Zanimljiva noc za mnom ostala da cuci tamo negde iznad Save.
A sve je pocelo kao hiljadu i jedna prica vec ispricana, poneka na platno prebacena, a neka u knjigu izlivena. Neplanirano, ne mogu reci bas spontano, vec vise onako opusteno, ali planski biranim fontom cudne sive boje koja ponekad izbledi do nevidljivosti.
Posle puno dana, meseci, drznucu se da kazem i godina, napokon sam mu prisla blize od pogleda. Ili sam makar mislila tako.
Gledala sam ga preko stola uzivajuci u njegovoj besmislenoj prici o jos besmislenijim stvarima, ali on je jedini na svetu koji ume besmislenost da uvije savrsenim sarenim papirom preko koga obmota savrsenu zlatnu masnu tako da unutrasnjost svega toga postane totalno nebitna jer je satisfakcija vec pri samo vizuelizaciji, nepodnosljiva. Pricao je i pricao, a ja sam se samo smeskala mirna i srecna zbog jednostavnosti tog trenutka koji smo delili. Osetila sam da ce mi ponuditi vise, da ce mi dati jedan delic sebe, da ce mi dozvoliti da jedem kriske narandze tik pred njegovim nosom, a nece posegnuti ni za jednim parcetom samo i iskljucivo zato sto previse uziva posmatrajuci me dok zubima odvajam mesnati deo narandze, a usnama ne dozvoljavam ni jednoj kapi soka da sklizne niz bradu, na tlo.
Noc je bila savrseno vrela i pomalo vlazna, ali cak ni guzva i galama je nisu cinili nista manje podnosljivom nego sto je vec bila.
A smesno je to sto sam na putu do njega razmisljala kako mi samo treba ruka u ruci, samo osecaj pripadanja bez ikakve fenomenalne neponovljive uzasno goruce strasti i osecaja privlacnosti koja se poistovecuje sa najjacim  magnetima. Samo sam zelela emociju. Samo dodir bez potrazivanja. Prisutnost, bez uslovljavanja. Dugo zeljenu zelju - bez ostvarivanja.
Nadala sam se da nece ni On osetiti potrebu da me " rastrgne", da me ima bas tu i bas pred svim tim ljudima koji su krisom gledali dva ludaka u noci kako ne obracaju paznju na ostatak sveta. Bezbrizni spolja, uzasno nemirni iznutra stvarali smo dogadjaj o kome cemo pricati mesecima; dogadjaj kojim cemo se hraniti kada pregladneli od nedostatka emocija pozelimo da se scucurimo u neki ugao secanja.

7 minuta me je posmatrao

7 minuta mi je pricao

7 minuta me je ljubio

7 minuta me je voleo

7 minuta me je pamtio

7 minuta sam ga pamtila

7 minuta mi je verovao

7 minuta me je zeleo

7 minuta me je gledao svud, sem u oci

7 minuta je pamtio par reci koje sam izgovorila

7 minuta je pokusavao da prevari sebe, da me gleda celu noc...

...nije uspeo....

Ali bilo je to nezaboravnih 77 minuta prepunih emocija, prepunih svega onoga za cim sam vapila, za cim sam zudela. Dao mi je neznost sa naznakom strasti i odmah potom dopustio mesecini da razvuce moj pogled po  povrsini Save. Osecala sam hiljadu reci kako mu prolaze mozdanim sinama, ali cutao je. Ucutao je i mene i bas tada, tu u tom polumraku sa odsjajem zelen svetlosti iz obliznjeg bazena, shvatila  sam  koliko je ogromna moc samokontrole koju poseduje, ali ujedno i njenu razornost na sve ono sto sam mislila da sam davno izbacila iz sebe. Osecajnost ne moze da se otkloni hiruskim putem. I to je cela istina.
Sedam u kola i krecem kroz kasnu noc. Pustam radio nasumice i trazim odgovarajucu pesmu za laganu voznju kroz Beli Grad. Volim Beograd nocu. Njegova nocna smirenost mi uliva neku cudnu prijatnost koja uzivanje uzdize do najviseg nivoa. Pesma krece....

....a sa njom i suze.
Cije prokletstvo ja ispastam?