Prošlost me nikad nije uznemirila. Jednostvno sam je prihvatila kao nužno zlo, kao nešto što ne može da se promeni i svaki put kad pokuša da me uznemiri ja je primirim molitvom iako nisam zagriženi vernik. I ona se stiša. Ućuti. Shvati i ona, da ne može mene da promeni svojom postojanošću . Shvati, da ne može da utiče na sadašnjost ili budućnost iako bi se rado malo tamo prebacila i ponovila se. I onda u toj svojoj nemoći, počne da me tišti...
Prolazim kroz neki čudan period koji bih nazvala Apstrakcijom. Sudaraju mi se savršeni doživljaji i grozna iskustva; sudaraju mi se ljubav i mržnja i ja osećam da sam na nekakvoj raskrsnici, da moram da rešim kojim ću putem da krenem - u jednom pravcu me čeka neizvesnost, nesigurnost i ljubav, u drugom me čeka monotonija, laž i prevara, u trećem me čeka ogromna nepoznanica i mukotrpan rad, a u četvrtom sasvim obično ništavilo i plima koja bi me ponela ko zna gde. Kako izbrati kuda ću? Linija manjeg otpora sugeriše da ostanem gde jesam i nastavim da tapkam u mestu, ponekad da potrčim tečkim nogama, ali u mestu. Ponekad da skočim, opet u mestu. Ponekad jednostavno da čučnem i sklupčam se oko sopstvene ose, zauzmem tako sigurnu pozu fetusa i ostanem tako par sati u tom istom mestu. Dok bol ne prodje...
On mi govori lepe stvari, divne stvari, daje mi sebe, daje mi ljubav, daje mi nežnost, poklanja mi pažnju, zavodi me sistematski, uvlači se ispod kože neosetno, On ne boli...A onda se Prošlost uvredi mojim unutrašnjim zadovoljstvom i potencijalnom srećom koja bi je bacila u drugi plan i krene da mi kroz njegove reči vraća neka druga lica, izobličena i nakazna, neiskrena i agresivnog pogleda, pohotnog i nedvosmislenog; lica zveri koja su nanjušila sirovo meso, pregladnela i krvoločna. I ja prepoznam ta lica i te reči, ustuknem i pustim suze da teku nadajući se da će sprati sram sa mog obraza zbog poistovećivanja jedne tako čiste emocije, sa pokušajima drugih da ukradu od sumornog im života, par sati moga šarenila. 
Nemam rešenje za svetske probleme niti usadjeno herojstvo u sebi. Obična kao i svaka žena, raspravljam sa svojim alterom šta ću i kako dalje, tražim najbolje solucije da preživim kao žena, da ne klonem i ne padnem na kolena.
Ostavila sam lep vikend za sobom. Ne lep - divan.
Ostavila sam divnu osobu za sobom i vratila se u svoj svet. Kako objasniti jednom izvoru Ljubavi koji me mami da potopim umorne tabane, izostanak želje za tim zbog mogućeg zamućenja jedne takve bistrine? Kako odoleti slatkom ukusu na jeziku? Kako ne voleti ... nemoguće je.