Nešto Što Volim

ukočena napetost bistrenja magli. Napregnutost

" Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje."

" Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog. "

"Ne, od ljudi se ne treba nikada plašiti. (...) Ne treba se ni od koga bojati. Ako se čovek plaši od nekoga, to dolazi otuda što je tom nekom ustupio moć nad sobom."

" Ono što je najprostije, uvek je najbolje. "

" Ništa na svetu nije čoveku odvratnije, negoli da pođe putem koji ga vodi ka njemu samome!"

vreme buđenja. Napregnuto iščekivanje

" Činio sam kao i svi ostali. Vodio sam dvostruki život deteta koje više nije dete. Moja svest živela je u onom što me je okruživalo i što je bilo dopušteno, moja svest je poricala novi svet koji se pojavljivao na obzorju. Ali sam pored toga živeo u snovima, nagonima, željama podzemne vrste, preko čega je onaj svestan život gradio sebi sve bojažljivije mostove, jer se detinji svet u meni rušio. (...) To je bila moja lična stvar - da izađem sa sobom na kraj i da nađem svoj put; i ja sam svoju stvar izveo rđavo, kao većina lepo vaspitane dece.

Svaki čovek preživljuje tu teškoću. Za prosečnoga je to ona tačka u životu kad zahtev za vlastitim životom dolazi u najoštriji sukob sa okolnim svetom, kad put unapred mora da se izvojuje u najgorčoj borbi. Umiranje i ponovno rađanje, što je naša sudbina, mnogi doživljavaju samo jedanput u životu, prilikom raspadanja i laganog rušenja detinjstva, kad sve što smo zavoleli hoće da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samoću i smrtnu hladnoću vasione. I mnogi i mnogi nasuču se zauvek na ovaj sprud, i celog svog života privežu se bolno za ono što je u nepovrat prošlo, za san o izgubljenom raju, koji je najgrđi i najubitačniji od svih snova."

" Čovek ustvari nema slobodnu volju. Niti čovek može da misli šta hoće, niti mogu ja uticati na njega da misli šta ja hoću. Ali mi možemo nekoga dobro da posmatramo, i onda možemo često da kažemo prilično tačno šta on oseća ili misli, a onda većinom možemo i da predvidimo šta će učiniti idućeg trenutka. To je sasvim prosto, samo to ljudi ne znaju. Za to je, naravno, potrebno vežbanje."

vreme buđenja

" Ako životinja ili čovek uprave svu svoju pažnju i svu svoju volju na neku određenu stvar, onda je i postignu."

"Mi ljudi imamo šire polje rada, izvesno, i više radoznalosti negoli životinje. Ali smo i mi vezani u jednom srazmerno prilično uskom krugu, i ne možemo da se vinemo izvan njega. Ja mogu, doduše, da maštam to i to, mogu možda da uobrazim kako hoću bezuslovno da odem na Severni pol, ili tako što; ali mogu da izvedem i da hoću jako samo ono za čime se želja u meni potpuno usadila, ako je moje biće doista njome potpuno ispunjeno. Čim je to slučaj, čim ti okušaš ono što ti je zapoveđeno iz dna duše, onda to i ide, onda možeš da upregneš svoju volju kao kakvog valjanog paripa."

" Ono u tebi što izgrađuje tvoj život, ono već zna zašto. Tako je dobro da znamo da u nama unutra ima nekog koji sve zna, sve hoće, sve čini bolje nego mi sami."

vreme razbuđivanja

" PTICA SE PROBIJA IZ JAJETA. JAJE JE SVET. KO HOĆE DA BUDE ROĐEN, MORA DA RAZORI JEDAN SVET. PTICA LETI KA BOGU. BOG SE ZOVE ABRAKSAS."

"Mi povlačimo granice svoje ličnosti uvek suviše usko. Mi uračunavamo u svoju ličnost uvek samo ono što saznajemo kao individualno različito, kao nešto što se udaljuje od drugog. Ali mi, upravo svaki od nas, sastojimo se iz svih sastojaka sveta; (...) Kad bi čovečanstvo izumrlo sve do jednog jedinog osrednje darovitog deteta, koje nije dobilo nikakvu obuku, ovo bi dete ponovo pronašlo sav tok stvari, bogove, demone, rajeve, zapovesti i zabrane, Stare i Nove zavete, sve bi ono moglo ponovo da stvori.

- U čemu je onda još vrednost pojedinca? Čemu još težimo kad u sebi imamo već sve gotovo?

- Velika je to razlika da li samo nosite svet u sebi, ili da li to i znate! (Dalje PF: Onda kad svane prva iskra tog saznanja, onda on postaje čovek. U svakom od nas postoje mogućnosti da se iščauri čovek; ali tek onda kad neko te mogućnosti nasluti, kad nauči da ih načini delimično svojima, tek tad su one njegova svojina."

PF: "Čovek ne sme ničega da se plaši, niti sme da smatra zabranjenim išta što duša u nama zaželi. Ali čovek, normalno ne sme, tj. ne može da čini sve što mu padne na um, no ideje koje i imaju svoj opravdani smisao koji je npr. ubiti nekoga ne trebamo shvatiti štetnima goneći ih od sebe i morališući povodom njih."

"Ja sam bio hitac prirode, hitac u neizvesno, možda radi nečeg novog, možda ni radi čega, i moj poziv bio je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da ga načinim potpuno svojim. Jedino to! "

" Ali ko hoće još samo sudbinu, taj više nema ni uzore, ni ideale, nema ničeg dragog, ničeg utešnog. "

" On je voleo, i pri tome je našao sebe samog. Većina njih, pak, voli da bi pri tom izgubili sebe. "

- Doba Demijana -

između sna i realnosti

>> Ta ja nisam hteo ništa drugo, nego da pokušam proživeti ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško? <<

Oktobar, 1987.

vreme buđenja i pridizanja. Trljam oči

Šta je ono što je u meni večno? Šta je to što čini da sam ja baš ja, samo jedna ovakva, neponovljiva? Šta je to što me čini drugačijom od ostalih ljudi? Zašto sam baš ovakva stvorena? Šta je u meni trajno, šta promenljivo i nebitno? Šta je osnova, a šta varljiva nadogradnja?

O, ovo će biti vrlo teško otkriti. Treba puno, puno razmišljati, meriti, vagati. Zato ću se za sada zadovoljiti pitanjima. Do pronalaska pravih i konačnih odgovora proteći će mnogo vremena. Ali, i sama pitanja, prvi put oformljena i sklopljena čine veliki korak od ničeg ka nečemu. Juče mislih spoznah se, pitah, čemu dugi život. Ne, juče tek otkrih svoje postojanje, dug život potreban je za spoznaju. Bože, hvala ti što si mi tako brzo rekao. Nisam dugo čekala. Misao, misao i samo misao, čista, bez uticaja varki, bez utisaka spoljašnjosti. Samo u unutrašnjosti, samo duboko unutra, duboko u meni leže odgovori na sva moja pitanja.

Niko mi ne može pri tome pomoći. ničija pomoć nije mi potrebna, bilo šta u tom smislu zvuči apsurdno. Poniranjem u sebe i svoju svest spoznaću tajnu svog bića. Možda ću se pri tom i razočarati u sebe, ali i ta razočaranost ići će još dalje, goniće me još dublje. Neću se menjati, osnova se ionako ne da izmeniti, prividno može, u osnovi nikako, a privid, folije i maske od sada odbacujem polako ali sigurno, kao što zmija odbacuje kožu. Kad budem upoznala sebe, nestaće straha  i svega što je onaj privid doneo sobom.

Moje mesto u svetu takođe je jedan od velikih iluzija. Bitno je samo moje mesto u meni samoj.

3. oktobar, 1987.

vreme buđenja u svetlosti jutra

Prvi put u svom životu ne obraćam ti se sa nekom molbom za izbavljenje, ne sa nekim svojim razlogom koji bi samo ti mogao da uslišiš. U ovom trenutku, kada je izgledalo da za mene više nema života ni radosti, bezbrižnosti i smeha, tvoj svetao lik izašao je pred moje oči i ispunio moju dušu spokojem. Nekoć sam te molila silno da se smiluješ meni, ne bih li te umilostivila da promeniš moj životni put, moju sudbinu. Da, nekoć, ali ne i sad. Rekao si mi, dobri Bože sve ono što do sada nisam htela da vidim, a to je da je moj put, moj tok, upravo ovakav kakav je, savršen i da sam ja kompletna pod tvojim budnim očima. Ti si znao šta je za mene najbolje da bih došla na najkraći put ka suštastvu, ka istini, ka sebi i naravno, ka tebi, Svetitelju, jer pozvao si me na ovaj put mučenika da bi mi sve to pokazao. Znao si da ni na jedan drugi način, sem ovog mučenickog, ja ne bih shvatila ono šta si hteo da saznam. Sada osećam da sam na svom putu - na pravom putu u večni život. I sve što si mi tako velikodušno poklonio, sav bol koji si mi zadao i sva ljubav koju si mi uzeo, sve to ne predstavlja više izvor moje nesreće i patnje, sve to je za mene ogromna radost jer vodi me spoznaji svoje suštine i svojeg J A. Pružio si mi u ruke, nakon svega, Sidartu, kao poslednji putokaz i načinio me konačno neiskazivo srećnom. Sada znam zašto si kaljao moju dušu onim sitnim svirepostima i zlom, sada znam zašto si mi poklonio najuzvišeniji osećaj koji postoji na ovom svetu, ljubav, i čekao si zajedno samnom najpogodniji trenutak da mi je uzmeš, a to je bilo onda kada sam mislila da bez te ljubavi ja ne mogu više živeti. Tada si je od mene uzeo, a ja, eto vidim, jos uvek živim, oslobođena čula, sa vrelim mislima u svesti, a krv koju mi dade još uvek protiče kroz mene. Dugo sam te suzama pitala zašto si mi to učinio, kada je moja ljubav bila iskrena i čista, ali sada znam da je sve to obmana, varka koja sprečava moju svest da dodirne ono što je svima drugima nedodirljivo i nedostupno, što je dopušteno samo meni, a to sam J A. Suluda pitanja poput onog >>šta ja imam od spoznaje sebe<< više mi neće padati na pamet, jer shvatih da bez spoznaje svog bića ja ne mogu spoznati druge ljude, niti pojave, niti predmete, niti prirodu. Samo oslobođena svih iluzornih, varljivih pojava moja svest može segnuti duboko, duboko u istinu, shvatiti je i doći do onog beskonačnog. Zato sam srećna, jer znam da si mene i baš mene pozvao i odabrao za taj put. Sada već jasno čujem tvoj glas koji mi govori šta treba da uradim, nema više mora i trzaja između suprotnosti, sve je postalo jedno, objedinjeno pod krilima moje duše, zaključano u mojem telu. Znam da je to moje J A samo jedno, nikada više ponovljivo, samo je sada, na ovaj način sklopljeno, jedinstveno, po ovom putu, jednom jedinom, vođeno. Da, to je moje J A, koje ne treba zbog toga biti obesno i ponosno, već zahvalno i ponizno, radosno. Moje srce ne živi više ni u prošlosti ni u budućnosti, već u svemu tome zajedno, odjednom i istovremeno, složeno u onom što je sada i uvek samo sada i nikad više. Moje su misli nedorečene, jer ne može se opisati ono što ovog trenutka osećam, ne postoje te reči koje bi mogle iskazati ovo što stoji usred mene i gori kao stotinu vatri zapaljenih odjednom, u istoj noći. Brine me samo jedno, Bože, a to je što sam začudo tako mlada, a osećam kao da imam jako puno godina. Zar će toliko dugo vremena proteći do konačnog otkrovenja, a ako je to otkrovenje već došlo, čemu onda moj dugi život. Učinio si mi veliku čast dovedovši me do ovog nivoa svesti već sad, zahvalnost moja ne može se ničim izmeriti niti sa nečim uporediti. Ali ti sigurno znaš zašto si to učinio, i doći će i onaj tren kada ćeš i meni reći. Sidartom si me poučio da trebam naučiti da čekam, da mislim i da postim, da slušam i da budem strpljiva. Već sada osećam blagodeti te pouke. Stežeš oko mene svoje čelične šake, porobljujes moju dušu, ali zauzvrat mi daješ sebe, u sebi mene i saznanje sebe same. Voljna sam da pristanem na tu zamenu, bolje reći, razmenu, i na uslove koji tu razmenu omogućuju. Bože moj, Spasitelju, kada bi samo znao koliku začuđenost i iznenađenost i skriveni strah, uzbuđenje i potajnu radost izaziva u meni sudar sa svojim ja, pomisao >>Bože, pa to sam J A!<<; po prvi put u svom mom dosadašnjem življenju rađa se želja da upoznam sebe, uzroke i posledice svoga ponašanja u sebi; nesigurno po prvi put dodirujem u sebi čoveka. Ko je on, kakav je, od čega satkan i zašto, ali u suštini, u razumu, u svesti, ne u osećanju već u uzroku osećanja, to nikad do sad nisam znala, niti se zapitala. Naučićeš me da mislim, zauzvrat traži šta želiš, naučićeš me svemu onome što se i ne može uzvratiti, ali čini mi se da si dosta cene već naplatio. Drugi deo cene može biti bilo koji, više me ne uznemirava. Božanska sila upravlja od sada mojim pokretima, božanska energija struji mojim mislima. Svetao je trenutak u kom tebe sretoh, sveti su minuti u kojima ovo ispisujem. Moje lice ozareno je božanskim sjajem, moj duh je uzvišen, jer tebe nosi. Kao zvezdu na nebu vodiš me, a spokojstvo u mojim prstima i smiren izraz mojih očiju govore ti da sam sa tobom. Videh da mi je lice bledo, a usne jako rumene. Odvajaš me, osećam, sva mi je duša ispunjena nedokučivim mirom. Dug je i težak bio put kojim si me sebi doveo, ali zar je moglo biti nešto tako teško, ako je nagrada ovolika. Da, to sam ja, Bože, ljubavlju plamenom vezana, božanskom ljubavju uzvraćena, spokojna.

2 oktobar, 1987.

strela je na putu ka oku

vreme sna u praskozorju