Sedim od jjutros u kancelariji i gledam svoju polupropalu raspalu firmu. Ovde sam fizicki, a misli ko zna gde. Mrzim da dodjem na posao i da mi se dan pretvori u internet dan, umesto jutarnje razonode uz prvu kafu. Nabacila sam novu frizuru, a nemam zelju da je prosetam i pogledam sta se radi, ili bolje receno sta se ne radi. Inace smo firma sa nekoliko osnivaca i duplo toliko direktora koje dobrim delom drma drugi pubertet ili preuranjeni klimaks, a neki od njih su ipak suvise zaljubljeni u pare kojih samo za plate nema :( Bili smo firma koja je radila ogromne poslove, mladi, perspektivni, nosili kuci, ostajali do kasno u noc i bili posteno nagradjivani, a onda su dosle pare, ekipa koja radi je ista, ali je brojcano stanje platnog spiska znatno uvecano. Tuzno, cak su nas i po kancelarijama odvojili da se zna ko kosi a ko vodu nosi. Neke od njih nisu bas zamisljale svoj status ovako, pa moraju i same sebi da skuvaju kafu u dugom danu turpijanja noktica i popravljanja sminke, sedenja na telefonu. Sedim i mrzi me da odem a odlican su mi podsetnik da na deci treba raditi puno i pruzati im puno da ne bi dospele do nivoa placene svalerke za 30.000 dinara i tu i tamo nekom vecericom. Neka je tuzna istina da su one opet imale vise od mene, i jos nekih devojaka iz moje kancelarije, mi smo kroz zamagljene prozore buljile kako izgledaju kafici iznutra, ali nam prestiz nije bio biti unutra sa nekim, vec zaraditi i sesti za taj sto. Nekako smo iz bede postali neko, barem u svojim ocima, ne pisu novine o nama, bar ne sve, neke strucne da, ali se na slikama kao predstavnici nase firme ne slikamo ne reprezentativne mi, vec reprezentativne one. Trazim zdusno trazim posao, i imam ponude, a zalosno je sto gde god udjem vidim jednu takvu kancelariju, i razgovor je u mojoj glavi zavrsen i pre pocetka. Sto bi moja nana rekla "Sedi di si, ni za di si nisi"

Prestala sam da izlazim, pocela sam da doruckujem u kuci i nosim rucak na posao, koristim pijacu subotom i nedeljom oko 11.30h kad je skoro kraj a cene malo nize. Kad bi kupila neki slatkis, broj se svede na 3 jedna manje, ja je necu pojesti, u ubedjenju da ce to znatno promeniti situaciju, debelo merim da li ili ne da kupim prasku ili obicnu sunku, ceo zivot mi se sveo na skuplje, jeftinije. Frizerski salon, uhuh sta to bese, e necu vise tako, juce sam revoltirana stednjom otisla u frizerski salon i sve sto sam ustedela citavih 3000 dinara od proslog meseca sa zadovoljstvom ostavila u rukama ttalentovanog frizera u cijoj sam stolici imala pravo da se opet osecam kao zena :) I ne grize me savest :)