3/10/2007
BOLJE DA SAM NASTAVIO DA SPAVAM ...
|
Ma prođe dan, nema veze što me lupi tu i tamo neka tuga... Najinteresantnije ovih dana mi je, da jedva čekam kraj radnog vremena. Sednem u kola i brzo jurim kući. Ovo kući je veoma diskutabilno, ali šta ... tako se zove. Kad prođem autom kroz kapiju i zatvorim vrata od kola, tamni oblak mi se nadvije nad glavom, a iz njega pršte sve munje i gromovi. Čak i kerovi to primete, pa podvijena repa lagano odlaze u skrivene delove dvorišta. Samo jedno malo kuče, veselo mrda repom i polako ide ka meni. Pomazim ga i krenem ka ulazu ... Ali koji sam ja neopisivi kreten. Dok ćerka leži u dvorištu na ležaljci, držeći u ruci knjigu i upija poslednje zrake sunca, a sve u cilju održavanja boje, bivša bleji uz knjigu u sobi, ja perem lonce u prepunoj sudoperi i kuvam.Šta? Pa ručak! One se kao prave, da ne vide. Nimalo im neprijatno, ne uzbuđuju se previše. Mislim se ja, ma skuvam, jedem i idem na pajkenje, napokon kuvam sebi, jer dosta mi je restorana, ali takve lezileboviće, nezahvalne kreature, majke davno nisu rodile. A znam i ja, kao i one, da kajanje stigne kad tad i da krene razmišljanje: ipak sam trebala da uradim tada ... Kad bi ljudi bili malo manje sujetni, tvrdoglavi, lakše bi se živelo, majke mi. Probudim se oko 20h, misleći da je već četvrtak! Hteo sam kante da izguram na ulicu, ali srećom pogledam na mobilni: sreda je ipak! Usput vidim: propušten poziv ... Kad bi ona samo znala da ceo dan čekam da me pozove ... Nedostaje mi. Njen glas. Njena nežnost. Sve prolazi ... |
Komentari
3/10/2007 - 21:33
|
|
|
|
|
Poslao 3/10/2007 - 21:39
|
|
|
|
|
Poslao 3/10/2007 - 21:43
|
|
|
|
|
3/10/2007 - 21:44
|
|
|
|
|
3/10/2007 - 23:22
|
|
|
|
|
Poslao Nurlisoul 4/10/2007 - 11:06
|
|
|
|
|
)