Svima je poznata popularna predstava o Isusu: lep, nekako nežan muškarac delikatnog lica i duge, bujne kose. Izuzetno je mala šansa da je zaista tako izgledao, ali mo’š misliti, marketing istini ne veruje  - ne isplati se. To mogu potvrditi jer svojevremeno sretoh Hrista koji ništa zajedničko nije imao sa glorifikovanim iskupiteljem i svim divnim atributima što mu ljudi pripisaše. Našao sam ovu neobičnu ličnost tamo gde i druge znamenite ljude – Miloševićevog ličnog savetnika, jednog boga, jednog đavola, barem jednog živog mrtvaca i ostale. Na zatvorenom odeljenju psihijatrije, dabome.

Nizak, žgoljav, velike, izborane i upadljivo ružne glave kao i lica. Tanki udovi, velika usta iz kojih kuljaju još veće reči. Ludak je često marširao kroz hodnik uzvikujući potpuno megalomanske parole u svoju čast. Povremeno agresivan, bez nekog uočljivog straha od ljudi ili kazne, jezivo arogantan, netrpeljiv, autistično zatvoren u psihozu. Odavao je utisak čoveka spremnog na sve, samo ako se povod javi – što su u njegovom slučaju nekad bile halucinacije i sumanuti utisci. Paranoidna shizofrenija u svom dovršenom, verovatno neizlečivom obliku. Poseta za njega nije bilo, mada je pričao da ima kćerku.

Pravio je probleme od starta: smarao cimere u sobi neprekidnim haluciniranjem naglas ( držao govore raznim narodima ), ujeo tehničara za ruku, ošamario nekog momka „ jer mu se učinilo da je ustaša „ ... a desilo se i nešto čemu sam prisustvovao jedne tihe večeri, šetajući hodnikom , pitajući se kada ću konačno zaspati ili bar izaći odavde.

Na klupi preko puta Isusove sobe sedeo je dobroćudni, euforični pacijent Miroslav o kojem sam ranije pisao. Pomenuti nije smetao nikome, samo je sedeo i pušio. Bar dok Isus nije razjaren navalio na njega iz svoje sobe, urlajući neku neodređenu optužbu na račun Miroslava kao da ovaj njega napada. Paranoidnost na delu, možda čak i glasovi. A krepki čiča Miroslav ni pet ni šest nego dograbi visoku pepeljaru sa ovalnim otvorom postrance i nabije kroz njega pepeljaru na glavu svom agresoru. Isto tako ni pet ni šest, stvore se tu dva tehničara, lupe Miroslavu šljagu , pošalju ga u sobu, pa krenu da vidaju Iskupitelja koji je dotle mrmljao „ Spasena je čast Isusa Hrista, spasena je čast...“ . Kako ju je spasao ne kontam, ali verujem da je on u to itekako verovao.

Drugi put sam ga video kako ćutke, neodgonetljivog pogleda, baulja na sve četiri kroz hodnik. Ni za to nisam saznao – zašto?

Kako su nedelje prolazile lekovi su ga smekšali, agresivnost se povukla, ali ideje ostaše čvrsto fiksirane. Zato, jednog prepodneva, dođoše po njega neki ljudi i rekoše : ’Ajde, spremi se, idemo. Gde, pitao je. U Vršac – znači, direkt prava, hard kor ludnica, gora od mesta gde je, očigledno, bio previše težak slučaj. Njegova preklinjanja brzo su umuknula. Više ga nisam video. Nije nedostajao nikome od nas.

Možda i nikome napolju, šta znaš.