Nisam ga videla od te veceri.
Prekinuli smo svaki kontakt onog trenutka kada mi je kazao da me voli.
A nije smeo.
Nisam ni ja smela da ga zaljubim u sebe.
Ali jesam.
I to onako kako se zaljubljuju klinci u prvu devojku koja im se ucini ostvarenjem decackih snova. Ili onako kako devojke zaljube pismima momke kojima su centar sveta. Ostvarenje vojnickih snova.
Mislila sam, procice s godinama. Ne znam da li vremenski period od 6 meseci spada u prolaznost ili ne.
Meni je tih 6 meseci izgledalo dugo kao ceo jedan zivot.
Savrseni zivot, uljuljkan u harmonicnu iskrenost osecanja koja su se nesebicno delila i proticala dvosmerno. Po ceo dan. I celu noc.
Sve ono sto sam kao devojka krala od momaka i skladirala u hangaru secanja, odjednom se naslo u Njemu. Sve ono dobro. 
Ne znam da li je neko nekada imao onaj osecaj  da moze imati nekoga U sebi,  ili biti u nekome, non-stop?
Mi se nismo razdvajali. Zavisili smo jedno od drugog do fizicke boli.
Te noci mu je bio rodjendan.
Znala sam da ne smem rizikovati, ali morala sam samo na kratko da ga vidim i pozelim mu se.
U  nekom od sledecih zivota.
A on me je jako, jako zagrlio i kazao da me voli. Decackom naivnoscu se nadao da ja to vec nisam primetila.
A onda je nestao...
Sve do juce, kada smo se sudarili izmedju dva rafa. Totalno nespremni. Postavljeni tu kao na sceni, podlegli refleksnoj reakciji koja je obostrano bila ... samo smesak u uglu usana.
I zivot je nastavio da tece.
I zemlja da se okrece.
Samo jos snova da se resim...