Dugo sam spavao danas, i po svemu sudeći moje leškarenje je pretilo da se petvori u jedan pravi spavalački maraton, da me iznenada u javu nije vratio krik koji sam glasno ispustio, tako glasno da sam, eto, sam sebe probudio. Krivac je naravno bio san, toliko upečatljiv i realan, da sam počeo da se štipam po koži uveravajući samog sebe da je sve to ipak, ipak samo san.
San kao i svaki drugi san, počinje prilično maglovito, tako da se pojedinosti njegovog početka ne sećam. Ali OK, pređimo na fabulu. Radnja se dešava u nekom prostoru koji bi najbliže mogao okarakterisati kao svima nama znanom Matrixu. U tom nedefinisanom prostoru moje Ja je bila poštanska marka veličine 160 x 65 pixela. Malo čudno za jednu markicu da ima tu veličinu ali pošto je ovo samo san onda se dozvoljavaju svakakva čudesa i improvizacije. Ta poštanska markica, to jest JA, nalazila se zalepljena na jednoj idiličnoj razglednici, poput onih vojničkih, znate ono, dvoje zaljubljenih negde na nekoj dalekoj obali, zagrljeni i ledjima okrenuti objektivu, posmatraju sunce na zalasku. Eto, u toj idiličnoj atmosferi provodio sam svoje dane. Doduše bilo mi je malo krivo, zašto poštanske markice moraju uvek biti u drugom planu, i da na njih retko kada ko obraća pažnju.
Moja gazdarica često je znala da me dohvati zajedno sa razglednicom i da dugo bulji, prvo u reči ispisane nečitkim rukopisom a potom u idiličnu sliku na suprotnoj strani. Ne znam šta je bilo ispisano, jer iz pristojnosti nisam želeo da pročitam sadržinu teksta, ali svakako da joj je to puno značilo jer nije bilo dana a da nas iznova ne dohvati. (Stalno govorim u množini… to je zato, što mi, poštanske markice, iako slepljene s pismom ili razglednicom, uvek posedujemo osećaj za sopstveni identitet i držimo do sebe, mada to nekima deluje kao celina - nije tako.)
Jednog dana posmatrajući gazdaricu kako nas po ko zna koji put premešta iz ruke u ruku, reših da progovorim. Nije to bio piskav glasić kakav bi se očekivao od jedne male markice, naprotiv, bio je to pravi pravcati muški bariton. Ukoliko mislite da se gazdarica prepala, prevariće te se. Sasvim joj je bilo normalno da jedna markica ume da govori. Čak bi se reklo da je očekivala trenutak kada će se to dogoditi. Od tog dana, ja i moja looda gazdarica često smo vodili još loodje razgovore. Kada nismo imali šta da pričamo ja sam joj pevao. Nisu to bile neke pesme vredne pomena, ja bar lično nisam nalazio neku pesničku vrednost u njima, ali, bilo nam je lepo. Ona se smeškala, dok sam nova čudesa smišljao, i bilo je - reklo bi se, lepo i meni i njoj. Meni, što sam se osećao drugačijim od ostalih poštanskih markica, njoj, verovatno što pored mene nije osećala samoću koja je do tada bila tako uobičajna.
Prolazili su dani, nedelje meseci, naše druženje je postalo svakodnevna podrazumevana stvar sve do trenutka dok se na vratima jednog dana nije pojavio ON. Gazdarica je prebledela, njeno lice se izobličilo od iznenađenja. Nisam odmah ukapirao da se radi o osobi koja joj je svojevremeno poslala dotičnu razglednicu, ali sam to naknadno saznao iz razgovora koji nisam mogao da izbegnem a da ne čujem. Dolazio nam je svakodnevno u posetu. U poslednje vreme gotovo da više i nije izlazio iz stana. Novonastala situacija apsolutno me nije doticala, na kraju krajeva ja sam samo obična mala markica veličine 160×65 pixela koja je vodila svoj mali život.
Gazdarica je vremenom totalno zaboravila na mene, a ja, JA nisam više pričao, nisam ni pevao, pa zamislite molim vas na šta bi ličilo to nametanje. Jednog dana gazdarica je s njim ušla u sobu i uzela je razglednicu u ruke. Kikotala se dok su prepričavali svoje epizode iz prošlosti, a onda je u jednom trenutku svojim dugim noktima počela da grebe po meni i ne primećujući šta čini. U početku me je to golicalalo a kako je sve učestalije i sve jače grebla (nesvesna svojih postupaka) počelo je da boli… Pokušao sam da kažem nešto, da je upozorim, ali od mog glasa nije ostalo ni slovo “G”. Zaprepastio sam se, zar je moguće da sam izgubio moć govora… zar je moguće… ili je sve ono što sam do tada izgovarao, bila zapravo samo moja uobrazilja. Ne, ne … nije to bila uobrazilja, znam da sam govorio, znam da sam pevao… ali ovoga puta ja nisam mogao izgovoriti ni slovce…
Što je duže grebla svojim noktima, bol je postajala nepodnošljivija…. A onda je usledio trenutak kada je postala svesna svojih postupaka. Samo na čas je zamišljeno pogledala u razglednicu koja joj je sada delovala tako jadno i daleko … Nasmešila se, ustala i brzim pokretima bacila nas u korpu za đubre a potom poklopila plastičnim poklopcem. Nastao je potpuni mrak, vrisnuo sam iz sve snage. U tom trenutku probudio sam se sav znojav.
... 
