Ipak je ovo moj blog, kako bilo da bilo, deo mene ostao je zapisan ovde na stranicama i nije red da ga baš potpuno zaboravim. Istina je i da nemam ništa pametnog za pisanje. Trenutno sam u nekoj fazi larve, uspavan do besvesti, slabo mrdam, niti me nešto zanima, niti ima nečeg da raduje. Uglavnom, problemi neki se nižu te oni uzrokuju neku akciju koju poluživo, sa minimalno napora obavim i to je to. Na posao odlazim rutinski, a i sto tako rutinski i odlazim sa njega, fizički. Psihički ni sam ne znam gde sam. Negde. Uglavnom u carstvu snova. Mnogo spavam u zadnje vreme. Reklo bi se da život živim  spavajući, među jastucima i pokriven preko glave. Nema veze, bar manje pušim, što je svakako dobro. Promena faze, tešim se time. Ne ide po mom, mada sa strane gledajući, baš mi dobro ide, rekli bi naravno drugi. Mislim šta? Razveo se, udomio se, ima ko da vodi računa o meni, brine, spremi, kuva, opere ... ali. Ovo ali baš uvek opterećuje ...

Nema onog nečeg ... to me pritiska. Nema golicanja u stomaku, nema zanesenosti, nema strasti, sve je nekako sterilno, čista matematika, kantar stoji na nuli, leva i desna strana vage izbalansirani, optimum, čist račun. Znam da to nije za mene ... fali strast nek ide sve u ...

A nije da nije bilo nečeg na horizontu. Malo se zaneo bio pre neki mesec. Ispostavilo se da je na klimavim nogama, opet sam računao i računao i uvideo da tu nema budućnosti. Opet velika razlika u godinama. I uopšte nemam pojma šta vide te klinke u meni, a nisu spremne na full opus. A kad presečem, nešto se kao uvrede. Pa jbt nisam klinac pa da se malo držimo za ruke, mazimo tako malo ... treba tu još koječega, a ne možeš se ni upljuvati objašnjavajući, a nema se ni strpljenja da to ide lagano. Ma ko još ima vremena?

I tako ... čekajući neko novo sutra, neko novo golicanje.