Fuj, kakve glupe halucinacije, pomisli zavisnik od Akinetona posmatrajući sivu mačku kako bezglasno skače ispred prozora sobe u kojoj se opružio na mestimično progorenom krevetu. To što se soba nalazila na trećem spratu psihodeličnoj mačketini nije smetalo. Uvek iste jebene haludže, pomislio je, i je l sam zato u apoteci dao pare svoje, jer ja platu kada primam... i to je bila smrt ovog toka misli, sve nakon toga tek haotični šum ispresecan komadima rečenica, tihim glasovima što šuškaju nerazgovetne besmislice, bizarnim slikama i osećanjima izmeštenosti iz ovoga sveta.  Njegov pogled, tromo zapevši  o groteskno izmenjenu predstavu pepeljare, podstakao je misao : Hoću da pušim, gde su cigarete? – što je podstaklo telo, teško oko deset tona, da ustane, zakorači u pohod predsoblju, Svetoj Sobi koja sadrži paklo cigara, i kao sveti Tadž – Mahal branjen sabljama straže, i ovu sobu  brani krvavi turčin Mustafa koji preseca namernike dijagonalno da im se raspu ...

 

Trgnuo se od neprijatnosti ovog tripa, obazro oko sebe pomalo uplašeno: utiska je odmah nestalo, tri sekunde kasnije i sećanja na njega, mada je pre svega toga iz memorije obrisana svrha kretanja. Kuda on to ide? Šta je hteo? Zbog čega ravne površine savijaju a znaš tek onu radnju za pivo?

 

Jebiga, to tako ne ide, pomisli tabletoman pa se vrati na krevet. Pogled mu je pao na pepeljaru – sećanje se namah vratilo. Da ustane? Uh, teško je ustati, a gravitacija i staklena bašta pingvine satiru, tako kaže predsednik. Predsednik ima, evo baš se vidi, uši i šape ko plišani meca i oči staklene iz tašne damske vadim koktel – martini, da ne prospem pa me izbace iz VIP kluba... Ma kakav klub, tu sam evo u sobi i gledam u pepeljaru. Da! Cigare! Ja imam misiju, cilj, imam...

 

I koliko mu tromost dopusti, on skoči ka pretsoblju da ne zaboravi... a šta to, mislio se, najednom zbunjen, nakon pređena tri koraka. Stvarnost se opet resetovala, obezvredivši njegove jadne napore. I tako je stajao kao ispišan direk, okretan levo i desno podlim vetrovima zbunjenosti i haosa.

Nakon što je konačno pronašao pivo vešto sakriveno na kuhinjskom stolu, nije bilo više mnogo toga da se kaže za taj dan...

 

A sutradan je sedeo pred zaključanim vratima iza kojih se nalazi predsoblje. Ko ih je zaključao? On nije, nema ključ. Julka se, onda, vratila sa sela i zaključala? Ali što? I što je sve nekako zatalasano a boje se mrdaju?

Povrativši od mamurluka nekoliko puta kao da dobi elan i nešto dobre volje, te se pažljivo, sa glavom punom fantomskih zvukova, neki kao da ga dozivaju, dozivaju, zagleda u zaključanu bravu, dozivaju, dozivaju, prvo tihi onda jasno A VIDI GA KAKO GLUMI, A, ŠTA KAŽEŠ ! Trzaj glavom, ramenima, i glas skliznu natrag u ništavilo.

Ali zato, sad iz tog istog ništavila, kroz vibrirajuću, svežu pukotinu u hemijskom zaboravu, ispuzi gnusno, prezreno i netraženo sećanje, suviše ružno – iako još neodređeno – da se  prihvati na bilo koji način. Akinetonska uljuljkanost najednom prsnu i on začu riku ogromnog talasa čistog užasa kako neumoljivo juri ka njemu , kao cunami, kao najgora stvar na svetu ...

 

Dva minuta kasnije guta petnaesti Akineton, već mirniji, puno mirniji iako lek još ne deluje : dovoljno je znati da hoće pa da malo odahneš. Placebo, rekao je, je l’ to tako zovu? To ga je podsetilo na placentu pa se zgađeno , anksiozno okrenuo ka ćošku kuhinje i duboko disao. Vrlo duboko.

 

Naravno, zaborav je došao i užas je ukinut do narednog dana.

 

A narednog dana, vrata od predsoblja bila su otključana, štaviše, širom otvorena. Naišao je, konfuzan, mamuran, na njihova razjapljena usta. Prva reakcija, nimalo začudo, beše onaj isti, duboko i gusto crni užas nepodnošljivog saznanja. Jedino je sada mogao jasno da ga vidi.

 

Julija u predsoblju. Njeno lice ozareno, podmlađeno dok ga gleda pravo u zenice a njemu kolena postaju kašasta.

- Šta je, pičko tabletomanska, je l’ si se vratio na planetu? A? Je li?

Zbunjen, prestravljen – i svesniji zašto – gleda je kako se približava, sve veća, kao oličenje najsurovije kazne:

- Je li, što ga nisi sahranio k’o što smo se dogovorili? Jebote, leži tu na podu u predsoblju, a ti, k’o najbednije derište, uzmeš pa ga zaključaš, i sad si, kao, rešio problem, a?

 I apsolutno nezamislivim, skoro nezainteresovanim pokretom usmeri mu pogled na kesu za đubre kod izlaznih vrata. Punu ... nečega...

- Što ga ti nisi negde zakopala, mene će tražiti, ja sam ga ubio!

Sopstvene reči ga toliko iznenadiše da je uobičajeni osećaj čuđenja potpuno izostao, umesto njega ispuni ga neprijatna otupelost, sa osećanjem težine i gustine, abnormalne gustine, u kostima i zglobovima... pa, to je delimično mamurluk. Jao,  Akineton, kako bi ga sada .... u sobi je, idem u sobu, u sobu ...

- Gde si krenuo, pizdo gnjidasta? Stani, nisam još gotova...

 

Isprečila mu se i on stade. Njen osmeh mu se gadio.

 

- E stvarno si frajer, svaka čast. Otkineš se od Akinetona, prebiješ rođeno dete, dete od osam meseci, na jebenu smrt, i onda samo nastaviš da se radiš. Slušaj, možemo ovo zataškati, ali , jebi ga, sarađuj malo sa mnom.

- Nije bilo moje, kurveštijo smrdljiva! Mora biti da sam ga zato i ubio!

- Bilo je tvoje. Mora biti? Ma daj, nemoj mi pričati da se ne sećaš kako si...

- NE SEĆAM SE!

- Ne želiš da se setiš.

- KUŠUJ!

- OK tatice, kako ti kažeš...

 

Prezriv kez ga pozdravi kao šamar dok se spokojno okretala da podigne crnu kesu, mali, plastični grob. Na smeđem tepihu tu i tamo riđe mrlje.

- E, pa da mi ovo odnesemo... da nestane k’o da bilo nije ...

Srce mu je podivljalo od olakšanja – ona će da reši situaciju. Njegova Julka. Živi otrov, ali korisna, naročito... naročito kada se sve ruši. Ne smeš joj uvek verovati, ali na nju ipak nekad možeš ra...

Zvuk kese što udara o pod. Julija ju je ispustila, prsti široko rašireni, oči polusklopljene i čudnovato mirne dok ga netremice gleda :

- Znaš šta, predomislila sam se. Ko jebe i tebe i ovo jebeno derište. Ti si ga deknuo, ti ga zakopaj. A ja te napuštam zauvek. Ćao.

 

I izašla je iz stana sa toliko neobavezne lakoće, kao da nije upravo zauvek okrenula leđa živom mužu i mrtvom sinu. Bez ijedne vidljive emocije, kao kratka halucinacija, nestala je iz njegovog života. A on je stajao kao idiot, paralisan užasom, zureći nemoćno u crnu kesu ...

 

... i dok je gutao osmi Akineton, setio se plastike piva u frižideru. Istog onog u koje je Julija oko sat ranije sipala ogromnu dozu arsenika i Leponexa. Dok se on rastvarao, napisala je oproštajno pismo svog muža imitirajući savršeno, zahvaljujući dugotrajnoj vežbi, njegov krivi, polupismeni rukopis. U njemu bedni, džankerski luzer izražava jalovo kajanje zbog ubistva sina i najavljuje sopstvenu nevažnu smrt. Od trovanja arsenikom . A u svemu, Juliji se najviše sviđalo što je dete na smrt prebila ona - ne on - samo, kad si na Akinetonu, pamćenje ti nije saveznik. Mogu da te ubede u neke stvari. Kad se vrati kući sutradan, mužić će svakako biti mrtav jer se neće odupreti pivu, a i zato što je tokom njegovog otkidanja promenila bravu. Osim toga, od Leponexa će biti i fizički van sebe. Nigde neće otići. I tako, on mrtav na podu, dete mrtvo u kesi, oproštajna poruka ubice na stolu.

I u ta četiri jednostavna, izuzetno pribrano izvršena poteza, Julija se rešila porodice koja nije bila ništa osim patnje i razočaranja. Ni najmanje kako ju je zamislila. Vreme da se ide dalje, bez starog tereta.

 

Halapljivo gutajući pivo iz umazane krigle, nestrpljivo je čekao olakšanje i zaborav koji će mu doneti. Tablete se još vare, ali njemu je već bolje, jer zna da uskoro dolazi nova plima zaborava da spere njegov bol.

 

 

           

 

Iza paravana

U bezdan pada

Pognuta senka

Na bolničkom zidu

Topi se, klone

Izmiče vidu

Bledi, životu

Sve više strana  

Lagano tami

Postaje hrana

 

A tako je mlada

Tako je mlada …

 

Misli bez svetla

Budućnost bez vremena

U noći plače

Ćelavog temena

Dani se tanje

Sve ju je manje

Trula krv spira

To postojanje

 

U telu Smrt cveta

Iz bačenog semena

 

 

Iza paravana

Potpuno sama

Odlazi život

Dolazi tama

 

 

 

 

 

Kopaj kroz gustu tamu

Kopaj, kopaj, bedni crve

Prstima krvavim i iskidanim noktima

Rij svoj tunel kroz noć

 

Grč grlo steže, strah ruke veže

Ali sudbina je jača

Od preklinjanja, plača

I zato

Kopaj, kopaj, mali crve

U neznano svoj put

 

Fantazmi u mraku, snovi, fantomi

Omekšaju teret mraka što te lomi

Neznani cilj se bliži, okončaće se muke

Kopaj brže, bedni crve

Spas je na dohvat ruke

 

Tunel kroz tamu dovršen sad biva

Cilj njegov blesne ti kroz kosti i tkiva

Ni željen ni tražen, al’ dosuđen, zadan

I zato

Lezi, lezi, mali crve

U svoj kovčeg hladan