Nekada sam i ja bio mali. Išao u osnovnu školu koju sam neizrecivo mrzeo, živeći sa roditeljima nesposobnim da me nauče mnogo drugačijim lekcijama od brutalnih osporavanja koja su njih šibala kroz patnje odrastanja. Godine osamdesete, zatišje pred krvavu buru, a u drugoj sobi mog stana antikvarni radio sa jednim zvučnikom iz kojeg se prelivala muzika, slušana često dok sam sedeo na podu, naslonjen o regal pored očevog kreveta. Otac. Večiti Poricatelj. Moj tvorac kojem se sopstvena kreacija nije baš užasno sviđala. Dobar čovek, čak vrlo dobar, ali za mene i ne toliko. Ponekad je sam radio bio milosrdniji prema mom osećanju nepripadanja ovom svetu. Barem ga nije osuđivao.

Naročito kada sam prvi put ( a i svaki naredni ) čuo pesmu „ Golden brown „  od The Stranglers.

Ljubav na prvo slušanje, pre nego što se muzika završila. I dalje, posle više od dvadeset godina, „ Golden brown „  me oduševljava – čak možda i više – nego tada, dok sam , gajeći prvo semenje anksioznosti u svom biću, sedeo i upijao tonove što su me nosili negde van surovog školskog dvorišta, dalje od Velikog Ništitelja,  bolničke mašine za mlevenje mesa... ali pesma, koliko god meni bila divna, traje kratko. Anksioznost se vraćala kao pesnica u pleksus, jer došlo bi vreme da se ide u školu, na dalju torturu. Pa natrag kući, po još.

I tek godinama kasnije, shvatio sam da tekst najverovatnije govori o heroinu. Ne iz ličnog iskustva, ali informacije su dostupne svima, naročito ako ležiš na socijalnoj psihijatriji zbog poremećaja ličnosti i pridruženih budalastih radnji.

Da sam samo znao ...

A šta i da jesam?

Da li bih razumeo svoju i tuđu sudbinu, sadašnjost? Da smo svi na svojim ličnim drogama, makar one bile tek socijalno prihvaćen oblik ponašanja? Da je ljudski život možda nemoguć bez toga?

Ponovo sam večeras čuo ovu pesmu: šta se u međuvremenu promenilo? Većina toga, ali nešto nije: činjenica da su nam egzistencije često ogoljene i nepodnošljive bez ukrasa. Neko zgrće novce, drugi grabe debelim, masnim prstima po tuđim mozgovima, verujući da kontrola donosi utehu. Toliko mnogo puteva do olakšanja, tako malo razrešenja. Život je lavirint posut leševima zalutalih.

A ja sam pripremio školsku torbu i odmarširao u svoju sudbinu, svoju klanicu. Kao i svi. Ali ipak, pesma je ostala briljantno svetli momenat i to će uvek biti. Ne znam zašto niti mnogo marim. Znam samo da svima nama – šta god se neko usudio sebi priznati – treba, OČAJNIČKI treba neka vrsta zlatno – smeđe utehe, melema za razderotine od biča što zove se Život, Ljudi i Ja. I Drugi.

Čudno je kako najlepše stvari bivaju prepletene sa onim drugim. Možda tu leka nema, i ne treba ni da ga bude...