Dosada i potreba za energetskim pićem naveli su me da izađem u osrednju decembarsku hladnoću, opskrbljen šakom papirnate siće. Ukaza mi se trg na kojem živim, raskopan zbog radova na kanalizaciji: pomenuti, naravno, nisu završeni pre zime, a uzdužne rupčage i dalje zijaju, tobože zatrpane sa nešto peska, nalik na kakav sokak usred ruralne nedođije, naročito kad se tuda voziš.

Trenutno se odvijaju drevni paganski praznici marketinški uvijeni u moderniju formu sujeverja, pa su ulice puste. Iz nekog razloga to ih čini ružnijim.

Vučem se polubezvoljno kroz njih, izbegavam gradilišta, šahtove, mimoilazim retke, jeftino odevene građane i građanke, zijam u privremeno i trajno zatvorene radnje, butike, knjižare. Sve je više slobodnog poslovnog prostora u ovom gradu - bravo, to je ohrabrujuće, jer otvara mogućnost za nove firme. A kad i one propadnu, opet za nove.

Novi Sad - grad nepresušnih poslovnih mogućnosti.

Novi Sad - obezvređena, na karikaturu svedena palanka zgažena i opljačkana više puta nego što je godina otkako postoji.

Novi Sad - nekada davno, imao je pismene gospodare, što su zatim izgubili svetski rat, pa je okupiran od poludivljaka kojima viri slama iz dupeta. Poludivljaci sada nose skupa odela, nazivaju se ministrima i gradonačelnicima, ali bi isto tako mogli šetati okolo u raspalim opancima, sa kamom međ' žutim, smrdljivim zubima.

Srpska Atina, kažu. Da, to je kao reći: E vidite, ovaj deo našeg svinjca je lepše sređen. I pri tom biti odvratan lažov.

Dok milim sivim bulevarom sećam se nejasno Antićeve poeme 'Vojvodina' i mislim: istorija i dalje silovana i zaklana kraj druma leži, ali K und K regimente više ne čine stranci. Hitler se ponovo rodio u nama, našim komšijama, kolegama, nastavnicima, političarima i dokonim babama, da Mikine tragične, krvave slike učini stvarnošću danas, sutra, doveka. Postoji li novi Antić koji će to opevati? A koga je uopšte za to briga? Naša hrabrost je mrtva. Dostojanstvo takođe. Kultura i umetnost ih slede, njihov hropac odjekuje u samoći.

Vojvodina je proglašena atrofiranim sijamskim blizancem nečeg što je, velikim delom, mešavina lopova, kukavice, lažova, pijandure, sujeverne budale i arogantnog siledžije. Oduzimaju nam ličnost. Vi ne postojite bez nas, kažu. Drage moderne K und K regimente, ako već u svojoj zaslepljenosti niste primetili, mi smo pre više od dva veka otišli od vas. Na žalost, ne dovoljno daleko.

Odlazim u prodavnicu gde se jeftina govna za nezdravo životarenje prodaju po najvišim cenama u regionu. Pazarim svoju dozu kofeina i šećera, odlazim kući što manje gledajući oko sebe i pišem ovaj tekst. A sada ga završavam. Isto ono gađenje zbog kojeg je započeo tera me da ga okončam.

Divno! Veličanstveno! Plemenito i produhovljeno! Vladika SPC Irinej, nesebični pokrovitelj posrnulih duša - ukoliko nose mantiju - izbacio je novu političko - metafizičko - autoritarnu poslanicu za skori verski praznik. Ja sam, jebi ga, stvarno ganut. Kladim se da i svi oni Kačavendini, Pahomijevi te Filaretovi 'štićenici' sada, dok je čitaju, liju suze ganutosti, možda i krivice što se 'oblače previše izazovno'. A medijske kuće, dobrotvorke naše, kao smerni pačići prenose njegove bogougodne izjave. Toliko su divne, verujte mi, da iako ateista, moram im ovde posvetiti koji pasus.

Pre svega, ovaj sveti čovek, zaštićen i ušuškan kao pretposlednji panda na svetu, svima poručuje da ostanemo uz Srbe na Kosovu, pa i svuda gde se strada zbog pripadnosti pravoslavlju. Šta to znači, opet neki rat? Izolaciju? Sankcije? Ili prosto činjenicu da je uskrs u Srbiji zapravo politički praznik? Jedno pitanje: ako ljudi stradaju zbog pravoslavlja, zar nije onda religija problem, pa i sam vladika koji je fanatično, beskompromisno propagira? Zašto je se držati kao ministar fotelje? Taj Isus je neko loše društvo: s njim si - proganjaju te. K'o da je na FBI most wanted listi.

Dalje, Irinej tvrdi da 'istina' o vaskrsenju posebno snažno odjekuje u sadašnje vreme. Slažem se, gluposti i besmislice su naročito upadljive u epohama kad nauka i razum napreduju. Onda nam priča kako „sebičnost i nepoštenje i danas, kao i juče, uništavaju svaki pravi život u zajednici, zajedničko dobro i imovinu.“ Takođe, „gramzivost, nasilje i otimanje tudjeg, ugrožavaju ličnost i njenu sigurnost i dostojanstvo.“ Nakon što je ovako lepo i iskreno sumirao aktivnosti SPC i njen odnos prema narodu, on nam galantno daruje i naredni duhovni biser:

Bog je pobedio svet ( čitaj: naguzio ) dajući ljudima snagu „ da i oni pobeđuju mirom i trpljenjem strah u sebi, kao i svoje neverje i maloverje, da pobeđuju sva nasilja koja se vrše nad decom Božijom, da odolevaju nasilju, opet mirom i trpljenjem“. Drugim rečima - naguzi se, nek ti se i dečica natrte, a onda naguzi svakog koga ovakvi 'pastiri' proglase za neprijatelja. A to je svako kome se ne sviđa da mu takvi otimaju pare za ulepšavanje i proširivanje svojih palata. Možda zato što finasiraju palate drugih 'bend over' mahera.

„Ako je vaskrsli Hristos sa nama i mi sa njim, onda - ko će protiv nas? „ Ma niko bre, nisu smeli sa nama da se kače ni '99. Zato su, k'o pičke, bacali bombe s neba. Svega dva i po meseca, ubivši tek koju hiljadu ljudi. Očigledno nas Isus štiti, jer moglo ih je biti mnogo više. Dakle, ura za vaskrslog Isusa!

E, a imamo i spiku o tome kako je bog žrtvovao sebe, bio mrtav, oživeo i oprostio nam sve odvratne stvari koje nam je činio. Besmrtni bog može da umre? Ako se prvo podeli na tri dela i jedan od njih samo fizički umre, dok njegova besmrtna suština ostane netaknuta? Da li vernici slave činjenicu da se taj bog tri dana prosto igrao žmurke? Ala mu je žrtva, pretrg'o se načisto. Zatim, činjenicu da crkva postoji već 2000 hiljade godina navodi kao dokaz ispravnosti njenih dogmi. A to je skoro kao reći: Hej, toliko naših sveštenika već 2000 godina zlostavlja decu da je to skroz OK. Što je možda i nezvaničan stav SPC.

Onda, kao da je svestan trendova u pop - kulturi, Irinej začinjava stvari pričom o zombijima, sudnjem danu i drugim motivima horor - sf kinematografije. Apokalipsa živih mrtvaca. Do tada, naše mozgove pikiraju vladike i drugi 'učitelji' ovog tipa. Koji nas upozoravaju da su kojekakvi sektaši i uopšte, svi vernici druge sorte, vukovi u ovčijoj koži. Za Kačavendu i ekipu to ne važi, oni su prosto vukovi u pravoslavnim mantijama.

„Crkva ispoveda i propoveda najdublje dostojanstvo i svetinju ljudskog života, verujući u Vaskrsenje Hristovo, kojim je pobeđen naš najveći i poslednji neprijatelj, a to je smrt (1. Kor 15, 26). „ Ma zar nije tako! A tokom prethodne dve godine od gladi u Somaliji umrlo četvrt milijarde ljudi. Biće da nisu čuli poslanicu iz 2009, pa pomrli od neobaveštenosti. Više od 50% stradalih čine deca do pet godina. Hej, spomenuh li kako Irinej naglašava da je čedomorstvo najveći greh našeg veka? Misli li na abortus i kontracepciju? Čija satanizacija od strane hrišćanskih crkava upravo prouzrokuje pravi genocid i rapidno širenje HIV-a u - Africi?

Usput, kakva je to svetinja ljudski život kada ga crkva predstavlja ništavnim u poređenju sa nekim navodnim zagrobnim koji, kao, traje večno? Pre će biti da ga klevećete, omalovažavate i ne poštujete, frajeri.

Irinej takođe poručuje kosovskim Srbima da ostanu - pravoslavci. I na Kosovu. Dolazi mi u sećanje Šantićeva čuvena patriotska pesma, jedino što bi joj za teranje ove politike naziv glasio „ Ostajte ondje!“. Sveštenstvo će dotle da kulira po palatama, kelijama, hramovima i svečanim sastancima sa najmoćnijim političarima, jer, znate, to su mesta i situacije gde njihova hrabrost posebno dolazi do izražaja.

Sve u svemu, imam ovakav skromni utisak: jedina jaja koja su temeljno ofarbana za ovaj praznik jaja su običnog čoveka kada u njih dobije redovni šut tvrdom čizmom sanktifikovanog autoriteta. Što ovaj ide ruku pod ruku sa svetovnom vlasti govori o tome kuda nas svaki naredni uskrs možda vodi, ili pak zasigurno: ka njihovom udruživanju u divnu, produhovljenu, staromodnu teokratiju, inkviziciju i progon nebogougodnih ljudi i postupaka.

I - šta to vaskrsava na ovaj 'sveti' dan? Nešto neumrlo, staro, zlo, pohlepno i mračno? Ma kakvi. Taman posla. Otkud bilo kome takve neumesne ideje. Na kraju krajeva, ovo je sjajna prilika da narod sa pamćenjem zlatne ribice malo zaboravi na crkvene pedofile. To je ipak samo ljubav prema deci božjoj.

Vidim to u apotekama i kafanama, primećujem to na ulicama, autobuskim stanicama i televiziji, u novinama, statistikama. Ponekad na drugoj strani pešačkog prelaza ugledam dve staramajke kako pričaju; ne čujem ih, ali vidim gestikulaciju, izraz lica, neko opšte raspoloženje, i sve to mi kaže: ove dve nešto kukaju jedna drugoj i pri tom besne na svoje tlačitelje. Kako znam? Pa video bezbroj puta.

A ko nije? Ko još nije video ženu/muškarca kako zaustavlja komšije na ulici da im priča o svojoj kostobolji? Ili staricu u banci što gnjavi portira jer penzije nisu povećane? A pacijente koji sede u bledozelenoj čekaonici ambulante i takmiče se ko će više ispričati o svojim tegobama? Ti ljudi kao da traže neko olakšanje u kuknjavi, mada ne znam koliko ga pronađu pošto im opet zatreba za smešno kratko vreme.

Ljudi u jeftinoj odeći, jeftinim automobilima, natrpani u državne bolnice, državne čekaonice, ispred autobusa iz kojih dele sadnice. Oni su ponosna većina stanovnika ove, bez sumnje, ugledne zemlje. Gnevni što imaju malo a ne mnogo. Gnevni na sebe kada priznaju odgovornost za to, gnevni na druge kada glume ludilo. Neki konstantno glume ludilo. Oni su moćna većina, uglavnom nesvesna sopstvene snage, i odgovorni za više toga nego što će i da pomisle.

Recimo, po njihovom ukusu prave se komične serije u kojima svađe i nesporazumi izbijaju iz ničega, da te potom zagluše nadrkanim graktanjem beskonačnog niza svađalica. Komedija inspirisana jednim od naših najpopularnijih sportova - nadrkanim gunđanjem.

Ja tebi moju bronhijalnu astmu, ti meni tvoje kamenje u žuči. Ja tebi kako nas 'Toplana' potkrada, ti meni da mi, jadni, pijemo otrovno mleko. Razmena šmrc - snif monologa i kuku - lele gestikulacija. Navali narode, besplatna zabava. Omogućava da nezadovoljstvo sobom pomalo osvetiš tako što ćeš biti nezadovoljan još nekim, kao na primer gomilom ljudi. I u jedinstvenoj prilici da o tome prodiskutuješ sa sugrađanima i sugrađankama, a i kažu - od toga se duže živi. To bi ti dobro došlo, o narode, ako je verovati pritužbama nekih od vas.

Ukoliko si nezadovoljan sobom - sa dobrim razlozima - nemoćan, nespreman, nevoljan da se menjaš i izvučeš iz svog čemera bar donekle, još uvek imaš opciju skretanja vlastite pažnje sa činjenice da si loš po sebe. Ako uspeš da je skrećeš sa ove neprijatne teme dovoljno često i efikasno, uz malu pomoć političara i medija, ne moraš menjati ponašanje. Ne moraš menjati jebeno ništa. Tvoja savest će biti prezauzeta osuđivanjem drugih i oslobađanjem tebe od krivice za sve iole bitno. Ali ta igrica nije kompletna bez, podrazumeva se, pljuvanja uspešnijih i bogatijih, kao i njihovog vulgarnog, uvredljivog uspeha.

Mnogi od pomenutih nesrećnih, žalostivih ljudi ne trpe tuđ uspeh jer se po navici porede sa svakim, a u slučaju slavnih, lovarnih, uticajnih, to urade na svoju štetu pa odu kući plačući. Imućni nisu. Ne zato što nisu izdanak neke bogataške porodice, jer to nisu ni svi bogataši. Pre će biti da im manjkaju osobine, inicijativa, znanje, rad i drugo od stvari koje nekom omoguće bogatstvo i moć. Biće da ih tuđ uspeh isuviše podseća koliko su podbacili. Međutim, pošto menjanje životnog stila i ozbiljno posvećivanje mlaćenju kinte kod ove grupe nikad ne bude sprovedeno, u pomoć tu hita stara, uvek popularna filosofija 'kiselo grožđe, sladak limun'. Znači, treba izmisliti zašto nije dobro voziti skupa kola, zašto je blagostanje i samopouzdanje greh, treba iskopati prljav veš, trivijalnosti, patnje i ostale duhovne iznutrice nekog selebritija pa se nad njima smejati, gunđati, zgražavati, mrštiti. Tako čovek zaboravlja sopstveni život i u kojoj meri je sjeban.

Mediji zato spadaju u najvažnije legalne droge; to je naša trač - sekcija po kojoj se vidi koliko mrzimo i idealizujemo uspešnije od sebe, koliko se oslanjamo na jalovu pakost i besciljna ogovaranja, do koje mere ne želimo preuzeti NIŠTA BITNO u svoje ruke. Ministar odgovoran za smrti na putevima i njegova riba opljačkaju nezbrinutu decu, kao i sve nas? Jadni mi! Ministar - idiot odredio kako otrovno mleko nije otrovno? Jadni mi! Crkva pljačka sve redom, dižući sebi palate dok se sveštenstvu uplaćuje penzijsko osiguranje, a uvaženi, sveti pedofili pokazuju srednji prst zakonu i narodu? Jao i kuku nama, uvek jao i kuku nama! Nikad ne bude: hajdemo na ulice da linčujemo govna, prevrnemo im džipove, spalimo kuće, opsednemo skupštinu, pokažemo zube, više nikada ne damo ni pare nekom tamo popu. Ne, bunt je rezervisan za Kosovo i Paradu. Što će reći da zube pokažemo tek kada naši dreseri pucnu bičem. A onda neminovno ispadnemo idioti i ogromne seronje.

Recimo,u Novom Sadu baš behu nekakvi protesti. Skupila se jadna, ofucana fukara da negoduje zbog... zbog čega ono? O, da, zamislite samo užasa: zbog navodnog komadanja Srbije u kojoj nam je tako jebeno lepo i divno. Zbog blede,blede mogućnosti da će tim istim bundžijama biti nešto bolje, ili barem drugačije. Zbog toga su nam zakrčili saobraćaj i pljunuli u lice? Neka priča ko šta hoće, ja za te budale neću da imam saosećanja. Takvi nas uništavaju već decenijama. Zaslužuju ovu zemlju. Zaslužuju ovaj čemer i nesreću; bez dovoljno povodljivih mamlaza, ovakva sramotna katastrofa u svim državnim institucijama bila bi nemoguća.

Naš narod je kao žena udata za nasilnika, ženskaroša i kriminalca kojeg apsolutno nema nameru da ostavi, zaštiti sebe ili barem decu, mada plače i levo i desno sa masnicama po faci svaki čas. Naš narod je kao alkoholičar što tone sve dublje u ličnu degeneraciju i prezir i odbacivanje okoline. Odavno, odavno smo upali u večiti krug adikcije - navike na samosažaljenje, pasivnost, bes, nemoćnu zlobu i bedna, tričava olakšanja. I zato na TV-u gledamo već imućne i slavne idiote kako se glupiraju i ponižavaju za 3000 eura dnevno umesto da bojkotujemo taj bedni, vašarski cirkus. Zato čitamo žutu štrampu dok nam se varvarski oduzima sve, od Fruške Gore do dečjih života. Ta ne marim ja, samo da ne bude separatizma - kaže Lala dok mu se arterije polagano začepljuju. Ostatak „zemlje“ nije mnogo preduzimljiviji, osim raznih fašista. Koji su tragikomični, jer pripadaju 'nižoj rasi'.

Ova zemlja ne tone - odavno je potonula. Ah, kakav divan materijal za kukanje po celi dan!

Prošlo je skoro pet minuta otkako Mali Stranac napokon prekide svoje zapovedničko urlanje, i Žaklina je mlitavo klonula u iscepanoj fotelji. Nije često dobijala tu priliku, maltretirana i podizana iz kreveta hiljadu puta mrskim zavijanjem koje treba zaustaviti bar na minut ljuljanjem, hranom, ćebetom preko kolevke, urlanjem, povremenim udarcima, Bensedinom u mleku... nije se više sećala svih isprobanih metoda, iscrpljena, isceđena, ponižena ulogom koju je tako željno čekala, i za nju se dugo spremala. Ništa nije vredelo. Roditelji su lagali rekavši: Teško je podizati decu. Ne i da je nemoguće, kao što očigledno jeste.

Dragutin je hrkao, spokojan, nepomerljiv iz svoje mirnoće i usnuo i budan, dakle – beskoristan. Bebe su ženski posao,mrmljao je ravnodušno. Ali ona vidi kafene podočnjake na bledom licu koje škripi zubima, oseća unutrašnju riku u tom neustrašivom muškarcu za kojeg problemi kao da nisu postojali. Oboje žrtve situacije, taoci smešno malog stvorenja sa megalomanskim zahtevima. Brak je pucao naporedo sa tkanjem njene psihe, toliko vedre i bezbrižne pre ovog stradanja. Ujutro depresija, u podne bes i jarost, uveče umor i klonulost suviše parališući da dopuste emocije, noću očaj i opet depresija. Gde se dede njen polet, radost zbog trudnoće, obećanja srećnog porodičnog života? Pa eno ih u dečjoj sobi, preobraženih u grudvu bahatog, maloumnog mesa što vrišteći zahteva pokoravanje. Mesto da njoj, njenim nagonima bude udovoljeno, ona udovoljava savijene kičme kao bedna sluškinja, odavno sagorelog majčinskog nagona. I sada, dok ispravlja leđa u fotelji prateći zmijske putanje kiše na prozorima, u srcu pronalazi jedino bes i mržnju prema odvratnom Malom Strancu što je pao kao bomba usred njihovog spokoja i silovao ga po stotinu, hiljadu puta.

Ona i Dragutin više nigde ne idu i skoro niko im ne dolazi. Zar je to življenje?

Već mesecima u razdvojenim krevetima, pretvarajući se u zavađene strance. Zar je to brak?

Ništa je nije moglo pripremiti za ovo, ni lutkice i njihove krpice, niti čuvanje sestrine balavurdije. Ali ona sejina mlađa ćerka, prividno mio cvetić mednih očiju i slađanih pegica, ta gadna, bezobrazna kalaštura beše nagoveštaj predstojećih muka. Ali nju si mogao zatvoriti u orman i tako je ućutkati, ili udariti u stomak pesnicom dok spava i zapretiti gadno pa da to bude shvaćeno i donese ti malo zasluženog odmora. Ali Stranac ne razume, on je pregršt tkiva u formiranju, haotičnih utisaka, neizbrušenih čula, on zna jedino za sebe i svoj prazan stomak, svoje prljave pelene i razurlani, apsolutni egoizam. I eto, Žaklina sada pojmi šta znači biti majka, a istina je prosta koliko i surova: sve se svodi na potčinjenost i ropstvo.

Sušta suprotnost onoga što meni treba, mislila je uvijajući pramen kose oko prsta, što tražim od porodičnog gnezda – sigurnost, stabilnost, da držim konce u rukama. Toga ovde nema, sve konce drži eno ono jebeno štene što urla k’o da su mu pluća veća od njega. Sva sreća, sad je tih pa spava, ništa ne zna za sebe ...

Slika malene glave na jastuku zaplovi njenim mislima, podižući nalet jedne ideje, ne baš nepoznate, prisutne, zapravo, vrlo često. Žaklina ustade i kao klizeći, leteći, hitajući na ljubavni sastanak, pohrli napred. Dakle to je to, reče u sebi, zašto dalje odlagati. Ionako sve vodi ka ovome.

Tako da se, oprezna kao vuk pred kokošinjcem, ušunjala u sobu Malog Stranca da učini kraj njegovoj tiraniji.

Gledala ga je, posutog svetlom kroz odškrinuta vrata, spokojnog i svežeg kao tek ubrana jabuka; već zaboravljene mrvice naklonosti zaplesaše joj u srcu, a onda stadoše i umreše – ne, ne, neće ona nasesti. Ne posle osam meseci pakla i jalovog odricanja. Prsti se zgrčiše oko debelog perjanog jastuka dok grč u njoj zatreperi malodušno pa potonu u ledenu, sračunatu smirenost da ne izroni više. Oči polusklopljene, spokojne i hladne kao pritajeni noževi, klizile su preko uništitelja njenih snova. Ovo malo govno ju je porazilo. Šta će ujutru reći ljudima? Jao bože, samo je ležao tako bled! Kad smo ga ja i Dragutin stavili u krevetac bio je dobro! Jao ljudi, ubiću se, jao bože daj da umrem kada mog anđela nema više! Možda bacanje na kovčeg, delovaće uverljivo. A onda – sloboda, napokon, divna kao prolećni lahor, kao poljubac novog života – sloboda! Osmehnula se i pomerila napred, spuštajući jastuk vrlo, vrlo lagano.

Osetila je ruku na ramenu.

Dragutin beše iza nje, posmatravši ćutke taj pokret preko usnulog telašca koji je započela. A onda, spokojan, samouveren – pravi muškarac – stavi prst na usta. Zatim prošapta:

- Polako. Zajedno ćemo.

I njihovi prsti se toplo isprepletoše, pogledi uroniše jedan u drugi. Čarolija, pomislila je, ovo je čarolija ljubavi. Mi smo povezani, bez reči pričamo, isto želimo. Njihovi osmesi blesnuše otkrivenim zubima dok su istovremeno potisnuli jastuk nadole, snažno, strasno,kao da tim pokretom zanavek teraju zlu kob iz svojih života. Mali Stranac se probudio, njegov krik sudario sa jastučnicom ne probivši se skoro uopšte. Batrganje jeste, i Žaklinu je podsetilo na mačku koju je jednom kao dete pokušala da opere. Nasmejala se i poklonila mužu dug poljubac.

Ujutru, umivena majskim suncem, probudila se pored njega. Protegnula se, sela i skupila kosu u punđu. Dragutin je tiho hrkao, kao mače; gledala ga je odupirući se porivu da ga izljubi. Kako je sladak, kako je muževan! Pa zar je mogla da sumnja da je on pravi! I to sve zbog onog... onog...

A, da, setila se, u kolevci je mrtvo telo. Malo, beskorisno, ćutljivo telo. Treba li da sam tužna? Depresivna? Pa, ljudi bi tako rekli, ali njena osećanja, vedra kao dan što kroz staklo prozora podastire svoje podmlađene boje, govorila su drugačije i ona ih posluša. Ljudi će dobiti sliku onog što očekuju, slomljenu ženu obamrlu od bola,a ona toliko žuđenu slobodu.

I sad, kad je sve bilo gotovo, rešeno, likvidirano, muke majčinstva više nisu delovale košmarno, kao što i minuli bol ne prouzrokuje jauk. Uostalom, ko kaže da ona nije dorasla odgajanju dece kad to rade mnogo gori od nje? Ne, ne, dete nije bilo kako treba, to se videlo. Puzalo je sporo, vuklo noge, a pogled tup, mutan, nekako debilan. Bilo bi maloumno. Možda i ludo, šta znaš. Ko ga jebe, mislila je veselo, nije normalno ni za bebu da tako skiči bez prestanka. Uostalom, njena seja uvek kaže da su devojčice mirnije. Možda će kasnije, kada se oporave i dovoljno posvete sebi, pokušati sa curicom. Da, zašto ne? Žaklina voli devojčice, htela bi da ima bar jednu. I nazove je po sebi.

Pogledala je Dragutina, njegovu grguravu smeđu kosu, jake ruke, muževan torzo. Nasmešila se i nagnula ka njegovom vratu da ga probudi poljupcima. Moraju se dogovoriti, imaju mnogo posla u danima koji slede.Rizici neće biti naivni, opasnosti i zamke plesaće oko njih kao plamenovi. Ali ona se nije brinula. Znala je da će sve biti u redu.

Haleluja! Bog postoji! Kako to? Pa eto, hrišćani misle da ne možemo dokazati njegovo nepostojanje, a „osećaj“ im govori da su u pravu, znači - ima boga! Eureka! Šta su dela Da Vinčija i Tesle spram ove uzvišene logike! Haleluja!

Šteta samo što je već dokazano da boga o kome toliko dugo slušamo - naprosto nema. Jer ako postoji, nije onakav kakvim ga smatraju vernici. A kakav je onda, po onome što svi možemo promisliti,videti, a naši aparati i izmeriti?

Pa,u pitanju je vrlo zanimljiv bog, ili naprotiv, strašno dosadan, pošto se krije od svih- prijatelja, neprijatelja, obožavaoca, mrzitelja, ravnodušnih. Kao neki selebriti u konstantnom strahu od paparaca, bog stavlja masku nevidljivosti, neshvatljivosti, nedelanja, nematerijalnosti, neznanosti i nevršenja bilo kakvog primetnog i dokazanog uticaja. Što će reći, poprilično ga definiše sve ono što se u vezi s njim nigde i nikada ne primećuje.A ponešto od toga - kao ljubav prema ljudima - svejedno mu uporno pripisuju. I molim, molim, molim lepo, manimo se jednom zauvek apokrifnih priča o bibliji, čudima, isceljenjima i tako tim tricama, one dokazuju samo to da ljudi lažu. Ipak je ovo 21. vek, i svako ko je bar malo zahvalan za struju, modernu medicinu, antibiotike i druge UŽASNO BITNE STVARI koje nam hrišćanstvo NIJE DALO, mogao bi imati pristojnosti da ne propagira nebuloze mračnih vremena. Jer, dragi vernici, ipak vi zbog Lajmske bolesti idete kod doktora a ne duhovnika. I takođe lepo molim, tvrdnja kako vi „bez sumnje osećate da boga ima“ ne vredi više od tvrdnje kako „ja bez sumnje osećam da ću ovaj put dobiti na lotou“. Naše emocije su kao šarene mrlje koje ti pokaže psiholog: vidimo u njima što nam srce traži.

I gde je onda bog? U crkvi? Kako, a svi oni norveški metalci što spališe na desetine hramova, zašto ih veliki, najveći, svemoćni bog nije sprečio da mu sjebu gajbu? Da nije u srcu čovekovom? I Hitlerovom, Staljinovom, Ivana Groznog, Džeka Trboseka - ili bilo kog nevernika? U materiji? Tamo su bezbrojne čestice, iste one zbog kojih je crkva spalila Đordana Bruna jer je tvrdio da postoje. Umetnosti? Avaj! - ta to je samo slika slike, projekcija želja i snova, tvorevina ljudska. Pa gde je onda?

Nigde, nigde i NIGDE. Crkva je ubijala i proganjala za neslaganje sa tvrdnjama da je nebo tavanica sa koje vise svetla, da su zemlja i čovek centar sveta, da se ništa ne sastoji od atoma i da je sve nastalo pre šest milenijuma. Na ovakvim tvrdnjama temelji se predstava o hrišćanskom bogu – tvrdnjama što bivaju razotkrivene kao najtupavije, najžalosnije sranje odgovorno za neiskazanu patnju i zlo tokom previše vekova. Religija je lažov milion puta uhvaćen u obmani, ali vrlo slabo time zbunjen i ni najmanje zaustavljen.

Ako neko uverenje opovrgnete na mnogo, mnogo načina, ono pada kao žuti list ( mada vrlo sporo ), svejedno koliko ljudi ga se i dalje drži. Falsifikovane pare vrede samo onome ko misli da su prave. Čim naiđu na test autentičnosti - bolje da ih nemaš.

Ukoliko bi sada neki vernik ispoljavao onaj stepen, dubinu i kvalitet bogomoljačkog žara kao pre par vekova ( bolje i više ), u najmanju ruku bio bi smatran čudakom. Verovatno bi dospeo u mardelj za izvršavanje volje božje. Avram? Robija za pokušaj ubistva rođenog sina. Žena kao sluškinja? Sud za zlostavljanje, možda i teško ubistvo supruge, seksualno uznemiravanje. Priča o krvavoj, mučeničkoj žrtvi radi spiranja greha? Izvolite, o saosećajni vernici, duhovnici, askete, vladike, patrijarsi, igumani,kardinali, izvolite se politi benzinom i spaliti, ili drugačije slediti Isusov primer. Da vidimo koliko vas će, ako preživi, biti protiv svoje volje zaključano u dilkarnici. Ma makar samo propovedajte naokolo isto što je navodno i on - eto vas svejedno tamo.

Vi vernici sve manje i manje verujete. Vaš religiozni žar postaje mlak, razvodnjen, politički korektan, pod jakim uticajem modernog i racionalnog. Vaša sopstvena fantazija pred vama samima gubi dubinu, širinu i uverljivost. Toliko je lažna, toliko joj - ne kao štaka, već kao električna invalidska kolica - treba podvig vere u ono što očigledno nije istina. I upravo zato što očigledno nije.

Ne, vernici, nemamo mi ateisti zadatak dokazivanja kako vaš bog ne postoji. Niti vi imate zadatak dokazivanja njegovog postojanja. Nikako: svi smo mi kolektivno dokazali da ga nema, i to odavno. Bezbroj, bezbroj puta.

Uzmimo samo prethodnih dve hiljade godina - bez sumnje najbolje, najhumanije, najzlatnije doba čovečanstva, tokom kojeg smo dostigli, pod vođstvom hrišćanske crkve, apsolutni maksimum čovekoljublja, pravde, jednakosti, sreće... šta, ne baš? Ma, tome su krivi svi oni mudžosi i ostali jebači koza te ateisti i drugi satanisti - oni neće da sarađuju pa kvare raj na zemlji! No dobro, nisu oni svuda, negde ima pravih, bogobojažljivih ljudi od duha, istine, pravičnosti, tamo se živi u ljubavi sa svima... a? Šta, kakav Hirošima, ko je taj lik? I ko ti je taj Holokaust, nikad ču... aaa, aaa, ono sa logorima i to, eee pa braćala, to sa nama veze nema, mi smo ti, ono, skroz u hipi fazonu, razumeš, kao... Šta, misliš - holokaust je sproveden U IME BOGA? Sereš! Sereš? Ne? Ah, pa... A je l' ti Jevreji veruju u našeg boga, mislim, je l' su nabavili apgrejd i apdejt na onu njihovu staru knjižurinu...? Jer ako nisu, onda... pa, onda ih zato bog nije spasao, je l' tako?

Ali to onda nije bog koji voli ljude, već pre nekakav užasni nebeski birokrata koji će ti baciti dušu na đubre jer nisi platio neku dronjavu taksu.

Dakle, bilans dva soma godina hrišćanskog menjanja sveta: teško sranje. Čovečanstvo u govnima više nego ikad. Kako je to moguće? Zar je religija omanula u stvaranju moralnog okvira za naše življenje? A zbog čega su ljudi uopšte mislili da religija treba da određuje išta zaista bitno u ljudskom životu - naročito u životima nevernika? Zašto ne astrologija, ili frenologija?

Ima li boljeg dokaza da hrišćanski bog ne postoji od samog toka istorije? Ako ima ( dabome da ima ), istorija je dovoljno jasna. Bog nesposoban ili nevoljan da ljude, koji su njegova kreacija, odvrati od degeneracije , uništenja, fatalnih grešaka i bezbrojnih spoljnih opasnosti, prosto nije ni za šta.

Ili je ništa.