Samo jedna, čini se bezazlena tuga.
Cela jedna subota sasvim tužna zbog propuštenog, nenadoknadivog, nedostajaćeg, razornonesagledivomoćnog propuštenog susreta.
Negde gore u svemiru, skoro da mogu da čujem planete kako se kikoću. Meni.
Prave se da su znale unapred da ću prošle subote biti tužna.
Misle da su pametne dovoljno da vide unapred.
Čik da ih vidim, mogu li reći nešto o prošlosti...bez nagadjanja, konkretna činjenica.
Tako sam i mislila...
Ponekad me tuga osvesti, ojača, vrlo retko slomi. Najgore je kad me dribla ovako danima, vozi mi reli kroz moždane vijuge, naglo koči, pa onda malo u mestu turira, plaši me! Bezobraznica...
A onda pročitam tamo negde, tamo nekih par redova i nasmešim se osećajući paniku Tuge.
Opet sam se za dZ stužila...
Nije on taj...
...što zbog mene bi razmestio planete tamo negde gore, u nesagledivosti beskraja.
Objavio
Proslost u 10:08 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar