"  U svetu postoji jedno carstvo,
   U njemu cruje drugarstvo,
   U njemu je sve lepo
   U njemu je sve nezno
   U njemu se Sve raduje " ...

  Odrasla sam uz Branka, ma koliko pokusavali da ga naprave negativcem, ja sam sigurna da je on zasluzan za jedan divni deo mog detinjstva. U tome mu je pomagao vitez Koja i Pera detlic, Hajdi i Strumfovi sa sve Gargamelom, Acim i Mica i jedna Tacna vaga. Naravno, sve to ne bi bilo tako upamtljivo da nije bilo bakine kajgane i pohovanog hleb sa sirom po kome je komsika Dara postala poznata u kraju. Obavezne nedeljne posete pozoristu lutaka ili setnja Niskom Banjom su takodje obelezja tog divnog perioda. Dekin polonez koji je bio tezak tri tone, ali samo Moj deka ga je imao, prevozio me je od mesta do mesta i ostavio u nekom mozdanom sefu trenutak u kome sedim na sredini zadnjeg sedista, laktovima navaljena na oba prednja i brojim isprekidanu liniju autoputa.
  A onda odjednom odrastes. Prestane da ti bude vazno sve sto ti je do juce tkalo zivot, i dobijes neki novi centar sveta i smisao koji je visok 190, tezak tu negde oko idealnog i mirise bogovski dobro - na Djanija, naravno. Pred ocima ti samo promicu njegove usne koje izgovaraju ovo ili ono, njegove ruke koje posezu za ovom ili onom, njegov hod koji cini se, dokazuje da je bio u nekom od prethodnih zivota bengalski tigar, neustrasiv i tako samouveren da su cak i lovci bezali od njega. Prvi pogled koji mi je uputio ostao je takodje u tom sefu nezaborava. Klecanje kolena i pocetak spoznaje jednog drugacijeg sveta, ne tako sigurnog i fantasticnog kao detinjstvo, ali svakako posebnog i uzbudjujuceg.
  Zar zivot nije kao univerzum? Istrazujes razlicite planete, otkrivas na kojoj ima zivota, a na kojoj nema, neke te uplase pa pobegnes, neke te oduseve svojom klimom i florom i faunom, neke su previse daleke, ali uzivas u njihovoj lepoti sa distance, neke ti se raspadnu pred ocima i pratis delice kako se rasipaju po beznadju, a ne mozes da mrdnes. Ukopana trenutkom u kome shvatis da jednog dana svemu dodje kraj, pokusavas da demantujes to, ali ne ide. " Sve sto je lepo ima kraj " - rece neko, to se posle i recitovalo i pevalo, a niko poreklo tome ne zna. Samo se zna da je to istina; ljubav i zivot, dve najlepse stvari, imaju kraj. I svaki kraj obelezi jedan segment nas. Dok ne dodjemo do poslednjeg segmenta u kojem mi  nekome svojim krajem, ne obelezimo kraj necega...
  Kada sam srela Njega, alfu i omegu ljubavi, savrsenog u svom nesavrsenstvu koje je bilo vesto sakriveno stilom i sarmom i nezapamcenom harizmom, Njega koji nije izgovorio pogresnu recenicu, koji se nije nasmejao bez razloga, koji je znao sve od mezazoika pa sve do najdaljih Nostradamusovih prorocanstva i verovatnoce da se ispune ili ne, shvatila sam koliko jos moram raditi na sebi. Jednostavno nisam pronalazila reci kojima bih parirala jednom takvom mozgu. A on je uzivao u mojoj tisini, sasvim neshvatljivo pronalazeci neku interesantnost u meni cutljivoj i vec nasmesenoj kao posledica facijalisa od predugog smeskanja. Upijala sam njegove price, njegova putovanja, dopustala da me povede u Australiju, a onda da se nasukamo na nekom ostrvu koga nema na mapi sveta, uzivala sam da se veremo po Mont Everestu i prezivimo nezapamceno nevreme, da menjamo gumu u sred sicilijanske nedodjije tik ispred kamenjara iza koga se krio The Padre. Vodio bi me u famozne sopinge po Vol Stritu i ronili bi nocu po najudaljenijim morima sa cudnim imenima, poznatim samo lokalnom stanovnistvu obliznjih sela gde bi iznajmili kolibu od blata i trske. Kada bi pricao o ljubavima i zgodnim stjuardesama koje cini se, nikada ne bi obratile paznju na njega takvog, gubila bih tlo pod nogama, a on bi se gubio u sjaju u mojim ocima. Savrseno smo kompenzovali Mladost koju sam mu pruzala, za Iskustvo koje je delio sa mnom.

- to be or not to be -