Razmisljam naglas, cesto da li cu odlepiti, tj znam da hocu, ali koliko cu odlepiti kako budem starija. Zivot me nimalo nije mazio nikada ni u jednom trenutku moga zivota, cak sta vise. Ne mogu reci ni da je moj muzic svetla tacka, moja deca su najsvetlija tacka moga zivota, i sve sto radim, stvaram i o cemu mislim je kako njima da olaksam zivot. Jedini pravi osmeh potice od njih i zbog njih. Naravno svaka svetla tacka ima svoju sliku u ogledalu svoju crnu tacku. Moja crna tacka je samozvana maman, kapa nase porodice, zena kojoj ono ispeci pa reci ili bilo koja slicna doskocica nece pomoci. Prve 2 godine sam pokusavala da se izborim, onda sam kapitulirala. Sada mi je svekrva koja inace ne zivi sa nama a ja je zovem nas glavnokomandujuci pokazuje sve teze oblike posesivno kretenskog ponasanja i to ne prema svom sinu sto je bilo i za ocekivati obzirom na odnos koji imaju, vec prema mojoj deci. Moja crna tacka je i dalje na ignore, pa me ne uzbudjuje previse, deca i ona imaju odnos kakav imaju, zabrinjavajuce su neke osobine moje crne tacke u mojim svetlim tackama :) No ono sto mene potresa je da li svi odlepimo, da li svima nama negde kvrcne u glavi pa od svetle tacke u necijem zivotu postanemo najveca sramota i tuzna prica koja se sakriva iza zidina da je niko ne vide. Da li cu uspeti da se zadrzim svoje malo zdrave pameti kada omatorim da znam kada je vreme da se posvetim svojim rucnim radovima, ili cu biti tamna senka svoje dece, kao sto je moja svekrva tuzna senka njenog nezainteresovanog sina. A ono cega se jos vise pribojavam je kada neko svoju majku gleda kakva meni buducnost predstoji ako ne budem vise u okvirima koje propisuje moja polusvetla tacka.