj pogresan izbor. Mislim, zar bas niko od svih njih nije mogao da kaze " Alooooo bre, ukoci malo! Razmisli!"
Znaju me dovoljno da su mogli da predvide da ako krenem srcem, kao sto uvek radim, napravicu glupost. Ali svi su cutali. Kao da su sklopili sporazum ili neku cudnu zaveru protiv mene.
Cutali su i pustili me da srcem vodim glavu kroz zid.
A sad im krivo kad glavom kroz zid krcim put srcu, a glas ne ispustam...
I to svesna svih mogucih posledica.
Posledica, koje su pickin dim za radost koju mi daje... ( izvinjavam se na psovkama, ustala sam na desnu nogu ; )
I tako vam kazem, sa 18 ne postoji strah od letenja, ali ni svesnost da su i padovi let.
Sa 25 ne postoji strah od letenja, ali postoji strah od pada, i dalje ne postoji svesnost da je svaki pad let.
Sa 35 pocnes da se radujes svakom padu, jer znas, da moras uzasno visoko da poletis da bi osetio bol pri padu...
...ali dok letis, eh... ne razmisljas o paralelnim svetovima. : )
Sasvim slucajno je ta knjiga dosla u moje ruke. Strina je citala u busu za Bgd i kad se uspavala, ja uzela da je prelistam. I nastavila da je prelistavam do Beograda; I u Beogradu. I cak sam prvi put u zivotu uspela da ignorisem strininu histeriju oko moje neposlusnosti i nisam replikovala na ocajnicke molbe moje majke da joj vratim jebenu knjigu da je ne bi zivkala vise i drzala joj predavanje kako sam bezobrazno raspusteno deriste.
A stvarno nisam bila.
Prelistala sam knjigu do uvece i onda razmisljala o njoj.
Tada sam bila radoznala i citala sam o tom Paralelnom svetu, zivotu posle smrti, sasvim normalno bez imalo straha.
Da sam u ovim godinama citala tu knjigu, plasila bih se.
Lepo zvuci to U sledecem zivotu, ali...
...sta ako i u sledecem zivotu napravis gresku zbog koje ispastas The Rest Of Your Life ili jos gore Untill The Death Do Us A Part? ( svaka pravopisna greska je slucajna - gramatickih nema, to znam :D )
Mislim, zivot je lep, ali ume da bude uzasno komplikovan kada u jednom uzasno kratkom trenutku odredimo pravac u kome cemo ici puno godina. Jos je gore kada se secas tog jebeno kratkog trenutka u kome si jednostavno Mogao da kazes NE, ali je " nesto" ucinilo da bude DA sa dugackim uzdahom zadovoljstva...
I ja priznajem to, ali ne mogu da prihvatim jos uvek.
Komplikovanost me zamara, a sve sto sam mogla da zakomplikujem oko sebe - uspela sam.
Imala sam cak fazu u kojoj sam trazila krivce, pa su svi pocev od mog pokojnog pradede pa sve do sestrice mi drage, bili krivi za moj pogresan izbor. Mislim, zar bas niko od svih njih nije mogao da kaze " Alooooo bre, ukoci malo! Razmisli!"
Znaju me dovoljno da su mogli da predvide da ako krenem srcem, kao sto uvek radim, napravicu glupost. Ali svi su cutali. Kao da su sklopili sporazum ili neku cudnu zaveru protiv mene.
Cutali su i pustili me da srcem vodim glavu kroz zid.
A sad im krivo kad glavom kroz zid krcim put srcu, a glas ne ispustam...
I to svesna svih mogucih posledica.
Posledica, koje su pickin dim za radost koju mi daje... ( izvinjavam se na psovkama, ustala sam na desnu nogu ; )
I tako vam kazem, sa 18 ne postoji strah od letenja, ali ni svesnost da su i padovi let.
Sa 25 ne postoji strah od letenja, ali postoji strah od pada, i dalje ne postoji svesnost da je svaki pad let.
Sa 35 pocnes da se radujes svakom padu, jer znas, da moras uzasno visoko da poletis da bi osetio bol pri padu...
...ali dok letis, eh... ne razmisljas o paralelnim svetovima. : )
Objavio
Proslost u 22:05 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar