Kao u pesmi Provincijalka skupila je snove I ambicije..... Nada je otišla put velegrada. Brzo se snašla I radovala se svakom danu u svom novom gradu. Ostvarila je neki novi život, ili bar početak.

Nadina vesela narav očas bi okupila društvo. Ponekad smo zajedno izlazile, bile na istim žurkama. Uvek me fascinirala njena otvorenost, iskrenost, preduzimljivost. Bila je takva I kada su momci u pitanju.  Svi su voleli njenu blizinu iako nije bila atraktivna po svojoj gradji. Ono što je nosila sa sobom, uz osmeh, u sebi, bilo je dovoljno da pleni I osvaja.

Tako je upoznala I Srdjana. Bio je dve godine mladji, ali to nije bilo primetno. Neverovatno samostalan momak koji je mnogo toga postigao u životu. Rano je ostao bez roditelja, pa je sam izgradio kuću, osmislio svoj život I živeo veoma interesantno. Uporno je radio, nije birao posao, hteo je da dostigne sve svoje snove.

Najednom, Nada se uklopila u njegov ram. Počeli su da se vidjaju, izlaze, da provode dane I noći zajedno. Sve je funkcionisalo. Naizgled. Pažljiv I nežni Srdjan nije imao strast koju je Nada priželjkivala I lagano je počela da se udaljava od njega. Počela je da izbegava izlaske, da duže ostaje u zavičaju, da se nekako diskretno izvuče iz priče u koju je tako smelo zakoračila. Srdjan se nije mirio sa njenim čestim I dugotrajnim odlascima u rodni grad. Želeo je telefonskim pozivima da uspostavi most, da je ne izgubi. Napokon, dosetio se kako će je zadržati. Odlučio je da joj da ključ od kuće I da joj saopšti da kada je u velegradu kod njega dolazi kao u svoju kuću. Želeo je mnogo više od nje. Nije ni slutio da će je tim potezom izgubiti. Ona je kao preplašena srna pobegla.

Ponekad Nada I ja prošetamo kraj Dunava. Vidim joj u očima da kradom pogleda ka Srdjanovoj kući. On se u medjuvremenu oženio, dobio decu. Nada je ostala sama.

Kao da žali što nije sa obe ruke prihvatila onakav dom kakav je on želeo da joj pruži…….