Tako bih volela da sam nezna, krhka, da izazivam saosecanje svojim laganim hodom i tuznim ocima, da ostavljam za sobom miris tek ubranog zumbula i da pocrvenim pod tvojim pogledima. Tako bih volela da sam negovana i svilenkasto nezna, da sam savrsenog tena i linija tela, da mi je hod mekan kao oblak i da njisem kukovima tek toliko da zemlja ne prestane da se okrece. I jos bih volela da su mi ruke savrseno oblikovane i grugi dovoljno oble da posegnes za njima bez kontrole, da su mi usne pune i socne i da osmehom te ocaram kao vestica skrivena u telu andjela.
Mozda bi onda ispunio sebi zelju i kazao  mi Volim te ...

A onda pomislim, Ma da...to ne bih bila ja. Ne bi voleo mene ovakvu kakva jesam, ovu mene koja te drzi pokraj sebe u mislima dugi niz godina. Ovu mene koja opsuje kad se najmanje nadas i iznervira brze od zvuka. Ovu mene koja flertuje sa svima, a ne daje se nikome. Ovu mene koja slatko laze, a ipak samo istinu zbori kada te pogleda plavim ocima. Ovu mene koja ti se na ruke bacila i pod dlan podmetnula, dok mesec je gledao svoja posla i cuvao zvezde od radoznalih pogleda. Ne bih bila ja, bezobraznica dugog jezika koja recima privlaci ili odbija, mazi ili kaznjava, hvali ili vredja, prica o davnim i dalekim ljubavima, o nesagledivim srecama ili razornim tugama. Ova ja koja celog zivota bezi od proseka, otima se sablonima i semama, batrga se ustaljenim normama i laznim moralima! Ova ja o kojoj svi sve znaju, a opet ne zna niko nista. Ne bih bila ova ja, na koju mislis mesecima. Zbog koje ne spavas nocima ili upadas u  zamku vesto ispletenu snovima. Ne bih bila Ja, jednostavna i komplikovana , nedokazana i uzasno istrajna u ljubavi koju osecam...

Iako postoji sansa da to uopste nije ljubav vec samo neispunjena zelja koja provocira moju tvrdoglavost i izaziva jarca u meni, izvlaci mu rogove kojim ce probosti sve postavljene zidine tvojih principa i docepati se ispunjenja svoje zelje u trenutku u kome mesec tone u duboku reku.

Poljubi me ...