Ponekad imam potrebu da izvlacim secanja iz prasnjavog kovcega koji cusnula sam negde i setim ga se samo kada zelim potvrdu da nisam emotivno frigidna. A onda pogresnost persona koje su davale savrsene esencije ljubavi i bola, opet zagrebu po staklu i ja se najezim i pobegnem uz tresak vrata i oblak prasine. Ostavim secanja da came tamo gde sam ih bacila i gledam dalje. Samo napred. Nikako pozadi. Proslost je kucka koja ne spava...
Ponekad u sebi pronadjem hiljadu bistrih izvora i otvorim se, dozvolim slucajnim prolaznicima da se napoje, dozvolim pogresnim ljudima da se osveze, dozvolim zlim osobama da se rashlade, dozvolim sujetama i tastinama da se ogledaju u bistrini svega onog dobrog sto istice iz mene tim danima. I cutim i uzivam u osecaju da sam tako retko sve ono sto ne bih smela biti. Nepazljiva. I puna poverenja.
Ponekad sanjam vinograde, siroke livade i sunce negde u daljini kako sasvim lagano klizi iza brda. Sanjam da idem prema suncu a senka sumraka me prati, uporna i zloslutna. Pocnem da trcim ali brdo postane vece i kao da se urotilo sa senkom, krije mi sunce, uliva hladnocu u kosti i menja boju vinove loze. Grozd po grozd nestaje u identichnosti sa bojom mraka. I onda osetim strah. Onda shvatim koliko sam usamljena i pozelim te...
Ali tebe nema...
Objavio
Proslost u 10:12 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar