neka tuzna istina
16.9.2010
Sedim od jjutros u kancelariji i gledam svoju polupropalu raspalu firmu. Ovde sam fizicki, a misli ko zna gde. Mrzim da dodjem na posao i da mi se dan pretvori u internet dan, umesto jutarnje razonode uz prvu kafu.
Nabacila sam novu frizuru, a nemam zelju da je prosetam i pogledam sta se radi, ili bolje receno sta se ne radi. Inace smo firma sa nekoliko osnivaca i duplo toliko direktora koje dobrim delom drma drugi pubertet ili preuranjeni klimaks, a neki od njih su ipak suvise zaljubljeni u pare kojih samo za plate nema :(
Bili smo firma koja je radila ogromne poslove, mladi, perspektivni, nosili kuci, ostajali do kasno u noc i bili posteno nagradjivani, a onda su dosle pare, ekipa koja radi je ista, ali je brojcano stanje platnog spiska znatno uvecano. Tuzno, cak su nas i po kancelarijama odvojili da se zna ko kosi a ko vodu nosi.
Neke od njih nisu bas zamisljale svoj status ovako, pa moraju i same sebi da skuvaju kafu u dugom danu turpijanja noktica i popravljanja sminke, sedenja na telefonu.
Sedim i mrzi me da odem a odlican su mi podsetnik da na deci treba raditi puno i pruzati im puno da ne bi dospele do nivoa placene svalerke za 30.000 dinara i tu i tamo nekom vecericom.
Neka je tuzna istina da su one opet imale vise od mene, i jos nekih devojaka iz moje kancelarije, mi smo kroz zamagljene prozore buljile kako izgledaju kafici iznutra, ali nam prestiz nije bio biti unutra sa nekim, vec zaraditi i sesti za taj sto. Nekako smo iz bede postali neko, barem u svojim ocima, ne pisu novine o nama, bar ne sve, neke strucne da, ali se na slikama kao predstavnici nase firme ne slikamo ne reprezentativne mi, vec reprezentativne one.
Trazim zdusno trazim posao, i imam ponude, a zalosno je sto gde god udjem vidim jednu takvu kancelariju, i razgovor je u mojoj glavi zavrsen i pre pocetka.
Sto bi moja nana rekla "Sedi di si, ni za di si nisi"
