Ja sam divna majka.

 

To je moja prekrasna kćerka, Nađa, kroz suze i zgužvani zagrljaj otrgnut od užurbanosti autobusa za školske ekskurzije, prodahtala strastveno u moj vuneni džemper, džemper koji sam plela skoro u potpunom mraku, štedeći za nas, za njih. I njene reči upile su se u moje srce da tamo odjekuju svojim toplim dahom dok sam suznih pogleda pratila svog anđela, moju malu Persefonu, kako preskače stepenike i nestaje u vratima odvratne mašine što ju je odvodila daleko od mene.

 

A on, Mitar, samo je zurio, naheren desetak metara dalje, kabast i nezgrapan kao oduvek, nedgonetljivog , glatkog lica.

 

Ali ja sam znala šta se krije iza toga, o, da, znala odlično. On je slavio odlazak sestre jer je sada imao majku samo za sebe. Sebično, malo, asocijalno derište. A toliko intelgentan, tako božanski pametan... stvarno šteta.

 

No, ima još nade. Tek mu je 18.

 

Oduvek sam bila izuzetna majka. Na kraju, od one poluljudske senke, mog pokojnog muža, nije se mogla očekivati prava roditeljska briga; ili u kafani, ili u spavaćim sobama drugih žena, ili u bolnici. Ovo poslednje postalo je prevalentno i tako – jedna senka manje. Skoro niko nije ni primetio, osim što nam je dobro došao njegov stan.I ušteđevina, i životno osiguranje, i nasleđena penzija za decu. Skromna ali funkcionalna kuhinja,dnevna soba, spavaća  za svo troje... u kojoj ja uglavnom nisam spavala. Ne, to je za obične, bedne polumajke čije bi koeficijente inteligencije lako poredila sa brojem svojih cipela: ja sam bdela i posmatrala svoju decu. Na koju se stranu najčešće okreću, šta govore u snu, kuda su im noge, kuda glave... stvorila sam čitavu nauku od toga. Meni je bilo dovoljno svega par sati dremeža, i onda bi se moj um probudio smesta, brz, svež i oštar kao žilet, da nastavi sa nadziranjem, navođenjem, podučavanjem, beleženjem... Poslu nikad nije bilo kraja. Samohrana majka je ratnik koji za primirje ne zna.

 

A moj rat je bio rat za decu.

 

Stoga, Mitar se hranio sa puno masti, triglicerida, ugljenih hidrata. Barem pet puta dnevno, skoro oduvek. Ja sam, ulažući savršenu pažnju, sastavljala dijetu, ne osvrćući se na savete i kritike malicioznih ignoranata. I šta što se debljao – pa i trebao je. A dan, taj divan dan kad je lekar obznanio da Mitar ima dijabetes, verovatno od loše ishrane, morala sam da se izvinim, odem u kupatilo za pacijente i tamo onanišem dok tri puta nisam svršila. Nije bilo teško glumiti suze na povratku u ordinaciju – one su bile tu, ali od radosti, od bezgraničnog trijumfa.

 

Sad, kada je moj sin ozbiljno bolestan, moći ću zaista brinuti o njemu, mislila sam. I to je ono što ogromna većina ljudi ne shvata – biti dobar roditelj i time ispuniti svoju životnu svrhu znači imati bolesnu decu. Ne mekane,zdrave, razmažene debile koji misle da su za intenzivnu negu kada zgaze ekser – to ništa ne vredi. Ljudsko biće mora biti toliko bolesno da sama smrt poseže za njegovim damarima, a ishod – neizvestan. Pitajte bilo kojeg od mojih pacijenata što leže na klinici gde radim kao sestra.

 

I još otkad se brinuh o svojoj majci, surovoj i mučiteljskoj, nezainteresovanoj za dobrobit rođenog deteta, napuštena od beznačajnog, slabog oca, shvatih taj princip:  ti snažna, oni slabi, ti pomažeš, oni kopne. Cilj nege nije izlečenje, ne, to diktira lažni moral zasnovan na zabludi milosrđa. Nega je MOĆ, struja snage upravljena ka objektu koji kopni i time dokazuje starateljevu superiornost, njegovo postojanje... A to primećuju i drugi, nesvesni pravog odnosa, i samim tim hvale staratelja; obasipaju ga divljenjem. On je HEROJ. Bar jednom u životu nevidljivosti, zanemarenosti i nezasluženog zlostavljanja...

Ali ipak, mislila sam, približavajući se našoj zgradi dok me tromi sin teturavo pratio, to nikad, NIKAD nije išlo s Nađom. Ko zna zašto. Njena fiziologija oduvek se opirala, mada um i ličnost zaostajali nisu. Vitka, energična, pametna za dvoje, gipka i hitra za troje... manje inteligentna od brata, istina, ali opet – zdrava  skoro do savršenstva. Kako? Zbog čega? I da li je treba voleti manje zbog takvog nedostatka? Zašto dijeta i indoktrinacija tu nisu toliko snažno delovali? Pubertet je došao, a...

 

Penjanje na peti sprat bez lifta – kad bi Nađa bila odsutna -uvek beše uživanje : sipljivo zviždanje iz mlohavih, nimalo muževnih grudi mog sina budilo je misli o novim mogućnostima... astma? Srce? Ah, divna, erotična muzika šunjajuće bolesti. Da mi to malo ubrzamo? Kofein u njegove lekove, ili  ga navući na cigarete? A, ne, to neće nikad uspeti, malo govno samo kašlje i nijednu neće da zapali, a ja pržim dve pakle dnevno. Ne vredi, jebi ga...

 

A sedativi? Ne, verovatno ni to, mali evnuh je strejter, nikad ni pivo popio nije. Kakav samo otpor! Kaže, treba mu stoprocentna koncentracija. I zaista, diplomirao biohemiju sa prosekom 9,7. Za TRI GODINE. Nakon što je za dve godine zgazio gimnaziju. A za pet ponizio, ispljuvao i sravnio osnovnu školu, kukajući da mu je i to presporo. A sada, nezasiti monstrum, moj voljeni Behemot, upisao psihologiju, i za manje od pola godine dao pet ispita. Njegova inteligencija, snatrim  dok teglim cegere iz kineske radnje na koju smo nabasali usput, u povratku sa železničke stanice, njegov IQ verovatno nema nikakvog smisla meriti po važećim standardima. Zato Mitar nikada na to nije pristao. „Glupavo traćenje vremena“, uvek bi rekao, ne hajući za tuđa mišljenja. I bio je u pravu, vazda superioran na tako spontan, suptilan način da je ljude činio nalik gušterima, žabama, žoharima. Moj divni genije, dijabetični dragulj, masna, luzerska grudvica cakanog intelekta. Boljeg sina, zaista, nisam mogla poželeti.

Boljeg pacijenta, jer ja sam, ipak, medicinska sestra; a roditelji i deca treba uvek da budu sjedinjeni, onako kako ja nikad nisam bila. I zato su moja deca jako, jako srećna. O Bože, kojem se molim svakog dana, u liftu, pred vratima omrznute bolnice, na pijaci, za trpezarijskim stolom – hvala ti na ovoj porodici koju imam, iako je izgurah na svojim usamljenim plećima, hvala ti na tom daru koji jeste smisao , ispunjenje i krajnje zadovoljstvo mojega života! Amin.

 

I dok sedesmo za kuhinjskim stolom, Mitar počinje da se smejulji. Onda to prelazi u kikot, pa u škripavo, euforično podvriskivanje.

 

Ja gledam – ne verujem, šta se dešava, ovo nije uobičajeno, nešto je iskočilo iz plana, nešto...

 

-          Ti se sad očajnički pitaš – hihoće kilavi kastrato– zašto se smejem.

-          Nego! Da nije neka nova bihejvioralna teorija koju si oborio, gos’n Frojde, pa te to silno jebeno zabavlja, a?

-          Ne, ne, bolje i od toga...

 

Čekala sam, hripavo zvučno izdrkavanje nije postajalo manje opsceno, neprikladno... uznemirujuće.

 

      -Ono što te posebno nervira – procedi Mitar – je što ti se smeje neko mnogo pametniji od tebe.

      - Ej ti, pazi! – dreknuh – Od moje plate živimo!

     - A tata je umro ne od tvoje plate, nego od hroničnog trovanja arsen trioksidom, je l’ tako?

Umuknula sam. Mitrove nestvarne oči, nijansa koju nikad niko nije na drugom ljudskom biću video, urezala se u moje, bez straha, bez pretnje, lišena ijednog prepoznatljivog osećanja.

 

-          Nema veze, mama, svi smo ga mrzeli. Bio je đubre. Mada, otrovala bi ti njega i da je bio anđeo od čoveka. Kao što si se potrudila da ja obolim. Je l’ da?

 

Skljokam se u stolici; da sam mogla, pala bih. Ne, dolazi mi misao kroz hladan talas što prožima skelet i muskulaturu od stopala do temena, njegova inteligencija nije nešto što trebaš samo uzeti u obzir i živeti s tim. To treba utopiti dok ga ga još može strpati u dvadesetolitarsku kofu punu vode.

 

-          Kofa puna vode? Dvadeset litara?

Moje oči zamrznute u potpunom užasu susretnuše njegovo masno, okruglo lice tako nasmejano,  tako veselo.

 

-          Nesvesni pokreti jezika iza stisnutih zuba. Mogu se pročitati.  Ako uvežbaš. Tako da znam šta ti je upravo palo na pamet. A iz konteksta... o pa mama, mamice, nije ti to lepo, ne, nikako....

 

Na rubu kolapsa, dok mi zuji u ušima a ja prepoznajem tipične simptome ekstremnog stresa – začudo, to kod mene nije povišen nego snižen pritisak – dodirujem  ivicu stola koja bledi u taktilnoj magli, kao da izmiče u prostoru, osećaj dodira slabi, pašću u sivo ništavilo i zrnasto pucketanje, tresnuti o pod, možda razbiti glavu, izgubiti svest , IZGUBITI SVAKU KONTROLU ne,ne,ne,ne, nekakva mokra krpa mi blago, s ljubavlju masira čelo, obraze, nos, krupna muška ruka nežno pridržava potiljak.... magla polako otiče, strah zajedno sa njim šumi vijugavima tokovima u podzemni izvor iz kojeg je došao, smiri se, shvatam da govorim sebi, diši duboko sa svesnošću svakog udisaja i izdisaja, izbaci strah potpuno iz glave, diši, diši, diši...

 

-          Je li sada bolje?

-          Jeste, sine – mucam, bežeći od njegovog dodira – hvala ti.

Hvala ti? – pomislim u narednoj sekundi. Hvala kome? Jebeni monstrum zna, zna sigurno mnogo više nego što mogu da prepostavim... A šta... šta ako zna i za Margitu?

 

-          Mama, mama – prošaptao je Mitar skoro sažaljivo – za Margitu znam još dok je umirala. Olovo. Pa bilo je tako očigledno, priznaj.

Da, pomislila sam, stvarno je bilo očigledno. Već tada je čitao svoje proklete knjige, pametniji od svih oko sebe, posmatrajući, primećujući, čekajući... šta?

 

-          Šta si čekao? – vrisnuh, drobeći mokru maramicu, graberi je nemoćnom rukom – Šta? Šta je u svemu tome imalo da se čeka?

-          Kako šta, mama. Pa dijabetes.

 

Dijabetes. On je to rekao. On je... on je znao, sve vreme. Sve vreme.

 

-          Naravno da sam znao. Potpuno sam bio svestan u šta se upuštam, potpuno željan, voljan... Mama, ja sam to hteo. A isto tako i ti. Ti si započela melodiju, ja je pratio i dopunjavao.Mi se uklapamo, zar ti nije jasno?

Uklapamo, uklapamo... zapravo, dolazilo mi je tu i tamo, trebala sam biti ushićena, ali.... ali ipak ne. Jer on nije smeo biti svestan svega. Tek njegovom neobaveštenošću jezičak moći prevagnuo bi ka meni. A ovako...

 

Ustala sam, oteturala se do frižidera, izvadila iz njega dvojku piva, otvorivši je kao da nekom otkidam grkljan. Samo jedna čaša, sinčić, dabome, nije pio, pa sam sela:

 

-          I to znači – počeh posprdnim tonom koji je bio puka maska očaja – jasno ti je šta ja radim sa tobom, je l’ da?

-          Naravno.

-          I koja su... tvoja osećanja, stavovi, namere povodom toga?

-          Pa, da krenemo ovako... Osećanja – donekle seksualna, donekle...kako bih izrazio... osećanje ispunjavanja svoje sudbine. Stavovi: može ovo da se nastavi, ali moramo imati bolju saradnju i ja moram u nekim stvarima imati glavnu reč, i to je to. Namere – e pa da vidimo... namera je da se ovaj moj dijabetes tipa dva što duže održi u stanju funkcionisanja kako bi smo oboje bili zadovoljni.

-          Zadovoljni – objasni!

-          Znaš ti vrlo dobro šta to znači! Ne seri!

Trgnula sam se – on nikad, nikad nije psovao.

 

   -     To znači – ti imaš Minhauzen by proxy, a ja običan Minhauzenov sindrom, eto šta to znači!

 

Gledala sam ga, instinktivno pogurena, misleći – šta sve ovaj čovek zna o meni što ne znam ni ja.

 

-          Minhauzenov sindrom – reče moj sin, nonšalantno uzimajući flašu i oslobađajući je bez napora jednog ogromnog gutljaja – je psihički poremećaj kod kojeg osoba, mada zna da nije bolesna, ili simulira bolest ili stvara kod sebe njene simptome, uglavnom u cilju privlačenja pažnje medicinskog osoblja.  A Minhauzen by proxy – ili, preko druge osobe- pa, naziv govori sve. To uglavnom rade žene. I to najčešće svojoj deci.

Miloš je odložio flašu i prostrelio me pogledom gladne hijene. Očekivao je naredni potez.

Uzela sam flašu, ravnodušnog lica, i nasmešila se najškrtije što mogoh, desnim pipkom svojih usta:

 

-          I za to ti je – rekla sam, da introvertiranog, gnjecavog gmaza izvučem iz njegove nepodnošljive ljušture superiornosti – trebalo čitavih 18 godina, a?

-          A, ne, mama. Manje od 10.

       Sad sam ja njega prostrelila pogledom. Deset godina?  Deset i više godina godina on je sve  znao, pokoravao se iako je to značilo njegovo fizičko uništavanje, glumio divnog, stidljivog, samonesigurnog sina nesposobnog da se odvoji od mamine suknje...  zašto? Jer ima taj... sindrom? More, kakav je to sindrom koji zahteva toliko strpljenja, upornosti, planiranja....

 

O. Da, stvarno... ja sam bila budala. Budala što je mislila da, u onim besanim momentima kad sam posmatranje svoje dece pretvarala u umetnost, u nauku, radila nešto izuzetno. Pa u istom trenutku taj balavac me je posmatrao dublje, lucidnije i lukavije nego što sam ja ikad njega mogla... nego što ću ikada moći...

 

I pre nego što se moje telo pridiglo sa stolice, njegovo, pregojeno, zastrašujuće brzo, sevnulo je ka meni i razbilo mi nos; zatim se vratilo na mesto, ponavljajući unazad pokret koji jedva da se desio, dok sam ja lizala krv sa gornje usne ,divnu i slano uzbuđujuću, sa poda kožom upijajući hrapavost nikad lakiranog parketa, a nos napukao, gorak, tačka na kratku rečenicu. Mitar je otpio još jedan gutljaj iz flaše i bacio na mene kuhinjsku krpu. Počela sam da brišem lice, sebi nalik na prebijenu kafansku kurvu.

-          Nećeš ti ovo preživeti.

-          O, da. Hoću još kako. Preživeću čak i dijabetes.

Iskezila sam se kroz crvenu krpu, kao da ga pokušavam progutati, ali je suviše otrovan da to uradim direktno; o , jadno malo mamino žgepče, pa to nije predviđeno da se preživi. Siroti, nezreli naivac. Smeh koji se spoticao iz mog ugruvanog grla podstakao je njegov kikot, ugušen narednim gutljajem.

 

-          Ne veruješ, a? Pa kako sam onda preživeo i onaj arsen kojim si trovala i tatu i mene?

-          MAMICU TI JEBEM! – urliknula sam nekontrolisano –ČAK I TO ZNAŠ!

 

-          Naravno da znam – odgovorio je, a ton njegovog glasa i pogled dostigli su takve visine nadmoći da mi nisu delovale mogućim – Zapamti – nagnuo se ka meni, to zurenje entomologa u bubu hladno prisutno, natapajući zelene, mirne oči – ja možda svima vama delujem kao introvertni luzer, ali svi vi meni sigurno delujete kao žalosni, pijani majmuni... Oduvek.

 

Vratio se svom pivu, a u meni je zavrištalo, oštro kao polomljena flaša, pitanje, buket razdirućih, krvavih pitanja od duguljastog, šiljatog i kapljućeg stakla;  ali jedno, jedno je silinom intuicije izletelo ispred svih u zagrcnutom preklinjanju:

 

-          Gde... gde je Nađa?

-          A, nju nećeš više videti. Osim...

Sekund, neizrecivo duga pauza pre nego me je pogledao, uzeo gutljaj i nastavio:

 

-          Ne brini se, ona je u redu. U stanju harmonije. Samo, nije otišla na ekskurziju. Negde drugde. Ali je to uradila svojevoljno.

-          A... gde?

-          To, razume se, nikad nećeš saznati.

-          - Đubre! Demonu! Gde je moj anđeo? Gde je ...

-          E, pa – iscedio je kroz osmeh, taj odvratni, sveznajući đavo – možda ona i nije tvoj anđeo, znaš...

-          Jeste! Naravno da jeste!

-          Pa... pogledaj onda ovo. Mobilni koji si joj kupila. Kamera, velika memorija i sva ta nebitna sranja koja raduju budale. E, draga mama, gledaj svoga anđela. Gledaj i umri od muke.

I onda je jednim bezdušnim, malicioznim pokretom iz džepa trenerke izvadio jednu od onih sprava za gubitnike, pritisnuo na njoj neku dugmad i nabio mi je u lice tako da sam se morala odmaći. Na bedno sitnom ekranu pojavila se ONA, kao ja kad sam bila mlada, samo lepša, prodornih očiju i osmeha zakrivljenog poput putanje noža što ti preseca grkljan:

 

-          ZDRAVO MAMA. ILI BOLJE DA KAŽEM, JEBENA KURVO KOJU MRZIM NAJVIŠE U ŽIVOTU. JA SAM OTIŠLA. VRAĆATI SE NEĆU. HOĆU DA TE PREŽIVIM. A JEDINI NAČIN JE DA BUDEM ŠTO DALJE OD TEBE.

Tahikardija se vratila, a moja ruka ka grudima u kojima se zatresla odvratna, ubilačka bol, bol noža koji se zabija i uvrće, uvrće... da razori organ i uništi život, prekrivajući svest tamom kao vlažnom krpom.

 

Dahtala sam, kao žaba, kao punoglavac izbačen iz svoje utešne lokve, a on se smejao, smejao, jer je znao da i pored svog psihofizičkog kolapsa ipak mogu da pratim snimak, da je deo moje raspadajuće fasade samo fasada, kao i sve ostalo u mom životu, tek mimika onog što sam mislila da bi drugi želeli da vide, te je i dalje gurao odvratnu, šarenu tehničku andrmolju u moje hropćuće lice, a na njenom ekranu moj nekadašnji anđeo, Nađa, koja mi objašnjava da me mrzi, da je moj život muvlje govno, da nema smisla nadati se oproštaju jer su moji gresi ( kakvi gresi? ) gori od trupla hijene zaražene kugom, i onda se Mitar iskezio skoro uz moje usne ( kladim se da je hteo i sasvim, edipalno malo govno ) pa teatralno izgovorio šlagvort osvete, udarac čekićem po već polumrtvom telu, unisono prateći usne divne, toliko puta probane devojčice koja je nekad bila moja, samo moja u mraku spavaće sobe:

 

-          NAKUPILA SAM PARE POMOĆU BUDALA, ZNAŠ, MAMA? KAO, ZAVEDEM IH, MITAR SE POJAVI I DIGNE GALAMU DA NISAM PUNOLETNA, ZVAĆE MURIJU, BLABLABLA. I SAD MOGU DA POBEGNEM OD TEBE ! NIKAD NEĆEŠ SAZNATI GDE SAM, NIKAD ME NEĆEŠ NAĆI! JEBI SE, KURVO POSESIVNA IZOPAČENA! UMRI!

Zatim srednjni prst, a moj divni sin se ubacio:

-          Bilo je scena kada sam morao da bijem, razumeš. Pesnica 'vamo, pesnica tamo, uvek odustanu, nikad to nisu neki fajteri. A meni uvek prijalo da ih tučem, jer sam zamišljao da bijem tebe. Odlična terapija, a , šta misliš?

A ja u tom trenutku već nisam mislila, jer je moja ličnost, privremeno, barem ono što sam osećala o njoj, bila zgažena govnjivom čizmom i jebana psećim kurcem. Izvinjavam se na jeziku, obično nisam ovako vulgarna, ali moj sin me već dva dana drži u kućnom pritvoru i hrani samo biskvitima za mačke i mlekom jer se ne pokoravam njegovim  zahtevima onako kako bi  hteo pa sam zato malo... indisponirana. Sada mi je godišnji pa se malom govnetu može da mi to radi. A inače...

 

...a inače je mnogo gore. Gore, gore...

 

Moja Nađica. Moj bivši anđeo. Pokazao mi je , nešto kasnije, još jedan njen snimak. I onda mi je sve bilo jasno. Sve.

 

On ju je... kako da objasnim, o Bože, mrzim prostakluk, nisam tako vaspitana...Uh... On ju je jebao u usta. Na tom snimku. Samo što je po njenom nepostojećem pogledu, grimiznoj brazdi na vratu, mlitavoj mimici, bilo vrlo jasno da je mrtva. Pa sve i da nije, Mitar mi je, kao narator glasom ubačenim preko nekakvog... programa, objašnjavao sve. Sve. Ubio ju je čim je stigla, vođena njegovim planom kojeg nije bila svesna i pored svoje zastrašujuće inteligencije-  na određeno mesto, određenu iznajmljenu sobu u nekakvoj, po snimku sudeći, polupropaloj udžerici, memljivoj i smrdljivoj. I tu je zadavljena. O moj Bože, pomozi mi, tu je zadavljena...

 

... I tako sam, gledajući taj snimak, svršila. Dva puta. Pa dobro, kasnije sam onanisala u kadi pet puta, kad mi je Mitar dozvolio da koristim kupatilo. Iskreno,ne znam zašto sam to uradila. Ja sam divna majka i obožavam svoju decu; možda baš zato. Razmislite, zar nije logično: ako obožavate svoju decu, obožavaćete i njihovu smrt, pa je l' da ? Da? Naravno,  da, šta drugo.

I sad Mitar i ja imamo dogovor: on hrani moju naviku, ja njegovu. Pobediće dijabetes, tvrdi, završiće i medicinu a ja verujem, jer on je genije kakvog nema .Postaće vanredni naučnik. A ta glupost koju je nazvao Minhauzenov sindrom ili nešto, kako god, svejedno mi je, to je fragment njegovih seksualnih fantazija, odvratni perverznjak, ali neka mu bude. Iskreno, gadim se tog dela njegove ličnosti.. ,  Međutim, on je moj sin, moj dragulj, bolestan, možda smrtno bolestan, ali.... moj je. Godišnji mi se uskoro završava i onda ću opet jesti normalnu hranu i spavati na krevetu.

A Nađa... pa, šta da kažem... stravično me je razočarala. Tako da me izneveri. Neverovatno. Neverovatno.

Moj anđeo. Ali šta ćeš. I anđeli padaju. A kad padnu, njihov sunovrat je strašan.

Užasan, u stvari.

Mitar i ja smo možda predodređeni za velike stvari. Nađa je istorija, ime stvoreno da nestane u vrtlogu prolaznosti. Ali zato nas dvoje.... nas dvoje smo nešto drugo.

Mitar spominje nekakav pejotl, kult, cilj žrtvovanja velikog broja ljudi puštanjem strihnina u vodovod. Mislim  da lupeta, ali mrtvi psi u stanu me uveravaju u njegovu ozbiljnost. To me zabrinjava: lično, mislim da je ideja o domaće napravljenom filmu gde se pomenuti psi... kako da se izrazim... gde se psi... od strane njega... ma odvratno je da makar nagovestim. Komšije su  se žalile na smrad, ta