pesme

18/11/2006

ПРИЧА: О ОНОМЕ КОЈИ ЈЕ ЗНАО СВЕ ЈЕЗИКЕ

О ОНОМЕ КОЈИ ЈЕ ЗНАО СВЕ ЈЕЗИКЕ

            Господин В. је дуго припадао оном слоју мирног и цењеног грађанства, потпуно дезоријентисаног дугим чекањем на Заводу за тржиште рада и слуђеног унутрашњим политичким превирањима, тако да није приметио када је  тачно почела да се формира његова, како ју је сам назвао, позитивна болест. Једно је  био сигуран: кроз основну и средњу школу једино није имао проблема са матерњим језиком . Све остале које је учио, нешто милом а много више силом,  изговарао је или претврдо или са претераном певљивошћу, тако да га је на крају школске године увек стизала нека бедна, натегнута и, најчешће, измољена прелазна оцена . Због тога се млади господин В. зарекао да ће након матуре престати да говори језике које је учио у школи. Тако је било пуних петнаест година и живот би наставио да тече својим смером ( и поред нашег  јунака!) да се није догодило нешто својствено само пуком случају – како , иначе , објаснити догађаје чији нам је узрок непознат ? Случај или Божја воља ?

            Тога дана, који се ни по чему није рразликовао од оних пре и који је био сасвим различит од оних који долазе,   наш јунак се враћао са Завода сневесељен што никоме не треба његово знање и звање  магистра микрогеографије које је стицао шест дугих година. Иако помало чудно, истовремено је осећао тешко описиву срећу што је у самопослузи купио задње паковање млека. Било је скоро подне и господин В. је управо почео да осећа неутољиву жељу  за једном цигаретом када је, са своје леве стране , чуо  разговор два Рома . Раздрљени и знојави, седели су у сенци кестена и продавали робу шверцовану  из Немачке и Холандије. Иако никада до тада није говорио овај необични језик па га и није могао знати, нашем јунаку се учинило да  је, на тренутак,  разумео оно што је дебели бркајлија  добацио свом саговорнику на шта се овај насмејао нешто му одговоривши.

            Обојица  нису скидала ока са више него збуњеног  господина В. који је, уситнивши корак, више да оповргне него да потврди себе, ишао ка њима  наћуљених ушију. Када је дошао на хват од хрпе фармерица, телефона и аудио касета, старији је рекао на матерњем језику оно што је господин В. чуо на свом :

            Овом је, изгледа, и суза скупа !

            Будало. А коме није ?

            Прошао је поред њих одрвенелим ногама које као да нису биле његове.Осетивши притисак у слепоочницама и хладан зној који му се слива низ кичму и поред врућине, господина В. је ухватила таква паника да није знао ни куда, ни зашто иде.Наравно, у том тренутку није ни слутио да ће му ова необична догодовштина  које се сада увелико плашио, донети оно што му је одувек недостајало. Напротив, пало му је на памет колико ће само новаца дати за специјалистичке прегледе уколико се утврди оно чега се он највише бојао а што му је деловало најнормалније. Ничег природнијег од лудила у овом случају није могло бити. Али њега је мучио један други проблем  који му се чинио нерешивим – где да нађе толики новац обзиром на то да је слабог материјалног стања а да за живот ваља радити макар и хонорарно. Највише му се исплатило да убеди себе како му није ништа, да се ради само о неразјашњеној ситуацији од претераног  умора изазваног јаким сунцем.И таман је почео себе да привикава на ову причу наставивши са свакодневним пословима као да се ништа није збило, када је две седмице доцније успављујучи черкицу у дневној соби, која је често служила и као спаваћа ,  поново доживео нешто што га је вратило на догађај са Ромима. Те вечери се давао филм Иштвана сабоа '' Пуковник Ридл'' и В. је  осетио снажну потребу да види остварење које је '' за прса '' у трци за '' Оскара'' претекло Кустуричиног '' Оца на службеном  путу''. Како је TV апарат био у другој соби, није му преостало ништа друго него да слуша Сабоов филм; наравно, све је разумео иако никада није проговорио реч мађарског језика.

            Тек тада је почело грозничаво трагање нашег јунака по породичном стаблу и он је једва дочекао следећу недељу да, у истом циклусу Сабоових филмова, одслуша '' Хансен'' у коме је, поред мађарског, доминирао и немачки језик . Опет је све разумео, укључујући и немачки језик. Сада, када је био потпуно уверен да се са њим догађа нешто крајње необично, више није осећао страх нити ону неописиву, нејасну нелагодност, јер ТО заправо није био он.

            Било би излишно напомињати да никоме није говорио о тој својој необичној појави и да му помисао на специјалистичке прегледе више никада није пала на памет. До тада тешко сналажљив, господин В. је сада тачно знао шта му ваља чинити. Првим возом отишао је најпре у Енглеску, потом у Француску, Румунију, Египат, Италију, Турску, Русију, Украјину... Испочетка је преводио богослужбене текстове за малу али сигурну своту новца који је стпљиво штедео неуморно тежећи ка свом циљу, који није био ни тако далек ни неостварљив. Упорност која га је довде довела и Божји дар да  разуме све што чује учинили су да постане још сигурнији у погледу својих способности чије границе никако није могао да сагледа. Сада му је цели свет био на длану, спреман да га наш јунак освоји својим умећем.

            Тако је наш господин В. постао оно што је данас – успешан пословни човек коме су, наједном, готово све земље света постале познате ззахваљујући управо тој способности да из прве руке сазна шта људи око њега мисле ( на свом матерњем језику), откривајући унапред њихове намере. Више није имао времена за превод богослужбених  текстова који су постали слабо плаћени као у односу на све оне које које је преводио представницима влада . И представништва  компаније са великим неонским  V  као знаком препознавања ницала су сваким даном  у различитим  деловима света док се новац  почео да прелива са рачуна господина В.   који је наставио са усавршавањем језика. Није смео да се ослони на садашње богатство, обзиром да су широм света почеле да ничу компаније сличног профила – истина, у односу на њега мрави, али уважени господин В. никако није могао да сметне с ума да је велики Едисон пао од кад се појавио Никола Тесла. Зато се често подвргавао учењу увек нових језика који су му лако улазили у ухо и још лакше симултано преведени.

            Једнога дана , седајући за сто са мирисом четинара, ставио је папир, чист и нетакнут графитом, извадио двадесетокаратно пенкало и једним потезом поделио лист на два једнака дела означивши леви  речју ГОВОРИМ а десни речцом НЕ. Списак језика које је у том тренутку  разумевао и говорио господин В., био је више него запањујуће дугачак и на њему су  били : мађарски, ееенглески, немачки, француски, шпански, италијански, аромунски, албански, ладино,  јидиш, арапски са свим дијалектима, кинески, јапански, бугарски, грчки, јужноафрички, зулу, норвешки, дански, пољски, чешки, словачки, руски...

            Господин В. је осетио задовољство које је тешко у потпуности описати – брз поглед на карту света окачену о зид потврдио му је да је шест осмина планете на његовој листи. Оно што му је следило осмех, а што је уследило неколико секунди након преурањене радости, било је сазнање да се на десној страни, под ознаком НЕ ГОВОРИМ, налазио његов матерњи , српски језик као и његови корени. Ниједне речи се није могао да сети и поред свег паничног напрезања – требало му је једна реч, једна једина и он ће схватити језик, сетиће се... Али ни та једина реч није  долазила на врх језика, као да је уклета. Господина В. је ухватила паника, што иначе није било својствено језичко – преводилачком магнату , прикључио се на интернет не би ли прочитао нешто на српском али је и то остало без плода – знакови пред  њим стајали су у неком реду ништа му не говорећи; били су му далеки колико и он од родне груде. Исти случај се збио када је покушао да прочита неки црквенословенски текст чија су га слова обликом необично подсећала на руска. Али то је била најдаља тачка до које  јунак ове приче могао да дође.

              Господин В. је још истог дана сео у авион на коме се сјало велико латинично слово V са једним јединим задатком – обновити знање матерњег језика. Као и сваки други магнат он није прихватао пораз  нити је могао да схвати да је заборавио нешто што се одавно знало. Процес учења и заборављања језика је исто као и учење вожења бицикла – зна се и када се не вози, никада се не заборавља; он то зна. Одмах по слетању авиона, кренуо је у свој родни град, задовољно приметивши да овде већ све натписе углавном разуме јер су имена тих фирми, или чега већ другог, писана највећим делом на енглеском и понеком француском речју. Ако је све овако како види, замисли се господин В., онда он нема шта да учи осим неколико фраза на језику своје родне груде. А оно што је видео, није много одударало од слика и натписа на које је наилазио од аеродрома. Почео је полако да осећа нервозу и туп бол у желуцу изазван сазнањем да није ни за педаљ ближи икаквом сазнању о себи самом него што је видео на интернету, осим што га је конструкција реченица као и слова још увек необично подсећала на руски језик. Чим се сместио у хотелу високе Б категорије почео је са проучавањем језика :  сишао је у бар и слушао конобаре, госте и рецепционаре; на градском корзоу, у кафанама, тржним центрима и продавницама ; наћуљених ушију је ловио сваку реч тежећи да је разуме. Слушао је радио и TV, одлазио у биоскопе – ништа! Све је било узалуд. Господин В. није ништа разумео и први пут откако је билијардер ухватио га је очај.

            Дигавши руке од учења матерњег језика, господин В. је решио да рано изјутра напусти родни град и врати се авионом тамо одакле је дошао са поразом у срцу. Чекајући да возач дође по њега, наш јунак је решио да прошета улицама родног града који је још увек мирно спавао. Ако не разуме матерњи језик бар нека му родни град остане у успомени као надомештење за неповратно изгубљено. Кренуо је без јасног правца и циља, руку забачених на леђа , трудећи се да упије  сваку кућу на коју је наишао. Одједном , скренувши за угао збуњено се укопао : пред њим је стајала црква ограђена крошњатим кестенима и боровима у чијем се хладу , много пута, играо после школе. Из цркве је једва чујно допирао бруј хора и нашем јунаку је све личило на атмосферу оних старих руских црно – белих филмова које је са уживањем гледао у биоскопу који је некада био на две уличице одавде. Није одолео изазову и, привучен нечим исконским, ушао је у храм у тренутку када је  мушки хор забрујао тако да су од басова нашем јунаку незнано зашто пошле сузе:

            '' Свјати, Боже,

            Свјати, Крјепки,

            Свјати, Бесмертни,

            помилуј нас .''

            Давно заборављене р