O knjigama...

Još samo ova jedna i smiriću se, majke mi ;)

Romantična komedija, s tim da je ovog puta ispričana iz ugla jednom muškarca, što je dobrodošla promena. Sad shvatam da i muškarci imaju srce i dušu i da znaju da vole ;)

U romanu «Perece za doručak» koji je napisao Nil Rouz, govori se o momku Jevreju, koji se zaljubi u devojku katoličke vere. Radnja se dešava u savremeno doba, ali ipak, njegova porodica je tradicionalistički nastrojena i oni ne odobravaju ovu vezu. Prisiljen je da bira između ljubavi prema devojci i odanosti prema porodici. Iskreno – još je nisam pročitala do kraja, ali pretpostavljam da će da bude happy-end. Za sad – dva odlomka:

«- Ovaj... stvarno ne znam kako ovo da kažem... vidiš ovaj... ovo ne može da se ulepša... Znaš... zaista sam uživao u svakom trenutku koji smo proveli zajedno. Mislim da si čarobna.
Brzo je shvatala. – Ali?
- Ali mislim da ne treba da se viđamo neko vreme.
- Da se ne viđamo? Hoćeš da kažeš da me ostavljaš?
Zastideo sam se. – To je prilično grub izraz.
- Grub ali tačan?
- Pa... da.
- Ostavljaš me?
- Nije to baš tako.
- A kako je onda? Zajednička odluka da se raziđemo? Ne sećam se da sam se saglasila s tim. Vreme da se razmisli kako da unapredimo našu vezu? Nekako nisam sigurna da je reč o tome. Shvatili smo sa toplinom da nam je bilo lepo, ali da naša veza nije ono što ijedno od nas želi? Ne. Odjednom uopšte ne osećam ni malo topline.
Skljokao sam se u stolici, svestan da je sada bolje ne reći ništa.
- Zar mi nisi rekao da me voliš?
Šta sam mogao da odgovorim? Samo sam sedeo, nemo. Nastala je duga tišina. Gledala je kroz prozor.
- Mnogo sam razmišljala o onom što si rekao pre neki dan. – reče ona odjednom. – I shvatila sam da nam mnogo štošta ide u prilog. Odnosno išlo je, do pre deset minuta.
- Pa i ja sam razmišljao i nisam siguran da je pred nama prava budućnost.
Ponovo je usledila tišina. Zamišljeno je mešala kafu.
- Je li to zato što nisam Jevrejka?
- Da, delom jeste.
- Kolikim delom?
- Velikim delom.
- I to ti je važnije? Nekakva religija u koju jedva da veruješ i koja te stalno nervira važnija ti je od stvarne šanse za dobru vezu sa mnom?
 Nije bila neskromna. Oboje smo osećali da među nama postoji nešto posebno.
- Šta sam ja bila? Nekakav eksperiment? Pokazao si svojim ortacima da možeš da krešeš Šiksu a onda si je oterao kad je postala teret?
- Nije tako. Zaista sam se zaljubio u tebe...
- Zaljubio??? Kad me toliko voliš, zašto me ostavljaš do đavola??? Ne mogu da verujem da mi ovo radiš.
Obukao sam kaput i rekao joj kako ni za šta na svetu ne želim da je povredim, ali da je ovako najbolje.
- Za koga najbolje? Ako me voliš i ako ja tebe volim, kako raskid može da bude najbolji?
Podigao sam pogled ka tavanici prikupljajući snagu. Vrata, udaljena tri metra izgledala su kilometrima daleko. – Prosto mislim da ne mogu. Molim te, pokušaj da shvatiš. Ali... ali... prosto mislim da ne bih mogao da izdržim. Sve to. Tako mi je žao. Ja samo...
Nisam mogao da nađem prave reči kojima bih dovršio rečenicu, pa sam otišao i ostavio je. I ranije sam raskidao sa devojkama, ali nikad se nisam ovako osećao. 'Ako me voliš i ako ja tebe volim, kako raskid može da bude najbolji?' pitala je. Uzdahnuo sam osećajući laku mučninu. Ali noge su me nosile dalje od nje sve dok nisam ušao u voz...»

«Ne znam zašto ovo pišem, ali, s druge strane, ne razumem sasvim ni šta se dogodilo sinoć.

Uzela sam slobodan dan jer se osećam užasno, ali ne bih mogla da podnesem razgovor sa tobom lice u lice, pa sam posle mnogo godina uzela olovku i sve napisala.

Žao mi je ako sam prema tebi sinoć bila grozna, ali ono što si rekao toliko me je prenerazilo da nisam znala kako da reagujem. Kao što sam ti rekla, mislila sam da ono što imamo postaje izuzetno važno. Ti si divan momak, zabavan, inteligentan i pažljiv. Činio si da se osećam posebnom. Nikada se pre nisam tako osećala sa nekim muškarcem. Zaista sam tako mislila kad sam ti rekla da sam se zaljubila u tebe.

A onda si otišao iz mog života, ne zbog nečega što sam rekla ili učinila, nego zbog onoga što sam. Tačnije rečeno, zbog nečega što nisam. Ne mogu da izmenim činjenicu da nisam Jevrejka. Volela bih da mogu. Provela sam prošlu noć i ceo današnji dan želeći nekog rođaka za kog ne znam i koji bi me odjednom učinio Jevrejkom.

Besna sam na tebe. Besna sam što si popustio pred svojim roditeljima i besna sam što misliš da ti je vera za koju si mi uvek govorio da te ne zanima važnija od onoga što smo imali. Što više miuslim o tome, postaje mi sve usranije. A onda se setim svih zabavnih sati, kad smo ležali zajedno u krevetu, moja glava na tvojim grudima i znam svim srcem da si načinio užasnu grašku.

Ne znam šta još da ti kažem. Strašno mi nedostaješ, ali ti si takva kukavica.»