Nešto Što Volim

vreme buđenja i pridizanja. Trljam oči

Šta je ono što je u meni večno? Šta je to što čini da sam ja baš ja, samo jedna ovakva, neponovljiva? Šta je to što me čini drugačijom od ostalih ljudi? Zašto sam baš ovakva stvorena? Šta je u meni trajno, šta promenljivo i nebitno? Šta je osnova, a šta varljiva nadogradnja?

O, ovo će biti vrlo teško otkriti. Treba puno, puno razmišljati, meriti, vagati. Zato ću se za sada zadovoljiti pitanjima. Do pronalaska pravih i konačnih odgovora proteći će mnogo vremena. Ali, i sama pitanja, prvi put oformljena i sklopljena čine veliki korak od ničeg ka nečemu. Juče mislih spoznah se, pitah, čemu dugi život. Ne, juče tek otkrih svoje postojanje, dug život potreban je za spoznaju. Bože, hvala ti što si mi tako brzo rekao. Nisam dugo čekala. Misao, misao i samo misao, čista, bez uticaja varki, bez utisaka spoljašnjosti. Samo u unutrašnjosti, samo duboko unutra, duboko u meni leže odgovori na sva moja pitanja.

Niko mi ne može pri tome pomoći. ničija pomoć nije mi potrebna, bilo šta u tom smislu zvuči apsurdno. Poniranjem u sebe i svoju svest spoznaću tajnu svog bića. Možda ću se pri tom i razočarati u sebe, ali i ta razočaranost ići će još dalje, goniće me još dublje. Neću se menjati, osnova se ionako ne da izmeniti, prividno može, u osnovi nikako, a privid, folije i maske od sada odbacujem polako ali sigurno, kao što zmija odbacuje kožu. Kad budem upoznala sebe, nestaće straha  i svega što je onaj privid doneo sobom.

Moje mesto u svetu takođe je jedan od velikih iluzija. Bitno je samo moje mesto u meni samoj.

3. oktobar, 1987.