Тече крвава Дрина – Покољ 6000 Срба на Дрини 1942

Злочин над 6.000 Срба у Милошевићима и Старом Броду на Дрини у пролеће 1942. године, деценијама је вешто прикриван „у интересу братства и јединства“

Други светски рат обележили су стравични злочини, за које се сматрало да су углавном обелодањени и истражени. Но, било је злочина који су се из различитих разлога, укључујући и „очување братства и јединства”, минимизирани и напросто скривани од шире јавности.

Драстичан случај „заборава и скривања” су масовни злочини над 6.000 недужних српских цивила, пре свега жена и деце, које су починиле усташе, у чијим редовима је био знатан број муслимана, с пролећа 1942. године у кањону реке Дрине, у селима Милошевићи и Стари Брод, подручју које административно припада општини Рогатица, а много је ближе Вишеграду.

Малобројни Срби који су преживели овај ратни пакао, након Другог светског рата, очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладао је мук. А преживели су памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелијих, књижевник Момир Крсмановић је седамдесетих година прошлог века написао роман „Тече крвава Дрина”, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан.

Шта се то, у ствари, овде десило почетком 1942. године?

Усташе покрећу офанзиву у намери да освоје границу на Дрини. Средином марта 1942. године из Сарајева, под командом Јуре Францетића, креће десетак хиљада до зуба наоружаних усташа који пред собом терају непрегледне збегове Срба од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Соколца, из Рогатице и Борика. Уплашени народ се кретао ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију.
На вишеградској ћуприји италијанска стража је преко реке пуштала само оне који су имали злато, стоку или неку другу вредност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, где су скелом или чамцима покушавали избећи патроле злогласне црне легије.
И тако из дана у дан, од краја марта до почетка маја, непрегледне колоне Срба улазиле су у дрински кањон из кога се већина никад није вратила. У вечерњим часовима скела и чамци обустављали су превоз људи преко Дрине, а преостале би изненада опкољавале усташе.

Долазили су стрмим путељцима са Боричке висоравни, где су формирали сатније у селима Бранковићи и Сјеверско, у којима су били најбројнији муслимани из источне Босне. Уследили би незапамћени злочини, убиства, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Многи су сами скакали у реку, неретко и у групама.

Помен за 6000 српских жртава усташке Црне легије у организацији Српске Православне Цркве,

Хроничари су записали да је једног од тих тужних дана 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стена у Дрину заједнички скочило чак 320 девојака(!), а највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године. У том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, зверски је убијено и бачено у Дрину 6.000 невиних Срба.
У Старом Броду, одмах крај Дрине, недавно подигнуто спомен-обележје са крстом, поред кога су постављене и мермерне плоче са именима свих страдалих Срба.

Тече крвава Дрина

Неколицина још увек живих очевидаца тог погрома причају да су, након што би у вечерњим часовима понтони и чамци обустављали превоз људи преко Дрине, преостале избеглице изненада опкољавале усташе. Уследила би окрутна иживљавања, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Као да је у том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, сам ђаво режирао незамисливу трагедију, у којој је зверски убијено и бачено у Дрину око 6.000 невиних Срба.

Они малобројни, који су преживели овај ратни пакао, по завршетку Другог светског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се њима добро познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладала је неочекивана ћутња. Једноставно, неки режисери из тадашње власти, рачунајући и српске кадрове, зарад „братства и јединства―, као да су желели да се све ово заборави и када живи сведоци помру „стави ад акта―.

Међутим, преживели су то памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелијих, књижевник Момир Крсмановић је чак седамдесетих година прошлога века написао и роман „Тече крвава Дрина―, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. Али, како каже, то га није поколебало, већ му је дало додатне снаге да настави са истраживањем и писањем.
Пред крај новембра 2008. године, у присуству великог броја историчара, свештених лица, представника медија и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је и књига „Заборављени злочин – Стари Брод―. Ову књигу групе аутора, која говори о страдању 6.000 Срба у пролеће 1942. године, заједнички су издали Издавачка кућа „Дабар― и Српско соколско друштво „Соко― из Добруна.Књига „Заборављени злочин – Стари Брод― је, у ствари, зборник радова са скупа одржаног 19. јула те године у Рогатици, поводом шездесет шесте годишњице геноцида над српском нејачи на обали реке Дрине. Како је том приликом нагласио
Радислав Машић, књижевни критичар, публициста и новинар из Фоче, „ова књига нас подсјећа да је минули, 20. вијек, за српски народ био вијек страдања и голготе, када смо три пута били на искушењу нестанка и потонућа―.

Дрина, као крвава међа у плановима завојевача, требала је бити граница преко које за православље нема мјеста, подвукао је Радислав Машић, упозоравајући да је све оно што се Србима дешавало у прошлости вешто скривано од јавности. „Историја о том страшном догађају није писала, а идеологија га је бојила оним бојама које су њој одговарале. Зато, на жалост, историјска литература није забиљежила ни злочине у Старом Броду и Милошевићима, нити злочине у Миљевини код Фоче, гдје је на свршетку Другог свјетског рата убијено на хиљаде невиних младића из Србије.

Ова књига је својеврсна споменица и задушница, која све оне који се на било који начин баве писаном ријечи обавезује да документују и забиљеже све оно што је дио наше историје― – јасна је порука Радислава Машића са тадашњег скупа у манастиру Добрун.