Ukoliko je poema Urlik bila izraz identifikacije ličnog doživljaja i šireg osećanja koje je bilo relevantno za čitavu generaciju, Ginzbergova sledeća poema, Kadiš, koja je ujedno i sledeći veliki korak u njegovom delu, prvenstveno predstavlja silazak u duboke i intimne slojeve ličnosti i spontano istraživanje sopstvenog života sve do suočenja sa bolnim granicama onoga što je skriveno u podsvesti — to je delo čija se suštinska snaga očitava u razotkrivanju subjektivne istorije pesnikove ličnosti. Takođe napisana skoro u jednom dahu, po formi i sadržini prilično inspirisana tradicionalnom jevrejskom molitvom oplakivanja bližnjih, posvećena sećanju na kontroverznu ličnost njegove majke, koja je bila teški duševni bolesnik i koja je okončala svoje dane u psihijatrijskoj ustanovi, poema Kadiš zauzima značajno mesto u okviru »ispovesne« književnosti XX veka, jer ovde Ginzberg, poput Prusta ili Džojsa, zasniva obradu večnih ljudskih tema na autobiografskoj građi, tj. polazeći od čiste subjektivnosti gradi most ka sveobuhvatnoj viziji sveta. Nastanak ove poeme je u neku ruku karakterističan za razumevanje Ginzbergovog pesničkog postupka, tj. mehanizma njegove »inspiracije«, jer je očigledno da je ono što je započeo kao pokušaj katarzičnog rasterećenja sećanja na sopstveni složeni odnos sa ličnošću svoje majke, rezultiralo u izražavanju čitave skrivene porodične istorije i svih najvažnijih momenata koji su predstavljali okosnice majčinog života ili pesnikove mladosti. Ova spontana rapsodija širokog raspona asocijacija, puna prekinutih misli, bliska književnosti »toka svesti«, na samoj granici između proze i poezije, zauzima značajno mesto u književnosti XX veka.
Za Naomi Ginzberg 1894—1956
I
Čudno je misliti o tebi sada, nestaloj bez steznika i očiju, dok šetam po sunčanom pločniku Grinič Vilidža, centar Menhetna, vedro zimsko podne, a bio sam budan cele noći, govorio, govorio, čitajući Kadiš naglas, slušajući Reja Čarlsa kako izvikuje slepi bluz preko gramofona
taj ritam taj ritam — i tri godine kasnije sećanje na tebe u mojoj glavi — Čitao sam naglas završne trijumfalne strofe Adonaisa — plakao, shvatajući kako patimo — I kako je Smrt, taj lek o kome svi pevači sanjaju, pevaju, kog pamte, proriču kao u jevrejskog Himni, ili budističkoj Knjizi odgovora — i moje vlastito viđenje jednog uvelog lista — u zoru — Sanjam natrag kroz život, Tvoje vreme — i moje ubrzavaju se prema Apokalipsi, poslednji trenutak — cvet koji sagoreva u Danu — i šta dolazi posle, sećam se samog uma koji je video jedan američki grad udaljen samo za blesak, i veliki san o Meni ili Kini, ili o tebi i sablasnoj Rusiji, ili o izgužvanom krevetu koji nikada nije postojao — kao pesma u tami — odbegla natrag u Zaborav — Nema više šta da se kaže, i ničega zbog čega bi se plakalo sem zbog Bića u Snu, zarobljenih u njegovom nestanku, što uzdišu, vrište s njim, kupuju i prodaju komade sablasti, obožavaju jedno drugo, obožavaju Boga sadržanog u svemu tome — čežnja ili neminovnost? — dok traje, Vizija je — da li išta više?
Poskakuje oko mene, dok izlazim i koračam ulicom, gledam preko ramena, Sedma avenija, simsovi prozora kancelarijskih zgrada dotiču se gore ispod oblaka, visoki kao nebo na trenutak — i nebo iznad nas — stari plavi prede, ili Avenijom prema Jugu, do — dok idem prema Louer Ist Sajdu — gde si koračala pre 50 godina, devojčica — iz Rusije, jedući prvi otrovni paradajz Amerike — uplašena na doku — zatim si se probijala kroz gomile Orčard Strita prema čemu? — prema Njuvarku — prema prodavnici slatkiša, prvim domaćim gaziranim sokovima ovog stoleća, sladoledu rukom umućenom u drugoj sobi na trulom tamnom drvenom podu — Prema obrazovanju braku nervnom slomu, operaciji, učiteljskoj školi, i privikavanju na ludilo, u snu — šta je ovaj život? Prema Ključu u prozoru — i veliki Ključ spušta svoju glavu svetlosti povrh Menhetna, i preko poda, i leže na pločnik — u jednom jedinom ogromnom zraku, koji se kreće, dok idem Prvom avenijom prema Jidiš-teatru — i mestu siromaštva koje si poznavala, i koje ja poznajem, s tim što to sada to nema značaja — Čudno je bilo prolaziti kroz Paterson, i Zapad, i Evropu i naći se ponovo ovde, sa povicima Španaca sada u ulazima zgrada i tamnoputim dečacima na ulici, požarne stepenice stare kao ti
-Iako ti sada nisi stara, to je ostalo ovde samnom - A ja, ionako, možda star kao vasiona — a čini mi se da to umire s nama — dovoljno da se poništi sve što dolazi — Ono što je došlo uvek je nestajalo zauvek —
U redu je! Stoga nema mesta kajanju — nema straha od radijatora, uskraćene ljubavi, čak ni mučenja zubobolje na kraju — Iako dok se javlja, lav je koji jede dušu — i jagnje, duša, u nama, avaj, žrtvuje se žestokoj gladi promene — kosa i zubi — i urlik kostobolje, ogoljena lobanja, polomljeno rebro, trulež kože, umom obmanuta Neumoljivost. Jao! jao! nama se još gore piše! U sosu smo! A ti si van toga, Smrt te je pustila, Smrt se Smilovala, ti si završila sa svojim stolećem, završila sa Bogom, završila sa putem kroz sve to — Konačno završila sa sobom — Čista — Natrag u tamu Novorođenčeta pre svoga Oca, pre svih nas — pre sveta — Tamo, počivaj. Nema više patnje za tebe. Znam kuda si otišla, dobro je. Nema više cveća na letnjim poljanama Njujorka, nema radosti sada, nema više straha od Luisa, i nema više njegove blagosti i naočara, njegovih gimnazijskih decenija, dugova, ljubavi, preplašenih telefonskih poziva, kreveta začeća, rođaka, ruku — Nema više sestre Elanore — otišla je pre tebe — držali smo to u tajnosti — ti si je ubila — ili se sama ubila da bi te mogla podneti — artri-tično srce — Ali Smrt vas je obe ubila — Bez obzira — Nema više ni tvog sećanja na rođenu majku, suze 1915. u nemim filmovima nedeljama i nede-ljama — zaboravljajući, tužna, gledajući kako se Mari Dresler obraća čovečanstvu, Čaplin igra u mladosti, ili Boris Godunov, Šaljapin nastupa u Metropoli-tenu, prostirući dvoranom svoj glas uplakanog Cara — ti pored lože za stajanje sa Elanorom i Maksom — posmatrajući takođe i Kapitaliste kako zauzimaju svoja mesta u prvim redovima partera, bele bunde, dijamanti, sa YPSL-om autostopiraš kroz Pensilvaniju, u crnim širokim pumparicama, fotografija četiri devojke koje se drže oko struka, nasmejanogoka, suviše stidljive, devičanska usamljenost 1920. sve devojke ostarele, ili umrle, sada, i ta duga kosa u grobu — srećne što su kasnije imale muževe — Ti si u tome uspela — stigao sam i ja — Judžin moj brat pre mene (još uvek tuguje i jadikovaće sve do svoje poslednje ukočene ruke, dok preživljava svoj karcinom — ili ubiti se — možda kasnije — uskoro će početi da razmišlja —) I to je poslednji trenutak kog se sećam, kada ih sve vidim, kroz sebe, sada — iako ne tebe nisam predvideo šta si osećala — koji te je grozniji zjap smrdljivih usta prvo snašao — i da li si bila spremna?
Kuda to da pođeš? U taj Mrak — u to — u tog Boga? sjaj? Gospod u Ništavilu? Kao oko u crnom oblaku u snu? Adonai, konačno, s tobom? Izvan mog sećanja! Nemoćan da zamislim! Ne samo požutelu lobanju u grobu, ili kovčeg sa prahom crva, i umrljanu traku — Mrtvačka glava sa Oreolom? Možeš li u to poverovati? Nije li to samo sunce koje šija jedanput zbog uma, samo blesak postojanja, koga nikada bilo nije? Ništa izvan onoga što imamo — što si ti imala — tako žalosno — ipak Pobeda, što se bilo ovde, i menjalo, kao drvo, lomilo, ili cvet — vraćen zemlji — ali lud, sa svojim laticama, obojenim, misleći Velika Vasiona, uzdrman, rasečen po glavi, obršćenog lišća, skriven u bolnici-sanduku za jaja, u tkaninu umotan, izmučen — izluđen u mesec-mozgu, Ispražnjen. Nema cveta ravnog ovom cvetu, koji je znao za sebe u vrtu, i borio se s nožem — izgubio. Posekao ga neki idiotski Sneško ledenim — čak i u Proleće — čudna sablasna misao — koje li Smrti — Oštra ledenica u njegovoj ruci — krunisan starim ružama — sa psom umesto očiju — sa kurcem radionice — srcem električnih pegli. Celokupni talog života, koji nas nagriza — časov-nici, tela, svest, cipele, grudi — rođeni sinovi — tvoj Komunizam — »Paranoja« u bolnicama. Jednom si Elanoru šutnula u nogu, umrla je kasnije od srčanog udara. Ti od kapi. U snu? iste godine, vas obe, sestre u smrti. Da li je Elanora srećna?
Maks tuguje živ u kancelariji na Louer Brodveju, usamljeni ogromni brkovi nad ponoćnim Obračunom, nisam siguran. Život mu prolazi — kako mu se čini — i u šta sada sumnja? Da li još uvek sanja o tome kako može da zaradi, ili kako je mogao dobro da zaradi, unajmi nego-vateljicu, ima decu, čak i pronađe tvoju Besmrtnost, Naomi? Uskoro ću ga videti. Sada moram da doprem — da razgovaram s tobom — pošto to nisam činio onda kada si imala usta. Zauvek. A mi idemo ka tome, Zauvek — kao konji Emili Dikinson — ustremljeni prema Kraju. Oni znaju put — Ti Ati — jure brže no što mislimo — naš vlastiti život prelaze — i odnose sa sobom. Veličanstvena, više nežaljena, oduzetog srca, um niz drum, venčana sanjana, smrtnica preobra-žena — Dupe i lice završili sa ubistvom. U svetu, data, cvetom izluđena, ne stvorivši Utopiju, zatvorena pod jelovinom, darovana Zemlji, balsamovana u osami, Jehova, prihvati. Bezimeni, Jednoliki, Zauvek meni nedostižni, bespočetni, beskrajni, Oče u smrti. Iako nisam tamo za ovo Proročanstvo, nevenčan sam, bez himne, bez Raja, bez glave u blaženstvu bih ipak obožavao Tebe, Nebo, nakon Smrti, Jedini blagosloveni u Ništavim, ni svetlost ni tama, Večnost Bez Dana — Primi ovo, ovaj Psalm, od mene, izbio u jednom danu iz moje ruke, deo mog Vremena, sada darovan Ničemu — da bi Te slavio — Ali Smrt Ovo je kraj, iskupljenje iz Pustinje, put za Znatiželjnog, Dom tražen za Sve, crna maramica isprana plačem — stranica dalje od Psalma — moja i Nao-mina Poslednja promena — ka Božijoj savršenoj Tami — Smrti, zaustavi svoje utvare!
II
Uvek iznova — refren — Bolnica — još uvek nisam napisao tvoju istoriju — ostavljam je apstraktnom — nekoliko slika proleću kroz um — kao saksofonski refren kuća i godina — sećanje na električne šokove. Tokom dugih noći kao dete u stanu u Pater-sonu, bdim nad tvojom nervozom — bila si debela — tvoj sledeći potez — Od tog popodneva kada sam izostao iz škole da bih se brinuo o tebi — jednom i zasvagda — kada sam se zauvek zakleo da ako se čovek ne slaže sa mojim poimanjem kosmosa, izgubljen sam — Tako mi mog kasnijeg bremena — zaveta da prosvetlim čovečanstvo — ovo je otkrivanje pojedinosti — (lud kao ti) — (zdrav razum trik sporazuma) — Ali ti si se zagledala kroz prozor na uglu Brod-vej Ćerča i spazila mističnog atentatora iz Njuvarka, Tako da sam nazvao Lekara — »OK idite negde na oporavak« — navukao sam kaput i poveo te niz ulicu — Uz put je neki gimnazijalac neobjašnjivo povikao — »Kuda idete Gospođo u Smrt?« Stresao sam se — a ti si pokrila nos krznenom kragnom izjede-nom moljcima, gas maskom protiv otrova koji se ušunjao u atmosferu centra grada, Baka ga je raspršila — I da li je vozač autobusa-kutije za sir Gradskog Prevoza takođe član bande? Stresla si se kada si ugledala njegovo lice, jedva sam te ugurao unutra — za Njujork, baš Tajms Skver, da uhvatimo drugi Grejhaund — gde smo se motali oko dva sata boreći se protiv nevidljivih buba i jevrejske bolesti — povetarac je Ruzvelt zatrovao — da bi te ukebao — a ja te sledim, nadajući se da će se sve ovo okončati u nekoj tihoj sobi vikto-rijanske kuće pokraj jezera.
Tročasovna vožnja kroz tunele pokraj čitave američke industrije, Bejon koji se priprema za drugi svetski rat, tenkovi, gasna polja, fabrike sode, restorani, okretnica za lokomotive nalik na tvrđavu — u borove šume Indijanaca iz Nju Džerzija — mirni gradovi — dugi putevi kroz peskovite šumske predele — Mostovi pokraj potoka bez jelena, stara indijanska ogrlica od školjki na dnu potoka — toma-havk tamo dole ili Pokahantina kost — i milion starih gospođa koje glasaju za Ruzvelta u mrkim kućicama, putevi što se odvajaju sa auto-puta Ludila — možda jastreb na drvetu, ili pustinjak traga za granom sa sovama — Prepiremo se sve vreme — uplašena od nepoznatih na prednjem duplom sedištu, koji hrču bez obzira — u kom li autobusu hrču sada? »Alene, ti ne razumeš — to je — otkako su mi ove tri motke u leđima — nešto su mi učinili u Bolnici, otrovali su me, žele da me vide mrtvu — tri motke, tri velike motke — »Ona Kučka! Stara Baka! Prošle nedelje sam je videla obučenu u pantalone, kao kakav starac, sa vrećom na leđima, kako se penje po ciglanom zidu zgrade »Na požarnim stepenicama, sa otrovnim klicama, da ih baci na mene — noću — možda joj Luis pomaže — začarala ga je — »Ja sam ti majka, odvedi me u Lejkvud« (blizu mesta gde se nekada srušio Graf Cepelin, čitav Hit-ler u Eksploziji) »gde mogu da se sakrijem.«
Stigli smo tamo — Sanatorijum doktora Šta-jeovo — sakrila se iza ormana — zahtevala transfuziju krvi. Izbacili su, nas — bazamo sa Koferom ka nepoznatim senovitim kućama među travnjacima — sumrak, borovi u tami — duga mrtva ulica ispunjena zrikavcima i otrovnim bršljanom — Dotle sam već uspeo da je ućutkam — velika kuća: ODMARALIŠTE-SOBE — gazdarici sam dao novac za nedelju dana — uneo gvozdeni kofer — seo na krevet čekajući da pobegnem — Uredna soba u potkrovlju sa prijateljskim pre-krivačem na krevetu — čipkane zavese — okrugla prostirka — Umrljani tapet star kao Naomi. Bili smo kod kuće.
Krenuo sam prvim autobusom za Njujork — naslonio glavu na poslednjem sedištu, utučen — da li najgore tek predstoji? — napuštajući je, vozio sam se ukočen — imao sam svega 12 godina.
Da li će se kriti u svojoj sobi i veselo izaći na doručak? Ili će zaključati svoja vrata i buljiti kroz prozor tražeći špijune po sporednim ulicama? Ili osluškivati nevidljivi hilterovski gas kroz ključao-nice? Ili Sanjati u stolici — ili ismevati me, pokraj — pred ogledalom, sama? 12 god., vozim se autobusom noću kroz Nju Džerzi, ostavivši Naomi Parkama u Lejkvudskoj ukletoj kući — prepušten sopstvenom autobusu--sudbini — utonuo u sedište — sve violine polomljene — srce me boli u rebrima — um je bio prazan — Kada bi samo bila bezbedna u svom kovčegu — Ili natrag u Učiteljskoj školi u Njuvarku, izučavajući Ameriku u crnoj suknji — zimi na ulici bez ručka — kiseli krastavci peni komad — noću kod kuće da bi negovala Elanoru u spavaćoj sobi — Prvi nervni slom bio je 1919. — nije išla u školu, ostala je kod kuće i ležala u mračnoj sobi tri nedelje — nešto loše — nikada nije rekla šta — svaki šum je boleo — snovi o škripi Vol Strita — Pre sive Depresije — otišla na sever države Njujork — oporavila se — Lu ju je fotografisao kako skrštenih nogu sedi na travi — njena duga kosa isprepletena cvećem — smeši se — svira uspavanke na mandolini — dim otrovnog bršljana u levičar-skim letnjim kampovima i ja u detinjstvu videh drveće — ili natrag da predaje u školi, da se smeje sa idiotima, zaostala odeljenja — njena Ruska specijalnost — moroni sanjivih usana, velikih očiju, mr- šavih stopala i bolećivih prstiju, povijenih leđa, rahitični — ogromne glave se klate nad Alisom u Zemlji Čuda, MAČKA ispisano preko ćele table.
Naomi strpljivo čita, priču iz Komunističke knjige bajki — Priču o Iznenadnoj Blagosti Diktatora — Praštanje Čarobnjaka — Armije se Ljube — Mrtvačke Glave oko Zelenog Stola — Kralj i Radnici — Paterson Pres ih je štampao tridesetih godina sve dok nije poludela, ili su oboje digli ruke. O, Patersone! Vratio sam se kasno kući te noći. Luis je bio zabrinut. Kako sam mogao da budem takav — zar nisam razmišljao? Nije trebalo da je ostavim. Luda u Lejkvudu. Zovi Lekara. Nazovi dom među borovima. Prekasno.
Otišao sam u krevet iscrpljen, sa željom da napustim ovaj svet (verovatno te godine tek zaljubljen u R-a, mog gimnazijskog duhovnog heroja, je-vrejskog dečaka koji je kasnije postao lekar — tada tihi uredni momak — Kasnije spreman da žrtvujem život zbog njega, odselio se u Menhetn — sledio ga na koledž — Molio se na trajektu da ću pomagati čovečanstvu ako budem primljen — zakleo se, onog dana kada sam putovao na prijemni ispit — tako što ću biti pošteni revolucionarni radnički advokat — učio bih za to — inspirisan Šakom, Van-cetijem, Normanom Tomasom, Debsom, Altgeldom, Sandbergom, Poom — Male Plave Knjige. Želeo sam da budem Predsednik, ili Senator. Patnja neznanja — kasniji snovi kako klečim pred R-ovim zapanjenim kolenima izjavljujući svoju ljubav iz 1941. — Kakvu bi mi samo nežnost pružio, koju sam želeo i očajavao — prva ljubav — zaco-panost — Kasnije smrtonosna lavina, čitave planine homoseksualnosti, Materhorni kurca, Grand Kanjoni čmara — teret na mojoj setnoj glavi — u međuvremenu šetao sam Brodvejem zamišljajući Beskraj kao gumenu loptu van koje ne postoji nikakav prostor — šta je izvan? — vraćao se kući u Aveniju Graham i dalje setan prolazeći po- kraj osamljenih zelenih živica prekoputa sanjareći posle bioskopa —)
Telefon je zazvonio u 2 ujutru — Hitan Slučaj — poludela je — Naomi se krije ispod kreveta vri-šteći Musolinijevi prisluškivači — Upomoć! Luis! Buba! Fašisti! Smrt! — gazdarica preplašena — stari bolničar pešovan viče na nju — Užas, koji je probudio susede — stare gospođe na drugom spratu koje se oporavljaju od klimak-terijuma — sve te krpe između butina, čisti čaršavi, žale za izgubljenim bebama — posedeli muževi — deca koja se podsmevaju u Jelu ili briljantinom premazuju kosu u CCNY-u — ili se tresu u učiteljskom koledžu Montkler kao Judžin — Njena velika noga zgrčena uz grudi, ruka ispružena Ne prilazite, vunena haljina na butinama, bunda uvučena ispod kreveta — zabarikadirala se koferima ispod krevetskih federa. Luis u pidžami drži slušalicu, uplašen — šta sada? — ko je mogao pretpostaviti? — moja krivica, što sam je prepustio samoći? — sedim u mračnoj sobi na kauču, drhteći, pokušavam da shvatim — Otišao je jutarnjim vozom za Lejkvud, Naomi još uvek ispod kreveta — mislila je da je doveo otrovne Pandure — Naomi vrišti — Luise, šta se desilo s tvojim srcem tada? Da li te je Naomina ekstaza ubila?
Izvukao ju je napolje, iza ugla, taksi, ugurao je unutra s koferom, ali ih je vozač iskrcao pred drag-storom. Autobuska stanica, dva sata čekanja. Ležao sam nervozan u krevetu četvorosobnog stana, u ogromnom krevetu u dnevnoj sobi, odmah do Luisovog radnog stola — tresući se — došao je kući te noći, kasno, ispričao mi šta se desilo. Naomi se za pultom za lekove brani od neprijatelja — police dečijih knjiga, toaletne torbice, aspirini, šerpe, krv — »Ne prilazite mi — ubice! Dalje od mene! Obećajte da me nećete ubiti!« Luis preneražen pokraj šanka sa sokovima — izvi đačiće iz Lejkvuda — uživaoci koka-kole — bolničarke — vozači autobusa verni redu vožnje — Policajci iz mesne stanice, zanemeli — i sveštenik koji sanja o svinjama na drevnoj litici? Njuši vazduh — Luis upire prstom u prazno?
Mušterije povraćaju svoje koka-kole — ili blenu Luis osramoćen — Naomi likuje — Objava Za-vere. Autobus stiže, vozači ne žele da ih prime do Njujorka. Telefonski pozivi doktoru Štajeovo, »potreban joj je odmor«, Duševna bolnica — Lekari Stejt Grej-stona — »Dovedite je ovamo, gospodine Ginzberg.«
Naomi, Naomi — znoji se, iskolačenih očiju, debela, haljina joj raskopčana s jedne strane — kosa razbarušena po čelu, čarapa joj zloćudno visi na nozi — vrišteći zahteva transfuziju krvi — jedna pravična ruka podignuta — cipela u njoj — bosonoga u Apoteci — Neprijatelji se primiču — kakvi otrovi? Magnetofoni? FBI? Ždanov se krije iza tezge? Trocki mesa bakterije pacova u dnu prodavnice? Ujka Sem u Njuvarku, kuje zaveru smrtonosnih parfema u Crnačkoj četvrti? Ujka Efraim, opijen ubistvom u političarskom baru, spletkari protiv Hejga? Tetka Rouz mokri kroz igle španskog građanskog rata? sve dok ambulantna kola unajmljena za 35 dolara nisu stigla iz Red Benka — Zgrabili su je za ruke — vezali za nosila — kukajući, otrovana izmišljotinama, povraćajući hemikalije kroz Džerzi, molila je za milost od Eseks Kauntija do Moris-tauna — I natrag u Grejstoun gde je ležala tri godine — to je bio poslednji proboj, vratio je ponovo u Ludnicu — Po kojim odeljenjima — često sam kasnije njima prolazio — stare katatonične gospođe, sive poput oblaka ili pepela ili zidova — sede na podu i tiho pevuše — Stolice — i izborane babuskare se vuku, optužujući — moleći me za moju trinaestogodišnju milost — »Vodi me kući« — ponekad sam dolazio sam tražeći izgubljenu Naomi, koja je primala Šokove a ja bih joj govorio: »Ne, Mama, ne budi luda, Veruj Dr-ima«
A Judžin, moj brat, njen stariji sin, otišao da studira Pravo u nameštenoj sobi u Njuvarku —
stigao je već sledećeg dana u Paterson — i seo na dotrajali kauč u dnevnoj sobi — »Morali smo da je vratimo u Grejston« — lice mu je zbunjeno, tako mlado, suze u očima — onda su potekle oblivajući mu lice — »Zašto?« jecaj mu vibrira u jagodicama, zatvorene oči, povišen glas — Judžinovo lice bola. Daleko je, pobegao od Lifta u Biblioteci u Njuvarku, njegova svakodnevna boca mleka na prozoru nameštene sobe za 5 dolara nedeljno u centru grada uz same tramvajske šine — Radio je 8 sati dnevno za 20 dolara nedeljno -— sve vreme tokom studija Prava — živeo je sam, nevin u blizini crnačkih javnih kuća. Nejeban, siroto nevinašce — piše pesme o Idealima i politička pisma uredniku Patersonskog Večernjeg lista — (obojica smo pisali, osuđujući Senatora Boraha i Izolacioniste — i gajili čudna ose-ćanja prema Gradskoj većnici u Patersonu — Jednom sam se bio ušunjao unutra — lokalni toranj Moloha s falusnim vrhom i ukrasnom kupolom, čudna gotska Poezija na Market Stritu — kopija Lijonskog Hotel de Ville-a — krila, balkon i zavojiti portali, ulaz do ogromnog gradskog sata, tajna prostorija s mapama puna Hotorna — tamni Debs u Poreskom odseku — Rem-brant puši u tami — Tihi lakirani pisaći stolovi u velikoj konferen-cijskoj sali — Gradski Većnici? Odbor za Finansije? Frizer Moska kuje zaveru — gangster Krap izdaje naređenja iz klozeta — Luđaci se bore oko Zone, Požara, Pajkana i Zakulisne Metafizike — svi smo mrtvi — napolju pokraj autobuske stanice Judžin je zurio kroz detinjstvo — gde je Evangelista luđački propovedao tokom 3 decenije, razbarušen, izludeo i veran svojoj opakoj Bibliji — kredom je ispisao Pripremi Se Da Sretneš Gospoda Svoga na gradskom pločniku — ili Bog Je Ljubav na betonu železničkog nadvožnjaka — bulaznio je kao što bih ja bulaznio, usamljeni Evangelista — Smrt Gradskoj većnici —)
AH Džin, mlad, proveo je 4 godine na Učiteljskom koledžu Montkler — predavao pola godine i napustio posao da bi napredovao u životu — uplašen Disciplinskim Problemima — italijanski studenti tamnog seksa, sirove devojke se jebu, nema engleskog, zanemareni soneti — a on i nije mnogo znao — samo to da je izgubio — i stoga sopstveni život rascepio na dva i platio za Prava — čitao plave knjižurine i vozio se drevnim liftom 13 milja daleko u Njuvarku i predano učio misleći na budućnost upravo je zatekao Naomin Vrisak na svom pragu neuspeha, po poslednji put, Naomi otišla, mi usamljeni — dom — on sedi tu — Onda uzmi malo pileće supe, Judžine. Čovek Jevanđelja zavija ispred Gradske većnice. A ove godine Lu ima poetske ljubavi sredovečnosti u predgrađu — u tajnosti — muzika iz njegove knjige iz 1937. — Iskren — čezne za lepotom — Nema ljubavi od kada je Naomi zavrištala — od 1923? — sada izgubljena u odeljenju Grejstona — novi šok za nju — Struja, nakon 40 Insulina. A od Metrasola je postala debela — Tako da se posle nekoliko godina ponovo vratila kući — mnogo smo se spremali i planirali — iščekivao sam taj dan — moja Majka, da ponovo kuva i — svira na klaviru — peva prateći se na mandolini — Gulaš od Pluća, i Stenjka Ražin, i komunistički stav o ratu sa Finskom — a Luis u dugovima — sumnja se da je u pitanju otrovani novac — misteriozni kapitalizmi — šetala se po dugom predvorju i zagledala nameštaj. Nikako ga se nije mogla setiti u potpunosti. Neka vrsta amnezije. Pregledala je podmetače — a trpezarijska garnitura bila je prodata — sto od Mahagonija — 20 godina ljubavi — otišao na otpad — još uvek smo imali klavir — i Po ovu knjigu — i Mandolinu, iako bez poneke žice, prašnjavu.
Otišla je u drugu sobu da legne u krevet i preda se razmišljanjima, ili da drema, da se sakrije — ušao sam sa njom u sobu, da je ne bih ostavio samu — legao pored nje u krevet — spuštene roletne, sumračno, kasno popodne — Luis u prednjoj
sobi za pisaćim stolom, čeka — možda kuva pile za večeru — „Nemoj da me se plašiš zato što sam se vratila kući iz duševne bolnice — ja sam ti majka — «Sirota moja, izgubljena — strah — ležao sam tu — Rekao, »Volim te, Naomi«, — ukočen, uz njenu mišicu. Plakalo mi se, zar je ovo neutešno usamljeno jedinstvo? — Nervozna, i ubrzo je ustala. Da li je ikada bila zadovoljna? I — sedela je sama na novom kauču pokraj prednjih prozora, uznemirena — obraza prislonjenog na ruku — čki-ljeći — ka kojoj sudbini tog dana — Čačka zub noktom, usne uobličene u O, sumnja — stara istrošena vagina misli — odsutan pogled oka u stranu — nekakav zli dug ispisan u zidu, nevraćen — i primiču se ostarele grudi Njuvarka — Možda je čula glasine radija kroz žice u svojoj glavi, kojima upravljaju tri motke koje su joj u leđima ostavili gangsteri u amneziji, kroz bolnicu — izazivajući bol između ramena — U njenu glavu — Ruzvelt bi morao biti upoznat s njenim slučajem, rekla mi je — Plaše se da je ubiju, sada, pošto je vlada saznala njihova imena — dovedena u vezu sa Hitlerom — želela je da na
pusti Luisovu kuću zauvek.
Jedne noći iznenadni napad — njena buka u kupatilu — kao da povraća dušu — grčevi, crvena bljuvotina navire na usta — vodnjikavi proliv pršti iz njene zadnjice — na sve četiri ispred šolje — mokraća lije između nogu — ostala je ridajući na popločanom podu umrljanom njenim crnim izmetom — neonesvešćena — U četrdesetoj, proširenih vena, gola, debela, ukleta, krije se napolju ispred ulaznih vrata pokraj lifta vičući Policija, vrišteći poziva svoju prijateljicu Rouz u pomoć — Jednom se bila zaključala s brijačem ili jodom — čuo sam je kako kašlje u suzama nad umivaonikom — Lu je provalio kroz zelena staklena vrata, odvukli smo je u sobu. A onda je mesecima mirovala te zime — šetnje, sama, tu nedaleko na Brodveju čitala Dejli Vorker — Slomila ruku, pala je na zaleđenoj ulici — Počela je da planira beg od kosmičkih finansij-skih smrtonosnih zavera — kasnije pobegla u Bronks svojoj sestri Elanori. Još jedna saga o pokojnoj Naomi u Njujorku. Ili preko Elanore ili Radničkog udruženja, gde je radila, adresujući koverte, snašla se — išla da kupuje Kambelovu supu od paradajza — štedela novac koji je Luis slao poštom — Kasnije je našla momka, bio je lekar — dr Ajzak je radio za Nacionalni pomorski sindikat — sada italijanska ćelava debela stara utka — i sam je bio siroče — ali, najurili su ga — Stare svireposti — Aljkavija, sedela bi na krevetu ili stolici, u stez-niku, sanjareći — »Vruće mi je — gojim se — imala sam tako lepu liniju pre nego što sam otišla u bolnicu — da ste me samo videli u Vudbajnu —« Ovo u nameštenoj sobi blizu doma NPS-a, 1943. Gleda u slike golišavih beba u časopisu — reklame za bebi puder, propasirana jagnjetina sa šar-garepom — »Misliću samo divne misli.« Neprestano vrti glavom u krug na letnjem sve-tlu pokraj prozora, u hipnozi, u blagom snu prise-ćanja — »Dodirujem mu obraz, dodirujem mu obraz, svojom rukom mi dodiruje usne, mislim divne misli, dete ima divnu ruku.« — Ili Odrečan trzaj njenog tela, jeza — neka pomisao na Buhenvald — insulin joj protiče kroz glavu — grimasa nervnog drhtaja Nevoljnog (kao kada se stresem kada pišam) — štetna hemikalija u njenoj moždanoj kori — »Ne, nemoj da misliš na to. On je pacov.«
Naomi: »A kada umremo, postajemo luk, kupus, šargarepa ili tikva, neko povrće.« Dolazim u centar sa Kolumbije i potvrđujem. Ona čita Bibliju, misli divne misli po ceo dan. »Juče sam videla Boga. Kako je izgledao? Pa, popodne sam se popela uz merdevine — ima jeftinu kolibicu na selu, kao u Monrou, država Nju-jork, farme pilića u šumi. Bio je to usamljeni sedo-bradi starac. »Skuvala sam mu večeru. Spremila sam mu finu večeru — supu od sočiva, povrće, hleb i buter — mile — seo je za sto i jeo, bio je tužan. »Rekla sam mu, Pogledaj sve te borbe i ubijanja tamo dole, U čemu je stvar? Zašto ne okončaš sve to? »Pokušavam, rekao je — To je jedino i mogao, izgledao je umorno. Toliko je već dugo neženja, a voli supu od sočiva.«
U međuvremenu me služi, tanjir hladne ribe — presni naseckani kupus nakvašen vodom iz slavine — smrdljivi paradajz — zdrava hrana stara nedelju dana — istrugana cvekla i šargarepa u sosu od praziluka, mlako — sve jadnija i jadnija hrana — ponekad je ne mogu jesti od mučnine — Milosrđe njenih ruku zaudara na Menhetn, ludilo, želju da mi udovolji, hladnu nedokuvanu ribu — bledo crvenu oko kostiju. Njeni mirisi — i često je gola u sobi, tako da gledam pravo pred sebe, ili listam knjigu ne obraćajući pažnju na nju. Jednom sam pomislio da pokušava da me navede da je povalim — flertovala je sama sa sobom nad sudoperom — izvalila se na ogromni krevet koji je zauzimao skoro ćelu sobu, haljine zadignute oko kukova, veliki dlakavi prorez, ožiljci operacija, pankreas, stomačne rane, abortusi, slepo crevo, bodovi na rezovima upali u salo kao odvratni gusti rajsfešlusi — otrcane dugačke usne između njenih nogu — Šta, čak i miris čmara?
Bilo mi je hladno — kasnije malo zgrožen, ne mnogo — možda i nije bila loša ideja probati — upoznati Čudovište Materiče Začetka — Možda — na taj način. Da li bi joj smetalo? Potreban joj je ljubavnik. Jitbarah, vejištabah, vejitpaar, vejitromam, vej-itnase, vejit—adar, vejit—ale, vejit—alal, šeme de-kudša, berih u. I Luis se ponovo nastanjuje u štrokavom stanu u Patersonu u crnačkoj četvrti — živi u mračnim sobama — ali našao je sebi devojku s kojom se kasnije oženio, zaljubljujući se iznova — iako uveo i stidljiv — povređen Naominim dvadesetogodišnjim ludim idealizmom. Jednom sam došao kući, posle dugog boravka u Njujorku, usamljen je — sedimo u spavaćoj sobi, on za radnim stolom na stolici okrenutoj prema meni — plače, suze u crvenim očima ispod nao-čara — Što smo ga ostavili — Džin začudo otišao u vojsku — ona sama u Njujorku, skoro podetinjila u svojoj nameštenoj sobi. Luis je odlazio u centar do pošte da pokupi pisma, predavao u gimnaziji — sedeo za pesničkim stolom, napušten — jeo jad u Bikfordu tokom svih ovih godina — koje su pro-hujale.
Judžin je izašao iz Vojske, vratio se kući izme-njen i usamljen — odsekao je nos u jevrejskoj operaciji — godinama je zaustavljao devojke na Brod-veju pozivajući ih na solju kafe da bi se pojebao — Otišao na Njujorški Univerzitet, ozbiljan tamo, da završi studije Prava. — I Džin je živeo sa njom, jeo golu riblju pitu, jeftino, dok je ona postajala sve luđa — Omršavio je, ili se osetio bespomoćnim, Naomi zavodnički zauzima poze iz 1920. pred mesecom polunaga u susednom krevetu grickao je nokte i učio — bio je ćaknuti sin--negovatelj — Preselio se sledeće godine u sobu u blizini Kolumbije — iako je želela da živi sa svojom decom — »Učini što te majka moli, preklinjem te« — Luis joj i dalje šalje čekove — te godine sam osam meseci proveo u ludari — moje vlastite vizije ne-pomenute ovde u ovom Lamentu — Ali je tada napola poludela — Hitler u njenoj sobi, videla mu je brkove u sudoperi — sada strahuje od dr Ajzaka, sumnja da je bio umešan u Nju-varšku zaveru — otišla je u Bronks da živi pokraj Elanorinog Reumatičnog Srca —
I Ujka Maks se nikada nije dizao pre podneva, iako je Naomi već u 6 ujutru slušala radio zbog špijuna — ili zagledala prozor jer se dole na placu šunja starac s torbom i trpa smotuljke đubreta u svoj preširoki crni kaput. Maksova sestra Edi radi — 17 godina knjigovođa kod Gimbelsa — živela je u prizemlju zgrade, razvedena — tako je Edi primila Naomi u stan na Aveniji Rošambo — Groblje Vudlon preko puta, nepregledna dolina grobova gde je Po nekada — poslednja stanica podzemne železnice za Bronks — mnogo komunista u tom kraju.
Upisala se na večernje časove slikanja na srednjoj školi za odrasle u Bronksu — hodala sama ispod nadzemne Linije Van Kortland na časove — slika Naomizme — Ljudska bića sede na travi u nekom Kampu Bez Briga u davnim letima — sveci oronulih lica u pantalonama koje im već odavno loše stoje — Neveste ispred Louer Ist Sajda sa oniskim mladoženjama — izgubljeni vozovi nadzemnog metroa jure iznad vavilonskih krovova stambenih zgrada u Bronksu —
Tužne slike — ali se izražavala. Njena mandolina nestala, sve su joj žice popucale u glavi, pokušala je. Ka Lepoti? ili kakvoj staroj Poruci života? Ali počela je da šutira Elanoru, a Elanora je imala bolesno srce — išla je gore i satima je ispitivala o Svetu Špijuna — Elanora iznurena. Maks otišao u kancelariju, vrši obračun za prodavnice du-vana sve do kasno u noć.
»Ja sam velika žena — zaista sam divna duša — i zato oni (Hitler, Baka, Herst, Kapitalisti, Franko, Dejli Njuz, 20. godine, Musolini, živi mrtvaci) žele da me ućutkaju — Buba je vođa paukove špijunske mreže —« Šutira cure, Edi i Elanoru — Probudila je Edi u ponoć da bi joj rekla da je špijun a Elanora pa-cov. Edi je radila po ceo dan i to nije mogla pod-neti — Radila je na organizovanju sindikata. — A Elanora je počela da umire, gore u krevetu. Pozivaju me rođaci telefonom, stanje joj je sve gore — ostao sam bio jedino ja — Otišao sam podzemnom železnicom da je posetim zajedno sa Judži-nom, jeo bajatu ribu — »Moja sestra šapuće iz radija — mora biti da je Luis u stanu — njegova majka mu govori šta da kaže — LAŽOVI! — kuvala sam za svoje dvoje dece — svirala mandolinu —« »Prošle noći probudio me je slavuj / Prošle noći kada je sve tiho bilo / pevao je na mesečini zlatnoj / sa zimskog brežuljka gde se skrio.« A to je i činila. Pribio sam je uz vrata i prodrao se »NE ŠUTIRAJ ELANORU!« — zablenula se u mene — Prezir — umri — ne može poverovati da su joj vlastiti sinovi toliko naivni, toliko glupi — »Elanora je naj gori špijun! Ona sledi naređenja!« » — Nema žica u sobi!« — vičem na nju — po-slednji pokušaj, Judžin sluša sa kreveta — šta da uradi da bi se spasao te kobne Mame — »Već godinama si odvojena od Luisa — Baka je isuviše stara da bi mogla da hoda — « I tada odjednom svi živnemo — čak ja i Džin i Naomi u jednoj mitskoj Rođačkoj sobi — vrištimo jedan na drugog u Zauveku — ja u sakou Kolumbijskog univerziteta, ona napola svučena.
Sudaram se s njenom glavom koja je videla Radio-aparate, Motke, Hitlere — čitav raspon Halucinacija — u stvarnosti — njen vlastiti svemir — nema puta koji vodi na drugu stranu — prema mom — Nema Amerike, nema čak ni sveta — To što odlaziš kao i svi ljudi, kao Van Gog, kao luda Hana, svi isti — ka poslednjem krahu — Grmljavina, Duhovi, Munja! Video sam ti grob! O čudna Naomi! Moj vlastiti — naprsli grob! Šema Jisrael — ja sam Svul Avrum — ti — u smrti? Tvoja poslednja noć u tami Bronksa — telefonirao sam — preko bolnice tajnoj policiji. Koja je stigla, kada smo ti i ja bili sami, vrištala si na Elanoru u moje uvo — ona je teško di-sala u svom krevetu, omršavela — Niti ću zaboraviti, kucanje na vratima, u tvom strahu od špijuna — Vlast nastupa, časti mi — Več-nost ulazi u sobu — ti trčiš u kupatilo neodevena, krijući se u znak protesta, od poslednje herojske sudbine — streljaš me pogledom, izdana — spašavaju me poslednji panduri ludila — od tvoje noge na slomljenom Elanorinom srcu, vičeš na Edi umornu od Gimbelsa koja dolazi kući i zatiče razbijeni radio — i Luis kome je potreban jadan razvod, želi da se oženi uskoro — Ju-džin sanjari, krije se u 125. ulici, tuži crnce zbog zarade na faličnom nameštaju, brani crne devojke — Protesti iz kupatila — Rekla si da si pri čistoj svesti — oblačeći pamučnu haljinu, tvoje cipele, tada nove, tvoja torba i isečci iz novina — ne — tvoje poštenje — dok si uzaludno pokušavala da karminom svoje usne načiniš stvarnijim, gledajući u ogledalo ne bi li videla da li sam Ludilo Ja ili automobil pun policije ili to Baka špijunira u 78. godini — Tvoja vizija — Kako preskače preko zidova groblja sa političkom otmičarskom torbom — ili ono što si videla na zidovima Bronksa, u ružičastoj spavaćici u ponoć, buljeći sa prozora na plac — Ah Rošambo Avenija — Igralište Utvara — poslednji stan u Bronksu za špijune — poslednji dom za Elanoru ili Naomi, ovde su ove komunističke sestre izgubile svoju revoluciju — »U redu — obucite kaput gospođo — idemo — kola nas dole čekaju — želiš li i ti s njom do stanice?« Onda vožnja — držao sam Naomi za ruku i njenu glavu prislonio na svoje grudi, viši sam — poljubio je i rekao da sam učinio to s najboljom namerom — Elanora bolesna — i Maks sa svojim slabim srcem — nužda Meni — »Zašto si to učinio?« — »Da, gospođo, vaš sin će morati da vas napusti za jedan sat« — Bolnička kola stigla su za nekoliko sati — krenula u 4 u jutru prema nekom Belvjuu u noći centra — otišla u bolnicu zauvek. Video sam kako je odvode — mahala je, suze u očima.
Dve godine, posle puta u Meksiko — sumoran na poljani u blizini Brentvuda, divlje rastinje i trava pokraj zapuštene železničke pruge na putu za dil-karnicu — nova dvadesetospratna zgrada od cigala u sredini — izgubljena na nepreglednim travnjacima ludog grada na Long Ajlendu — ogromni gradovi meseca. Ludnica širi ogromna krila iznad staze prema majušnoj crnoj rupi — vrata — ulaz između nogu — Ušao sam unutra — čudno je mirisalo — ponovo hodnici — liftom — do staklenih vrata na jednom Ženskom Odeljenju — do Naomi — Dve jedre bele bolničarke — Izvele su je, Naomi je blenula — meni je dah zastao — Preživela je kap — Suviše mršava, kost i koža — starost je sustigla Naomi — sada se rasula u beloj kosi — haljina joj visi na kosturu — lice ispijeno, staro! uvenulo — obrazi babuskere — Jedna ruka ukočena — tromost četrdesetih godina i klimakterij uma načeta srčanim udarom, hroma sada — bore — ožiljak na glavi, lobotomija — propast, ruka se sunovraćuje u smrt —
O Ruskolika, ženo na travi, duga crna kosa ti je krunisana cvećem, mandolina ti je na kolenima — Komunistička lepotice, sedi ovde venčana na leto među krasuljcima, obećana sreća nadomak ruke — sveta majko, smešiš se sada svojoj ljubavi, tvoj svet je ponovo rođen, naga deca trče u polju prošaranom maslačcima, jedu u šljiviku na kraju poljane i nalaze kolibu gde sedokosi crnac predaje tajnu svog bureta s kiš-nicom — blažena kćeri došla u Ameriku, čeznem da ti ponovo čujem glas, sećam se tvoje majčinske muzike, u Pesmi Prirodnog Fronta.
O, uzvišena muzo koja si me iz utrobe donela na svet, podojila me prvim mističnim životom i naučila govoru i muzici, iz čije sam bolne glave po prvi put primio Viziju — Mučena i udarana u svojoj lobanji — Kakve me to lude halucinacije prokletih isteruju iz vlastite lobanje da tragam za Večnošću sve dok ne nađem Mir za Tebe, o, Poezijo — i u ime čitavog čovečan-stva pozivam na Izvor Smrt koja je majka vasione! — Sada nosi svoju nagost zauvek, belo cveće u kosi, tvoj brak oveko-večen iza neba — nijedna revolucija ne bi mogla uništiti to devičanstvo —
O, prelepa Garbo moje Karme — sve fotografije iz 1920. u Nicht-Gedeiget Kampu ovde neizme-njene — sa svim nastavnicima iz Njuvarka — Ni Elanora ne bi nestala, niti Maks čekao svoju utvaru — niti se Luis penzionisao iz one Gimnazije — Natrag! Ti! Lobanjo što si! Stižu pusta besmrtnost i revolucija — mala skrhana žena — pepeljaste oči unutrašnjosti bolnice, sivilo odeljenja na koži — »Jesi li ti špijun?« Seo sam za gorki sto, oči se pune suzama — »Ko si ti? Da li te je Luis poslao? — Žice u njenoj kosi, dok se udarala po glavi — »Nisam ja loša devojka — nemojte me ubiti! — čujem tavanicu — podigla sam dvoje dece —« Dve godine otkako sam bio ovde — počeo sam da plačem — Buljila je — bolničarka je na trenutak prekinul?. susret — otišao sam u kupatilo da se sakrijem, naslonjen na bele zidove klozeta»Užas« jecam — što je ponovo vidim — »Užas« — kao da je mrtva u truležu pogreba kroz — »Užas!«
Vratio sam se, vikala je još više — odveli su je — »Ti nisi Alen —« nisam skidao pogled s njenog lica — ali prošla je pokraj mene, ne pogledavši me — Otvorila vrata odeljenja — prošla je kroz njili ne osvrnuvši se — odjednom smirena — gledao sam je netremice — izgledala je stara — jednom nogom u grobu — »Sav taj Užas!« Još jedna godina, napustio sam Njujork — na Zapadnoj Obali u kućici u Berkliju sanjao o njenoj duši — koja, kroz život, u kom je obliku stajala u tom telu, siva ili izluđena, otišla dalje od radosti — nadomak svoje smrti — s očima — bila je moja vlastita ljubav u svojem obliku, Naomi, moja majka na zemlji još uvek — poslao sam joj dugačko pismo — i pisao himne ludima — Delo milostivog Gospoda Poezije koji čini slomljenu travu zelenom, ili da se stena lomi u travi — ili da Sunce bude verno zemlji — Sunce svih suncokreta i dana na svetlim gvozdenim mostovima — što šija nad starim bolnicama — kao na moje dvorište —
Vratio sam se iz San Franciska jedne noći, Orlovski u mojoj sobi — Vejlen u svojoj spokojnoj stolici — telegram od Džina, Naomi mrtva — Napolju sam povio glavu ka zemlji u žbunju pokraj garaže — znao da joj je bolje — najzad — nije ostala da na Zemlji gleda sama
— 2 godine samoće — bez igde ikoga, sa skoro 60 godina — starica lobanja — nekadašnja biblijska Naomi dugih pletenica — ili Ruta koja je plakala u Americi — Rebeka ostarela u Njuvarku — David koji se seća svoje Harfe, sada advokat u Jelu ili Svul Avrum — Israel Abraham — ja sam — da bih pevao u pustinji ka Bogu — O, Elohime! — i da privedem kraju — 2 dana nakon njene smrti primio sam njeno pismo — Čudnovata proročanstva iznova! Napisala je — »Ključ je u prozoru, ključ je u sunčevim zracima na prozorti — imam ključ — Oženi se Alene ne uzimaj droge — ključ je u rešetkama, u sunčevoj svetlosti u prozoru.
Voli te, a to je Naomi — tvoja majka«
Alen Ginzberg
objavio:
poglavica
kategorija:
Simple Poetry
obavesti prijatelja | Komentara ( 3 ) | Pošalji komentar
obavesti prijatelja | Komentara ( 3 ) | Pošalji komentar
dok i dalje mudro tjuti ... ) 
