Prošlo je skoro pet minuta otkako Mali Stranac napokon prekide svoje zapovedničko urlanje, i Žaklina je mlitavo klonula u iscepanoj fotelji. Nije često dobijala tu priliku, maltretirana i podizana iz kreveta hiljadu puta mrskim zavijanjem koje treba zaustaviti bar na minut ljuljanjem, hranom, ćebetom preko kolevke, urlanjem, povremenim udarcima, Bensedinom u mleku... nije se više sećala svih isprobanih metoda, iscrpljena, isceđena, ponižena ulogom koju je tako željno čekala, i za nju se dugo spremala. Ništa nije vredelo. Roditelji su lagali rekavši: Teško je podizati decu. Ne i da je nemoguće, kao što očigledno jeste.

Dragutin je hrkao, spokojan, nepomerljiv iz svoje mirnoće i usnuo i budan, dakle – beskoristan. Bebe su ženski posao,mrmljao je ravnodušno. Ali ona vidi kafene podočnjake na bledom licu koje škripi zubima, oseća unutrašnju riku u tom neustrašivom muškarcu za kojeg problemi kao da nisu postojali. Oboje žrtve situacije, taoci smešno malog stvorenja sa megalomanskim zahtevima. Brak je pucao naporedo sa tkanjem njene psihe, toliko vedre i bezbrižne pre ovog stradanja. Ujutro depresija, u podne bes i jarost, uveče umor i klonulost suviše parališući da dopuste emocije, noću očaj i opet depresija. Gde se dede njen polet, radost zbog trudnoće, obećanja srećnog porodičnog života? Pa eno ih u dečjoj sobi, preobraženih u grudvu bahatog, maloumnog mesa što vrišteći zahteva pokoravanje. Mesto da njoj, njenim nagonima bude udovoljeno, ona udovoljava savijene kičme kao bedna sluškinja, odavno sagorelog majčinskog nagona. I sada, dok ispravlja leđa u fotelji prateći zmijske putanje kiše na prozorima, u srcu pronalazi jedino bes i mržnju prema odvratnom Malom Strancu što je pao kao bomba usred njihovog spokoja i silovao ga po stotinu, hiljadu puta.

Ona i Dragutin više nigde ne idu i skoro niko im ne dolazi. Zar je to življenje?

Već mesecima u razdvojenim krevetima, pretvarajući se u zavađene strance. Zar je to brak?

Ništa je nije moglo pripremiti za ovo, ni lutkice i njihove krpice, niti čuvanje sestrine balavurdije. Ali ona sejina mlađa ćerka, prividno mio cvetić mednih očiju i slađanih pegica, ta gadna, bezobrazna kalaštura beše nagoveštaj predstojećih muka. Ali nju si mogao zatvoriti u orman i tako je ućutkati, ili udariti u stomak pesnicom dok spava i zapretiti gadno pa da to bude shvaćeno i donese ti malo zasluženog odmora. Ali Stranac ne razume, on je pregršt tkiva u formiranju, haotičnih utisaka, neizbrušenih čula, on zna jedino za sebe i svoj prazan stomak, svoje prljave pelene i razurlani, apsolutni egoizam. I eto, Žaklina sada pojmi šta znači biti majka, a istina je prosta koliko i surova: sve se svodi na potčinjenost i ropstvo.

Sušta suprotnost onoga što meni treba, mislila je uvijajući pramen kose oko prsta, što tražim od porodičnog gnezda – sigurnost, stabilnost, da držim konce u rukama. Toga ovde nema, sve konce drži eno ono jebeno štene što urla k’o da su mu pluća veća od njega. Sva sreća, sad je tih pa spava, ništa ne zna za sebe ...

Slika malene glave na jastuku zaplovi njenim mislima, podižući nalet jedne ideje, ne baš nepoznate, prisutne, zapravo, vrlo često. Žaklina ustade i kao klizeći, leteći, hitajući na ljubavni sastanak, pohrli napred. Dakle to je to, reče u sebi, zašto dalje odlagati. Ionako sve vodi ka ovome.

Tako da se, oprezna kao vuk pred kokošinjcem, ušunjala u sobu Malog Stranca da učini kraj njegovoj tiraniji.

Gledala ga je, posutog svetlom kroz odškrinuta vrata, spokojnog i svežeg kao tek ubrana jabuka; već zaboravljene mrvice naklonosti zaplesaše joj u srcu, a onda stadoše i umreše – ne, ne, neće ona nasesti. Ne posle osam meseci pakla i jalovog odricanja. Prsti se zgrčiše oko debelog perjanog jastuka dok grč u njoj zatreperi malodušno pa potonu u ledenu, sračunatu smirenost da ne izroni više. Oči polusklopljene, spokojne i hladne kao pritajeni noževi, klizile su preko uništitelja njenih snova. Ovo malo govno ju je porazilo. Šta će ujutru reći ljudima? Jao bože, samo je ležao tako bled! Kad smo ga ja i Dragutin stavili u krevetac bio je dobro! Jao ljudi, ubiću se, jao bože daj da umrem kada mog anđela nema više! Možda bacanje na kovčeg, delovaće uverljivo. A onda – sloboda, napokon, divna kao prolećni lahor, kao poljubac novog života – sloboda! Osmehnula se i pomerila napred, spuštajući jastuk vrlo, vrlo lagano.

Osetila je ruku na ramenu.

Dragutin beše iza nje, posmatravši ćutke taj pokret preko usnulog telašca koji je započela. A onda, spokojan, samouveren – pravi muškarac – stavi prst na usta. Zatim prošapta:

- Polako. Zajedno ćemo.

I njihovi prsti se toplo isprepletoše, pogledi uroniše jedan u drugi. Čarolija, pomislila je, ovo je čarolija ljubavi. Mi smo povezani, bez reči pričamo, isto želimo. Njihovi osmesi blesnuše otkrivenim zubima dok su istovremeno potisnuli jastuk nadole, snažno, strasno,kao da tim pokretom zanavek teraju zlu kob iz svojih života. Mali Stranac se probudio, njegov krik sudario sa jastučnicom ne probivši se skoro uopšte. Batrganje jeste, i Žaklinu je podsetilo na mačku koju je jednom kao dete pokušala da opere. Nasmejala se i poklonila mužu dug poljubac.

Ujutru, umivena majskim suncem, probudila se pored njega. Protegnula se, sela i skupila kosu u punđu. Dragutin je tiho hrkao, kao mače; gledala ga je odupirući se porivu da ga izljubi. Kako je sladak, kako je muževan! Pa zar je mogla da sumnja da je on pravi! I to sve zbog onog... onog...

A, da, setila se, u kolevci je mrtvo telo. Malo, beskorisno, ćutljivo telo. Treba li da sam tužna? Depresivna? Pa, ljudi bi tako rekli, ali njena osećanja, vedra kao dan što kroz staklo prozora podastire svoje podmlađene boje, govorila su drugačije i ona ih posluša. Ljudi će dobiti sliku onog što očekuju, slomljenu ženu obamrlu od bola,a ona toliko žuđenu slobodu.

I sad, kad je sve bilo gotovo, rešeno, likvidirano, muke majčinstva više nisu delovale košmarno, kao što i minuli bol ne prouzrokuje jauk. Uostalom, ko kaže da ona nije dorasla odgajanju dece kad to rade mnogo gori od nje? Ne, ne, dete nije bilo kako treba, to se videlo. Puzalo je sporo, vuklo noge, a pogled tup, mutan, nekako debilan. Bilo bi maloumno. Možda i ludo, šta znaš. Ko ga jebe, mislila je veselo, nije normalno ni za bebu da tako skiči bez prestanka. Uostalom, njena seja uvek kaže da su devojčice mirnije. Možda će kasnije, kada se oporave i dovoljno posvete sebi, pokušati sa curicom. Da, zašto ne? Žaklina voli devojčice, htela bi da ima bar jednu. I nazove je po sebi.

Pogledala je Dragutina, njegovu grguravu smeđu kosu, jake ruke, muževan torzo. Nasmešila se i nagnula ka njegovom vratu da ga probudi poljupcima. Moraju se dogovoriti, imaju mnogo posla u danima koji slede.Rizici neće biti naivni, opasnosti i zamke plesaće oko njih kao plamenovi. Ali ona se nije brinula. Znala je da će sve biti u redu.