Svako ima odredjeni trenutak koji priziva, doziva, ocekuje, trenutak kome se radujemo, koji provociramo, insinuiramo, mamimo, iziskujemo, iskamcimo od dosadnog zivota koji napokon popusti i dopusti nam da ostvarimo taj posebni trenutak, samo nama prepoznatljiv po nekom pecatu. Moj omiljeni trenutak ima pecat spoznaje. Tacnije, balansira izmedju iscekivanja i spoznaje. Trenutak koji deli sve kako jeste od svega kako nikad ponovo biti nece. Trenutak pre prvog poljubca.
  Onaj trenutak u kome on priblizava glavu  i fiksira pogledom usne, vec poluotvorene usne, nabrekle od iscekivanja i radoznale, trenutak u kome udises njegov miris i brzinom svetlosti skeniras tempo kojim ti prilazi ne shvatajuci vaznost usporenosti koja produzava taj trenutak, razvlaceci ga u jednu famoznu vecnost, zauvek urezanu u centar za memorisanje tih Specijalnih trenutaka koji cine zivot vrednim zivljenja.
  Odmah po inhalaciji njegove koze, nastaje potreba za vizuelizacijom svakog pokreta koji bi ucinili trenutak jos magicnijim. Ispunjenje tihe molitve da jos malo oduzi sa igrom, da prvo rukama isprovocira svaku celiju i zategne svaki nerv, da izazove lucenje kriticne doze endorfina, i tek onda da lagano spoji usne, ispitivacki, a opet vrlo sigurno, dok vec sledeceg trenutka jezicne kvrzice krenu da se maze. Ispitujes ukus i upijas socnost tudjeg mesa, gutas tudje sokove od kojih postajes sve zedniji ili pak upravo suprotno - dok ne osetis apsolutni gubitak kontrole razuma ili nepodnosljivu mucninu u stomaku.
  I onda znas...
  Odmah posle tog prvog poljupca znas...Sve. Citav univerzum se otvori nad tobom dok pred ocima ti titra zavidan dijapazon emocija, a pod nogama trazis tlo koje je, mozes se zakleti, tek tren pre toga bilo bas tu i cvrsto podupiralo tvoje tabane. U prvoj pauzi, identicno kao u pozoristu kada igra najpopularnija predstava, hvatas dah i pokusavas da dodjes sebi i dozoves se pameti. A pamet uhvatila dzadu...ne konstatuje te pamet, jer sklopila je pakt sa dusom zeljnom svega onoga sto iz srca mili - osecanja se sire kao izlivena reka iz korita i maze ti nerve zategnute do pucanja.
  I onda dodje trenutak davanja. I primanja. I ti osetis uzavrelu krv u venama koja slavi Zivot...i Ljubav. Prepustis se rukama totalnog stranca koji je uspeo da te ucini prioritetom svog postojanja. Uzivas u trenutku, koji za sobom nize bezbroj sitnih trenutaka koji zajedno cine savrseni mozaik u cijem se obrisu nazire dva lika...spojena u prvom poljupcu.
  Miris lavande ti ispuni pluca i ubrzano udises ne bi li pocela dusa da ti mirise njegovim udasima. Neznost te jezi sigurnim, cvrstim stiskom i osecas da si nekome Bitna, da bi neko klonuo od tuge kada bi tog trenutka nestala ili kazala nesto sto kosi se sa pravilima savrsenih trenutaka. I cutis...I uzivas...I dajes, nerazmisljajuci vise da li podjednako primas. Iskljucujes sve nevaznosti iz tog trenutka u kome ponovo ozivljavas i punim plucima udises pobedu nad samocom. Ljubis i ne razmisljas o nicemu do slatkoci njegovih usana i mirisu njegove koze. Poklanjas mu se kao unikatna tkanina kojom ce se obaviti kada oseti breme zivota da ga pritiska. Sigurnost u njegovom pogledu te mami da se svijes tu kao ptica premorena od dugog leta. 
   Tricavih par sati, dana, meseci ili godina zivis od secanja na taj trenutak prvog poljubca, bas tamo, tako i sa Njim. To te ispunjava sve dok jednog dana ne shvatis, da se ne secas ukusa njegovih sokova...
  Izazov ti se podsmehne i monotoniju radoznalost zagolica. Boris se da zarad tog secanja ne posustanes i ostanes dosledna svim onim izmedju dva poljupca, izgovorenim recima u ciju si istinitost verovala svim srcem. 
Ali...
  Adrenalin trazi lansiranje, nove usne zeljne tvojih brazdi na usnama, ustreptalo srce od nekog novog pogleda, strast u nekim drugim ocima.
Tesko je zaboraviti samo onaj trenutak u kome on beskrajno sporo priblizava svoje usne tvojima...pogled kojim ispitujes hiljadu raznobojnih tackica i spoznaja toliko razlicitih nijansi jednog pogleda.