Ne, ne mislim na domaći film u celini, za to uglavnom nisam zainteresovan. Previše razočaranja, plitkih komedijica, malodušnih, izbedačenih drama i preeksponiranih ratova za moj ukus. A šta valja za moj gunđajući ukus? Na primer, dobar horor. Kao što je život u ovoj zemlji često loša varijanta istog.

Pa zašto onda ne odgledati horor koji je prikaz toga? Odlično, sjajno. A šta ako je taj prikaz odvrnut na maksimum intenziteta? Šta ako odlazi toliko duboko u ponor zla, prevare, izopačenih nagona i skrivene truleži morala, tradicije, politike i eksploatacije da ga je bukvalno strašno gledati? Ako ne štedi nijedan kamen ispod kojeg smo sakrili nešto zaista odvratno? Ako eksplodira u hroničnom, narastajućem besu, užasu i patnji rođenih žrtava, onih što su, kako kaže Bukovski „ odgajani u mraku za mrak“?

Da je posredi samo goli šok radi šokiranja, krv radi krvi, creva radi gađenja i publiciteta, bilo bi lakše za gledanje, i mnogo manje uvredljivo - mnogo manje istinito. Ali ovo je Srpski Film, celuloidni cvet iznikao iz našeg davnašnjeg stanja stvari. I kao takav, sastavljen je poprilično od svirepih, zagnojenih rana.

Svaki film, kao i svaki pojedinac, ima vlastiti stil komunikacije. Stil Srpskog Filma je zanatski prefinjena, idejno duboka i široka, sjajno vođena i izvedena brutalnost. Stavovi tako iskazani predstavljaju odličan benzin za mnogo čiji patriotski žar. Samo pogledajte komentare na internetu. Nije tek očigledna bestijalnost raznih scena izazvala svo to negodovanje i osudu, već i izjave iza njih. Jedna od glavnih, koja je poenta sada već ozloglašene scene silovanja novorođenčeta, je osvrt na činjenicu da smo ovde temeljno izjebani od starta. Uz blagoslov i krivicu roditelja, te raznoraznih institucija i autoriteta.

No, bolje da kažem nešto o radnji. Ona je donekle jednostavna, i u početku ne sadrži velika iznenađenja. Miloš, kojeg igra Srđan Todorović, penzionisani je porno - glumac zavidne reputacije ( da ne kažem 'kalibra' ), ali sve tanjeg šteka kojim izdržava sebe, ženu i sina. Jack Daniels koji mu često pravi društvo naglašava nestabilnost situacije. Njegov brat, inspektor Marko, finansijski je bolje sreće, osim što čezne za sopstvenim toplim porodičnim gnezdom: fantazija koja dobija jedan od najgrotesknijih i najpotresnijih finala u istoriji kinematografije. Milošu, kao vrlo sumnjiv kec na desetku, dolazi ponuda za snimanje pornića. Pošto su pare suviše dobre a autor, scenario i uslovi snimanja u najboljem slučaju tajnoviti,mutni i čudni, Miloš ima svojih nedoumica. Ali zubi zamke se već hladno stežu oko njegovog krhkog sveta.

On upoznaje Vukmira, režisera pornića. Sergej Trifunović ovde odlično predstavlja čoveka neznane prošlosti, istih takvih finansijera i krajnje dijaboličnog zanata: snimanje snuff filmova gde se autentične torture, silovanja, ubistva i najekstremni vidovi izopačenosti susreću sa teškim kešom i probranom publikom. Gde takve stvari snimati ako ne tamo gde je život jeftin?

Vukmir, uvek staložen, inteligentan i slatkorečiv, na hladan i bezosećajan, ali prosto grandiozan način fasciniran svojom 'umetnošću', nije namenio Milošu ulogu žrtve - barem tako kaže. Žrtve su i svi ostali ubačeni u ovaj bezumno morbidan projekat. Uključujući Miloševu porodicu, što njemu niko ne govori dok ne postane očigledno, kao i učešće brata Marka u neopisivoj, neverovatnoj izdaji.

Bez namere da navodim obrte i kvarim grozna iznenađenja, reći ću da je Srpski Film u jednoj stvari suprotnost novom filmu Olivera Stouna. Stounov prvo ima jedan kraj za koji kažeš ' E pa ovo je bezveze, baš je moglo i bolje da ispadne'. Onda shvatiš da to samo glavna junakinja nešto fantazira pa vidiš pravi završetak - koji je daleko slabiji. Dvostruki antiklimaks. U Srpskom Filmu, naprotiv, pred kraj imaš scenu koja je takva kataklizma tragedije da misliš ' Jebi ga, posle ovog nema ničega'. Onda dođe poslednja scena...

Veći deo radnje ispričan je kroz flešbekove dok Miloš, pamćenja privremeno izbrisanog drogom - afrodizijakom za bikove - krpi gnusne komadiće onoga što mu se desilo tokom zaboravljenog vikenda, a iz čega i sam izranja kao izopačeni, krvožedni monstrum. Kada se slika istine uobliči, ispostavi se da je odvratna i užasavajuća. Vukmir i njegovi kriminalni pomagači izrežirali su i izveli teatar zapanjujućeg izdajstva, izopačenosti, gramzivosti i podlosti, depresivnu metaforu za naše prokletstvo – ispaštanje za lakovernosti, greške i zločine otaca. Izdaju sebe, braće i sopstvene dece.

Ovo, dakle, nije film koji patriotizam tapše po ramenu i časti ga pivom. Ovo je pre njegova nečista savest, kritika, opomena. On govori besom miliona, pa i mojim. Ali to radi kao visoka, kvalitetna umetnost, sjajno osmišljena i izvedena. Gluma, režija, scenario, montaža, efekti, šminka – svi aspekti filma meni primetni urađeni su profesionalno Priča je predstavljena na teži način, kao slagalica koja se ne prati lako, ali zato ne pati od nedostataka i čvrsto je povezana. Glumci, osim što su odlični, stvarno imaju petlje da igraju u ovakvom filmu i već zbog toga zaslužuju kape dole. A glumice su uz to baš prijatne za gledanje.

Prikaz završavam ovde. Moje pohvale tu ne staju. Samo bih još rekao: Srpski Film mi daje ipak neku, makar bledu nadu, u srpski film. U to da je sposoban razbiti vlastite šablone i progovoriti, koliko glasno toliko i smisleno, o stvarima što mračno zapovedaju kukavičku, pokornu tišinu.