Ne znam ni sama sto sam bas sve obrisala.
Mislim znam, ali dodje mi ponekad zao.
Znala sam da citam samu sebe i rukotvorinu svojih alter ega oblikovanih jednim specificnim, tesko-razumljivim trenutkom, satima. Vracala bih se u neke mesece unazad kada sam se osecala drugacije, pisala drugacije, naglasavala kao po pravilu pogresne stvari, a zanemarivala one vazne.
Sitnice - zivot znace.
Kako to objasniti jednom megaloomanu kao sto sam ja?
Trudim se da se ogradim sitnicama kao sto su male svecice, sobne fontanice, jutra rana ciju tisinu remeti samo pticija pesma, miris tek pokosene trave, pogled modrih ociju, slucajni dodir u mislima i namerno izazivanje lancanog sudara u podsvesti.
Ali sustinski stvari stoje malo drugacije.
Hocu vise gradirano do najvise.
Hocu bolje - najbolje.
Hocu jace - najjace.
Da volim. Da zelim. Da zivim. Da radim. Da dajem i uzimam.
Prosek mi nikada nije bio privlacan.
A ovih dana zivim prosecnim zivotom jedne zene, majke, preskocicu domacice jer zabusavam na svim poljima.
Nemam apetit koji bi zadovoljila skandalom, intrigom ili bilo kakvom egzibicijom.
Jednostavno mir je jedina stvar kojoj tezim ovih dana.
Mozda zato sto imam previse unutrasnjih nemira...
Objavio
Proslost u 20:28 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar