Ovaj post je prvi u nizu koji će uslediti a koji su pre svega namenjeni slučajnim posetiocima, koji bi lutujaći web-om u potrazi za stihovima gurua-a bit generacije, pesnika, i uopšte uzevši ključne ličnosti subkulturnih pokreta šezdesetih godina, Alena Ginzberga, naišli na gotovo nula pogodaka kada je naše govorno područje u pitanju. Tekstovi koji će uslediti su moj mali doprinos demistifikaciji Ginzbergove ličnosti, iz ugla, a kako drugačije, nego kao njegovog velikog fana. Nadam se da će nekom biti možda i od koristi, a svakako, što je i najbitnije, da će uputpuniti prazninu na našem web prostoru, kada je Alen Ginzberg u pitanju.
Prilikom pisanja posta slušali se:
- Jonas Hellborg
- Greg Howe
- Victor Wooten
- Dennis Chambers
Ekspiriment odradili jedne prilično hladne noći
( s leva na desno, poglavica, peter, grof)
Start ... bruuummm ... bruuummm....
( s leva na desno, poglavica, peter, grof)
Start ... bruuummm ... bruuummm....
Iako je književnim radom počeo da se bavi još četrdesetih godina prošloga veka i do danas stekao popularnost svetskih razmera koja je izuzetna čak i u naše doba ubrzane interakcije kultura uslovljene vanrednim razvojem sredstava masovne komunikacije, Alen Ginzberg je kao stvaralac još uvek veoma malo poznat u našoj sredini. Njegova uloga podstrekača i eksponenta američke kontrakulture većini je ljudi uspela da zamagli činjenicu da je on prvenstveno — i po sopstvenom jasno deklarisanom stavu — pesnik, pesnik po opredeljenju, u visoko razvijenoj tehnološkoj epohi kada je, po mišljenju mnogih, društvena funkcija ili dimenzija poezije drastično dovedena u pitanje. Stoga je kod Ginzberga kao stvaraoca možda najznačajnije to što je svojim delom uspeo da prevaziđe za mnoge nepremostivi jaz između prošlosti i sadašnjosti poezije, između metafizičkih preokupacija i radikalne političnosti, između intimnog i javnog senzibiliteta, između mogućnosti pesnika da govori o večitim ljudskim temama i imperativa da svaka avangardna poezija to može biti samo ukoliko nađe jedan novi jezik koji je u stanju da izrazi svu složenost vremena u kome pesnik živi i stvara.
Sada se dosta jasno može sagledati njegov razvojni put, kao i sve bitne faze i preokupacije njegovog života i dela, počevši od njegovog vanrednog intelektualnog i stvaralačkog poštenja i skoro mesijanske vere u delotvornost poezije, preko radikalnosti njegovog prodora u književni jezik, širokog opsega njegovih stilskih istraživanja i pokušaja sinteze najraznorodnijih kulturnih uticaja, pa sve do njegove izuzetne političnosti i društvene aktuelnosti i angažovanosti. Stoga, i pored svih kontroverzija koje i dalje okružuju njegovu ličnost i delo, već se sada sa određenom sigurnošću može zaključiti da je on najznačajniji i najpoznatiji, a ujedno i jedan od najsloženijih, među američkim pesnicima koji stvaraju u periodu posle drugog svetskog rata.
Za razliku od pesnika čije je delo postepeno i postupno prodrlo u javnost, Ginzberg je, posle decenije skoro potpune anonimnosti, postao poznat doslovno preko noći. Kada je, u jesen 1955. godine, u San Francisku, na večeri poezije sa nekoliko drugih pesnika koji su činili jezgro »San Francisko renesanse«, (Bili su to Kenet Reksrot, Filip Lamantija, Majki MekLur, Geri Šnajder i Filip Vejlen, a veče poezije je održano u Galeriji 6, koja je u stvari bila velika preuređena garaža) po prvi put pročitao poemu Urlik, i za njega i za njegove slušaoce je to bilo prelomno i dramatično iskustvo jer, izuzev prijema na koji je naišao Dilan Tomas kada je čitao svoje pesme u Americi, nikada se ranije nije dogodilo da je jedna savremena publika reagovala tako burno, ili se u tolikoj meri identifikovala sa porukom nekog pesnika. Međutim, odmah je bilo jasno da je Urlik zrelo i bremenito delo, da ne predstavlja nikakav pesnički pokušaj ili početnički rad, već da je očigledno sumiranje vrlo bogatog i životnog i pesničkog iskustva. Sama činjenica da je prvi i najduži deo Urlika napisan u jednom danu, da je toliko kompleksna tematika i toliko slojeva sećanja istrešeno odjednom, jasno govori o složenoj »pred-istoriji« koja je morala prethoditi tako krupnom pesničkom koraku. Stoga, iako je Urlik i druge pesme prva izdata zbirka Ginzbergove poezije, ona je proizašla iz čitave decenije istraživanja i eksperimentisanja u potrazi za sopstvenim pesničkim izrazom.
Prvi uticaji koje je Ginzberg primio kao pesnik Potekli su od stvaralaca koje mu je preporučivao njegov otac, koji je sam bio lirski pesnik: to su prvenstveno bili Emili Dikinson, Edgar Alan Po, Milton, Seli i Vordsvort. Tokom studija na Kolumbija univerzitetu, otkrio je engleske metafizičke i romantične pesnike, naročito Blejka i Marvela. Iz takvog književnog zaleđa, spojenog sa Ginzbergovim mladalačkim hipersenzibilitetom i jakim osećanjem intelektualne krize i sumnje, nastala je prva zbirka njegovih pesama, Kapije gneva. Ove pesme predstavljaju dosta neobičan spoj tradicionalnih pesničkih obrazaca i savremene tematike — odlikuju se izuzetnim formalizmom strukture — strogo se poštuje metrika, rima, itd. — ali već sadrže vidljivi začetak žestokog i otvorenog emotivnog preživljavanja duhovnih problema i kriza, što će ostati jedna od stalnih karakteristika Ginzbergove poezije. Međutim, kada je 1949. godine poslao neke od tih pesama starijem i već priznatom pesniku Vilijamu Karlosu Vilijemsu, koji je takode živeo u Patersonu, dobio je vrlo jasan odgovor: »U ovom maniru, savršenost je neophodna, a ove pesme nisu savršene.« Tada je Ginzberg, pod direktnim uticajem V. K. Vilijemsa, koji je tvrdio da se treba držati svakodnevnog američkog govora i njegove izražajnosti i ritmike, počeo da prerađuje delove svojih proznih dnevnika tako što ih je jednostavno prebacivao u formu stihova. U suštini, to su dosta monotone i realistične pesme koje predstavljaju neku vrstu prelaznog perioda između napuštanja klasične engleske versifikacije i nalaženja jednog novog i ličnog, u pravom smislu originalnog stila. V. K. Vilijems je imao daleko bolje mišljenje o ovim pesmama, koje čine jezgro knjige Prazno ogledalo, a napisao je i predgovor za tu zbirku koja je izdata sa dosta zakašnjenja, tek 1961. godine. Međutim, u ovoj zbirci se takođe nagoveštava jedan novi, samosvojniji pravac u Ginzbergovom stvaralaštvu, koji je odraz njegovog otkrivanja nekih mnogo radikalnijih tokova svetske književnosti,kao i odraz bitne promene u njegovom načinu života, tj. sve drastičnijeg odstupanja od gradskih vrednosti i navika. To su na jednoj strani bili uticaji Kafke, Selina, Remboa, nadrealista, japanske haiku-poezije, Harta Krejna, Džojsa i Vitmana, kao i prvi plodonosni kontakti sa drugim piscima koji će zajedno s njim činiti nukleus bit-generacije, Barouzom i Keruakom, dok su to, na drugoj strani, prva Ginzbergova veća putovanja, prvi pokušaji da se eksperimentiše sa stanjima svesti pomoću droga, zatim njegovo prihvatanje sopstvene homoseksualnosti kao ličnog prava, a ne društveno žigosane nastranosti, kao i za klasičnog intelektualca veoma značajno približavanje »gruboj realnosti« preko različitih fizičkih poslova koje je obavljao da bi se izdržavao. Takođe je na njega jak utisak ostavilo upoznavanje sa životom njujorškog podzemlja, kao i sa crnačkom subkulturom koncentrisanom oko džeza. Pesma Paterson je u neku ruku prelomna u njegovom delu. To je pesma koja, kako po tematici tako i po prvoj upotrebi slobodnog stiha dugog daha čija žestina raste ka klimaksu, predstavlja prvi jasan primer stila koji je do danas za većinu ostao Ginzbergov
lik raspoznavanja«. Odatle pa do poeme kao što je Urlik, put je, na neki način, već bio zacrtan.
I dalje najznačajnije i najuticajnije Ginzbergovo delo, Urlik označava prelomni trenutak, kako u književnosti tako i u društvenim kretanjima savremene Amerike. Istovremeno i himna i lament jedne generacije, ova poema, predstavljala je u pravom smislu »kristalizaciju« avangardnog književnog pokreta poznatog kao »San Francisko renesansa«. Ovaj eri de coeur vrlo je hladno, pa čak i sa krajnjim nipodaštavanjem primljen od strane akademskih književnih krugova koji su ga posmatrali sa stanovišta prihvatnih normi i obrazaca, sa oveštalih pozicija da se mora podudarati ono što je književno i društveno prihvatijivo, pa su u Urliku videli slavljenje »devijantnih« ličnosti i vrednosti, kao i neke vrste »antimorala«. Ipak, Urlik je prvenstveno strasno izražena kritika savremenog urbanog i tehnološkog sveta (koji se poistovećuje sa Molohom). Sirovost i žestinu svog stila, kojima se u akademskim krugovima najviše zameralo, Ginzberg je ovako objasnio: »Uzimam najužasniju moguću sliku da ne bi bilo nesporazuma o kojoj oblasti uma se radi: to je ono Što se ne izgovara javno, što proročki proizlazi iz podsvesnog, što je univerzalno za sve ljude, što je glavna tematika poezije, što je ispod, unutar uma.« S druge strane, sve što se iznosi u Urliku bazirano je na autentičnim ljudima i događajima i samo je ponegde intenzivna sloboda pesničkog izraza pojačala stvarni događaj nadrealnim ili ekspresionističkim elementima, tako da je Urlik u pravom smislu i književni i društveni (za mnoge, antidruštveni) dokument. Pošto nije samo lična pesma razotkrivanja, već izraz temeljne krize vrednosti među »najboljim umovima« tehnološki najrazvijenijeg društva sveta, nije slučajno što su uglavnom svi komentatori i kritičari, ma kako raznorodni, složni u tome da je Urlik, između svega što je napisano, rečeno i učinjeno u tom razdoblju, u neku ruku kamen temeljac čitave američke kontrakulture od pedesetih godina na ovamo. U tom smislu, Urlik je najvažnije, najuticajnije i najpoznatije delo američke posleratne poezije". Sam V. K. Vilijems, koji je napisao predgovor i za ovu Ginzbergovu zbirku, već očigledno impresioniran razvojem svog nekadašnjeg sledbenika, mogao je samo da zaključi da je jedino »verovanje u umetnost poezije pratilo na svakom koraku ovog čoveka kroz njegovu Golgotu«. Međutim, pored već navedene strasne kritike savremenog sveta, u nekim drugim pesmama u zbirci Urlik, kao i u završnim delovima samog Urlika, očitava se i jedna alternativna, subjektivnai humana vizija, koja teži ka ponovnom definisanju opšteljudskih vrednosti.
Ukoliko je poema Urlik bila izraz identifikacije ličnog doživljaja i šireg osećanja koje je bilo relevantno za čitavu generaciju, Ginzbergova sledeća poema, Kadiš, koja je ujedno i sledeći veliki korak u njegovom delu, prvenstveno predstavlja silazak u duboke i intimne slojeve ličnosti i spontano istraživanje sopstvenog života sve do suočenja sa bolnim granicama onoga što je skriveno u podsvesti — to je delo čija se suštinska snaga očitava u razotkrivanju subjektivne istorije pesnikove ličnosti. Takođe napisana skoro u jednom dahu, po formi i sadržini prilično inspirisana tradicionalnom jevrejskom molitvom oplakivanja bližnjih, posvećena sećanju na kontroverznu ličnost njegove majke, koja je bila teški duševni bolesnik i koja je okončala svoje dane u psihijatrijskoj ustanovi, poema Kadiš zauzima značajno mesto u okviru »ispovesne« književnosti XX veka, jer ovde Ginzberg, poput Prusta ili Džojsa, zasniva obradu večnih ljudskih tema na autobiografskoj građi, tj. polazeći od čiste subjektivnosti gradi most ka sveobuhvatnoj viziji sveta. Nastanak ove poeme je u neku ruku karakterističan za razumevanje Ginzbergovog pesničkog postupka, tj. mehanizma njegove »inspiracije«, jer je očigledno da je ono što je započeo kao pokušaj katarzičnog rasterećenja sećanja na sopstveni složeni odnos sa ličnošću svoje majke, rezultiralo u izražavanju čitave skrivene porodične istorije i svih najvažnijih momenata koji su predstavljali okosnice majčinog života ili pesnikove mladosti. Ova spontana rapsodija širokog raspona asocijacija, puna prekinutih misli, bliska književnosti »toka svesti«, na samoj granici između proze i poezije, zauzima značajno mesto u književnosti XX veka.
Dotičući se velikog broja različitih tema i raspoloženja u ostalim pesmama iz, zbirke Kadiš, Ginzberg u nekima anticipira »psihodeličnu revoluciju« šezdesetih godina (pesme Meskalin, Lisergična kiselina, itd.), ali je težište uglavnom na složenim spojevima radikalnih društveno-političkih iskaza, žestokih kritika krize vrednosti savremenog sveta, metafizičkih uzleta i sumnji, kao i bogatih ličnih i književnih asocijacija, što je uglavnom izraženo dugim, diskurzivnim stihom snažnog naboja. Iako često sadrže sociopolitičke tonove, ove se pesme bitno razlikuju od »angažovane« poezije ranijih generacija, jer uvek nalaze svoju protivtežu u Ginzbergovoj težnji za izražavanjem opštih i sveobuhvatnih simbola, u njegovim eshatološkim preokupacijama, u širokom rasponu slika i bogatstvu izraza, u potpunoj iskrenosti s kojom iznosi svoje lične krize i prelome, uzdižući intimne procese ličnosti na širi plan traganja za opšteljudskim vrednostima. Ginzberg tih godina mnogo putuje i mnogo piše, njegova poezija postaje u pravom smislu kosmopolitska, što se još jasnije oseća u njegovoj sledećoj značajnoj zbirci, Planetarne novosti. Pisane u Americi, Evropi i Aziji, ove su pesme pune snažnih impresija i u njima se očitava otvoren i budan duh, težnja da se shvati i obuhvati sva složenost današnjeg sveta. Ginzberg, poput Henrija Milera koji je tvrdio da »kategorički odbija da bude išta manje od građanina sveta«, teži da prevaziđe granice i predrasude koje dele ljude i slavi izvornu humanost, pravo ljudske slobode i radosti nasuprot otuđenom mentalitetu tehnokratije i »birokratskih režima« svih boja. Možda je u ovoj zbirci najznačajnija poema Vičita Vorteks Sutra, u kojoj je Ginzberg apelovao na svest Amerikanaca i izrazio svoje nedvosmisleno protivljenje vijetnamskom ratu, koje se ogledalo ne samo kroz njegovu poeziju već i kroz njegovo aktivno učešće u antiratnom pokretu. Ova poema je takođe značajna zbog Ginzbergovog uvođenja jedne nove tehnike u proces stvaranja poezije: izgovarajući stihove direktno u magnetofon, pesnik je u stvari dosledno primenio svoje stanovište da unutrašnji doživljaj trebaizneti što nepatvorenije i direktnije. Iako je ova metoda naišla na otpor konzervativnih književnih kritičara, ona je u suštini bila logična nadgradnja Ginzbergovog stava da treba postići potpunu koncentraciju u trenutku stvaranja, što oslobađa od potrebe za naknadnim uobličavanjem ili revizijom. Čak se i transkripcija ovih pesama, tj. njihov izgled na stranici, bitno razlikuje od dotadašnje Ginzberguove prakse, pa se to može uzeti kao indikacija da je ovom metodom, tj. auditivnim, a ne vizuelnim oblikovanjem stiha, Ginzberg pronašao neke bogatije i neposrednije zvučne i ritmičke odnose, na osnovu dinamike samog daha i izgovora.
Ako je tokom pedesetih i šezdesetih godina već jasno izgradio jedan originalni stil — spontani sled složenih, dugih, »vitmanovskih« stihova — Ginzberg u svojoj sledećoj važnoj zbirci, Pad Amerike, primenjuje suzdržaniji i, po zvučnosti i uravnoteženosti, »klasičniji« osećaj za stih. Nastala u burnim godinama za Ameriku, na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine, ova zbirka sadrži, s jedne strane, jasnu kritiku vijetnamskog rata, kao i odraz Ginzbergovog učešća u radikalnim političkim zbivanjima koja su tih godina bila zahvatila Ameriku; na drugoj strani, javljaju se i pesme koje su mnogo intimnije i sentimentalnije, u setnijem tonu pesnika koji je već zašao u zrele godine, poput čitave serije Elegija za Nila Kesidija, Ginzbergovog velikog prijatelja koji je umro 1968. godine. Ginzberg je u ovom periodu uveo još jednu inovaciju u svoj pesnički postupak: počeo je da komponuje muzičku pratnju za svoje pesme, pa samim tim i da peva prilikom svojih pesničkih nastupa, vraćajući se u neku ruku na najstarije istorijski poznate tokove poezije, kada je pesnička reč bila nerazlučiva od muzike. U ovom maniru, koji se odlikuje mnogo strožim poštovanjem pravila prozodije, Ginzberg je, koristeći se ritmičkim i rimovanim formama koje odgovaraju muzičkim okvirima, uspeo da stvori nekoliko vanredno izražajnih pesama, od kojih je možda najznačajnija velika i osećajna pesma o izbeglicama pakistanskog građanskog rata, Septembar na Džesore putu, koju je napisao i komponovao u vrcme kada je počeo da sarađuje sa Bobom Dilanom i drugim poznatim muzičarima.
Ginzberg je za zbirku Pad Amerike dobio najvišu američku književnu nagradu — Nacionalnu nagradu za književnost. Možda je samo u Americi danas moguće da pesnik koga su u to doba zbog radikalnog političkog angažovanja predstavnici vlasti maltretirali i progonili (nalazio se na crnoj listi FBI), u isto vreme dobije najviše priznanje etabliranih kulturnih krugova, pa čak i da, ubrzo zatim, bude primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti.
Može se reći da je u poznim šezdesetim godinama Ginzberg doživeo drugi veliki talas svoje popularnosti, kod jedne sasvim drugačije generacije, jer je poznato da je bio jedan od »gurua« hipija i radikalne studentske omladine. Bilo je dovoljno da se negde pojavi, kako je primetio Teodor Rožak, pa da je već samim tim dao do znanja za koje se vrednosti bori američka »kontrakultura«. Možda je toj velikoj popularnosti najviše pridonela Ginzbergova iskrenost, neposrednost i »izuzetna humanost« (po rečima pesnika Roberta Krilija), jer je njegova suštinska poruka uvek bila, kako je to izrazio u jednoj ranoj pesmi, da je »breme života — ljubav«. Osim toga, koristeći se spontanom pesničkom improvizacijom uz muzičku pratnju, uspevao je da uspostavi mnogo neposredniji kontakt sa svojom publikom nego što su to mogli učiniti pesnici »klasičnijeg« kova. Većina tih pesama je izdata, zajedno sa muzičkom notacijom, u zbirci Prvi bluz.
Početkom sedamdesetih godina, Ginzberg je zajedno sa pesnikinjom En Voldman osnovao Školu vantelesne poetike »Džek Keruak«, pri budističkom Institutu Naropa u Koloradu, koja već skoro deceniju privlači veliki broj značajnih američkih pisaca. Tu se, u atmosferi koja je daleko od krutih akademskih predavanja i seminara, razmatraju skoro sva bitna strujanja u književnosti, od njenih najdrevnijih sačuvanih korena sve do najnovijih eksperimentalnih pravaca. U ovom istom periodu, Ginzbergovo dugogodišnje intcresovanje za duhovne tradicije Istoka rezultiralo je njegovim prihvatanjem budizma, u čemu ne predstavlja jedinstven slučaj među savremenim američkim književnicima. Stoga se u zbirci Dasi uma, koja obuhvata Ginzbcrgovo stvaralaštvo tokom sedamdesetih godina, osim tema koje su već odavno postale lajtmotivi njegovog dela, jasno očitava i pokušaj nalaženja zajedničkog imenitelja između budističkih principa i čitavog spleta ranijih autorovih uticaja ili stavova. U ovoj se zbirci takođe javljaju i pesme sve dubljeg introspektivnog karaktera, kao i česte refleksije o prolaznosti i smrti poput ciklusa Nemoj nikada ostariti, pisanog povodom smrti Ginzbergovog oca), a neke su pesme zanimljivi pokušaj vraćanja na mnogo klasičnije, pa čak i arhaične modele engleske versifikacije. U zbirci pesama Platonska oda (izdatoj 1982. godine), naslovna pesma, data u sličnom, »bardskom« tonu, uperena je protiv zloupotrebe nuklearne energije, i potkrepljena je obiljem podataka i beleški koje su odraz Ginzbergove široke erudicije: u neku ruku, ova pesma predstavlja kulminaciju njegove (iako nedeklarisane) težnje da dokaže, prvenstveno akademskim krugovima, da nije jedino značajan kao avangardni ili kontrakultumi pesnik, već da i dalje odlično vlada tradicionalnim formama pesničkog izraza. Međutim, Ginzbergova interesovanja su se istovremeno kretala i u sasvim drugom pravcu: snimio je nekoliko ploča sa pesmama vrlo aktuelne političke sadržine (poput Kapitolske pesmice) u saradnji sa mladim New Wave muzičarima kojima bi, naravno, mogao biti otac. Činjenica da je Ginzberg kroz sve faze svoje stvaralačke evolucije uvek ostao blizak mladima, tj. da je i pored sve naglašenije introspekcije pesama svog zrelog doba i svojih sve složenijih čisto stilskih istraživanja, i dalje nastavio da tretira goruće teme dana, osnovni je razlog što je njegova poezija ostala aktuelna ido danas. Štaviše, moglo bi se slobodno reći da on sada doživljava treći veliki talas popularnosti, jer uporedo sa zakasnelim priznavanjem od strane književnog »establišmenta«, njegovo delo vrši veliki uticaj na mlade pesnike, jer je evidentno da se veliki broj pesnika mlade generacije direktno »školuje« na njegovoj poeziji. Takođe, veoma je bio delotvoran njegov uticaj kao glavnog predavača na Školi vantelesne poetike »Džek Keruak«, jer njegova velika erudicija i bogatstvo i raznovrsnost izvora kojima se nadahnjivao stvaraju široku osnovu na kojoj se formiraju nove generacije pesnika. Zbog svega toga, Ginzberg se poslednjih godina sve više posvećivao tome da svoju poetiku što bolje uobliči i definiše, iako je već odavno pre toga počeo da tretira pitanja poetike, ali uglavnom u okviru širih konteksta gde ih je preplitao sa socijalnim, političkim ili metafizičkim razmatranjima. Na kraju, možda je najvažnije od svega to što je bio veoma pokretljiv i aktivan, što se stalno pojavljivao u javnost i čitao svoju poeziju, ne samo u Americi već i širom sveta, često u društvu drugih velikih pesnika današnjice, dokazujući time svoj aktivistički stav u odnosu na poeziju, svoju težnju da poeziju približi ljudima, da ih podseti da i u doba velikih kriza vrednosti i hegemonije tehnokratske i otuđene svesti čovek ne bi smeo da zaboravi na »uzvišenu ljudsku činjenicu«.
Ukoliko se sada pogleda unazad, posle skoro pune šest decenije Ginzbergovog pesničkog rada, može se jasno zaključiti da se on rano odvojio od zacrtanih tokova savremene poezije engleskog govornog područja, od akademske i kabinetske dikcije, pa i od tadašnje američke imažističke avangarde, da bi na osnovu strasnog, klimaktičnog i katarzičnog pesničkog postupka (»čupajući pesme iz srca«, kako je to izrazio u mladosti), stvorio izraz čiji se raspon kreće od izražajnosti i direktnosti žargona subkulturnih grupa američkih urbanih centara sve do proročanskih, vizionarskih ritmova velikih mističnih, metafizičkih pesnika prošlosti, ostvarujući na taj načinsintezu koja je možda najvažnija karakteristika njegove poezije. Ponekad iznenađujuće blizak u svojim teoretskim postavkama stavovima Andrea Bretona, pod snažnim uticajem »spontane bibap prozodije« svog bliskog prijatelja Keruaka, Ginzberg je težio da, što šire i dublje ponirući u skrivene slojeve ličnosti, stvori pesnički izraz koji će teći neusiljeno, mimo diktata i cenzure razuma, ujedno obarajući sve tradicionalne granice onoga što se može uzeti kao tema ili domen poezije. Njegova stilska i jezička istraživanja bila su uvek u funkciji težnje da se forma što adekvatnije srodi sa sadržajem, te je evolucija njegovog pesničkog izraza sledila složenost njegovih intelektualnih preokupacija: stoga, osim njegovog najkarakterističnijeg, dugog ili »vitmanovskog« stiha, pesničke forme koje je koristio kreću se od striktnog formalizma klasične engleske metrike sve do konkretne ili haiku-poezije, parafraze indijskih mantri i improvizacije rimovanih stihova uz muzičku pratnju. Teško je dočarati čitaocima koji ne poznaju specifičnosti engleskog jezika razmere njegovih jezičkih i pravopisnih inovacija, jer je, u težnji da intenzivira jezički izraz, fonetizovao reči, stvarao neologizme, koristio sleng, odbacivao »sintaktičku piljevinu«, upotrebljavao mnoge nadrealističke efekte i veoma se slobodno odnosio prema gramatičkim pravilima.
Međutim, za mnoge se Ginzbergova kontroverznost očitava, ne u nekonvencionalnosti njegovog književnog stila, već u radikalnosti političkih i društvenih gledišta koje je izneo u svojoj poeziji. Ipak, zadržavajući u vidu činjenicu da je sam Ginzberg sebe prvenstveno smatrao pesnikom, a ne javnom ili »kultnom« ličnošću, mišljenja smo da sva »sporna pitanja« njegovog dela treba posmatrati sa stanovišta nužne tolerantnosti koju bi kulturna javnost trebalo da ispoljava prema slobodi umetničkog stvaralaštva.
nastaviće se...
Pošalji komentar
Komentari:
ahhhh
)))"Zato sto svaljujem glavu na jastuk
zato sto jecam u grobnici od radne sobe
zato sto mi srce pada ispod pupka
zat sto imam staru masinu od stomaka
prepunog tihog uzdisanja
i nezaboravljenih jecaja u grudima
ili
koji dodir ruke cini slabim....)))"-omiljena-citati iskljucivo u podzemnoj zeleznici
bas si me obradovao,ali i Keruak je Keruak,ali i Korso,...ma tu je i Miler, mai Mika Oklop))ma i..
)))"Zato sto svaljujem glavu na jastuk
zato sto jecam u grobnici od radne sobe
zato sto mi srce pada ispod pupka
zat sto imam staru masinu od stomaka
prepunog tihog uzdisanja
i nezaboravljenih jecaja u grudima
ili
koji dodir ruke cini slabim....
)))"-omiljena-citati iskljucivo u podzemnoj zeleznici
bas si me obradovao,ali i Keruak je Keruak,ali i Korso,...ma tu je i Miler, mai Mika Oklop
))ma i..
ekipa, svaka vam čast!!!
Poslao
purplemoon
u
15:42
,
30/11/2006
| Link | |
