- prvo sam bila sasava_zena, jednom davno; mislila sam da su svi "ok" i da su svi tu gde jesu samo i iskljucivo zezanja radi. Naravno da sam znala price o upoznavanjima i vencavanjima preko neta, ali generalno u 'rekla - kazala' ne verujem, a i da poverujem moram da probam. Vec sam udata bila, tako da makar o tom problemu nisam morala da razmisljam. Udati se necu virtuelno.
E onda sam polako pocela upoznavati blagodeti lajavog mi jezika i dobih na pvt krpelja, a nisam se cak ni valjala u virtuelnoj travi. Samo sam se po stenama pentrala. Dakle, krpelj je poceo da mi sisa krv i ja sam, s obzirom da nisam isla kod nekog strucnog lica, pokusala sama da otklonim gospodina krpelja. Posledice su bile katastroalne; danonocna glavobolja koja preti da predje u hronicnu migrenu. A onda sam promenila broj mobilnog mi telefona, pokupila fontove i fore i utekla na krstaricu glavom bez obzira.
Tada sam resila da postanem invisible_lady. To sam i ostala do dana danasnjeg, jer vremenom shvatis da i u virtuelnom svetu moras da stanes i OSTANES iza svake reci koju napises. A ja sam pisala mnogo. Mnogo kao "previse" .
On me je docekao na zicer i ja sam postala njegova, tacnije Dedicina. Tako me mnogi sa blog sistema i znaju. Sa chata sam se povukla sasvim i posvetila se pisanju o Ljubavi jer sam u ljubavi i zivela tada. Sa Njim. Dok sve to godinu dana kasnije, nije puklo i nateralo me da budem SvojA.
Fino je bilo, jedan period, osecati se jakom i svojom; osecati kako sav onaj inat koji tera adrenalin da nas zavara da smo jaki, razveze nam prste i shvatimo moc reci koja vaistinu jeste neogranicena. Medjutim sve sto je lepo kratko traje - opet zaradeh krpelja. I to zarazenog. A ta blogos[f]era dobi neki cudan oblik nakaznog.
I onda, Bog stvori Proslost.
Nikakva filozofija - jednostavno sam se osetila kao lick - nick, koji ne moze vise doziveti nista novo, nista lepse od vec dozivljenog, nista ne moze procitati sto vec nije, nista napisati sto vec osetila nije i postadoh sopstvena proslost u brend njU zlatnom ruhu koje rentira blogoYe na ulasku u blogosferu.
U citavom procesu virtuelnog sazrevanja, rasla sam, pupila, cvetala, uvenula par puta, pa bivala nadjubrena i vaskrsnuta nekim neznim recima; zaradila par krpelja i brdo prijatelja, tonu psovki i par iskrenih misljenja, saveta, druzenja sa ljudima koji mi prijaju. Sa ljudima cija me rec dize , ali i obara. Skoro da bejah ubedjena da znam da napisem nesto smisaono, a onda procitah Sok od bubica i shvatih da je moje pisanje dobro, samo ako je savrsena opsena....jer ono sto mene moze da opije i pomeri, ne moze se uciniti kitnjastim fontovima i slatkim recima.
Objavio
Proslost u 21:53 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar