Pravoslavlje u Egiptu
Glava 2: Crkva Presvete Bogorodice u Kairu
U Crkvi se čuva karta, na kojoj je linijom ucrtan put Svete Porodice po Egiptu, a obeležena su i sva mesta na kojima su se zaustavljali. Očigledno je da Njihov put nije bio pravolinijski i da nsiu poznavali Egipat, kao ni kuda da se upute.
Prvo mesto naše posete je bila Crkva Presvete Bogorodice, koja se nalazi na obali Nila. Ispod oltara je sačuvana drevna pećina, u kojoj su nekoliko dana živeli Božija Majka sa Bogomladencem i pravednim Josifom. Kada je pre 15 godina Crkva obnavljana, postojao je prisup do pećine. To mesto su poštovali još prvi hrišćani, i verovatno je u III veku u njoj bila izgradjena Crkva.
U pećinu vodi uski prolaz, čiji su zidovi obloženi ciglom, koja je stara više od 1700 godina. Cigla je dobro očuvana, bez obzira na toliko dug vremenski period. Sama pećina je mala i niska, a plafon je toliko nizak da čovek ne može potpuno da se uspravi. Zidovi pećine su obloženi kamenom. 1976 godine je na ulazu u pećinu sa strane reke Nila, doplivala Biblija. Ta Sveta Knjiga je pronadjena otvorena na obali, a na njenim stranicama se od vode formirao lik Svete Porodice, kao na ikoni Hristovog Rodjenja. Ona se danas čuva u Crkvi. Ovde se takodje nalazi i karta, na kojoj su obeležena sva mesta u Egiptu, u kojima se Sveta Porodica zaustavljala, kao i linija kojom je ucrtan Njihov put po ovoj zemlji. Njihov put nije bio pravolinijski, jer nisu poznavali Egipat, pa samim tim nisu ni znali kuda da idu.
* * *
Crkva pripada Koptskoj Crkvi*, i tada smo se prvi put susreli sa crkvenim tradicijama Kopta.
Kopti su potomci drevnih biblijskih Egipćana, za razliku od Arapa, koji su počeli da naseljavaju Egipat početkom VI veka*. Kopti se smatraju monofizitima, to jest da priznaju samo jednu Hristovu prirodu, ali se iz razgovora sa duhovnicima Koptske Crkve pokazalo da Hristos prema njihovom shvatanju ima dve prirode – Božansku i ljudsku – i da su obe te prirode potpune, to jest Hristos je bio i istiniti Bog, i istiniti čovek, ali pritom oni priznaju samo jednu Božansku Spasiteljevu volju, to jest oni su monofeliti.
Koptska Crkva je otpala od Vaseljenske posle IV Vaseljenskog Sabora i nije priznala njegove odluke *. Uzorci otpadanja su bili više politički, nego religiozni. Naposletku je Egipat bio osvojen od strane Arapa i Turaka, Kopti su bili otcepljeni od ostatka sveta i nisu učestvovali u poslednjim Vaseljenskim saborima, iako se mnoga učenja Koptske Crkve poklapaju sa Pravoslavnim. Kopti poštuju ikone, svete mošti, priznaju Sedam crkvenih Tajni, vrše Krštenje dece, i odmah posle Tajne Krštenja se vrši Tajna Miropomazanja. Ali oni ne priznaju odluke Vaseljenskih sabora, počevši od IV Vaseljenskog sabora, pa samim tim ne prihvataju niz osnovnih postavki Crkvenog učenja, što nam ne dozvoljava da s njima imamo Evharistijsko opštenje. Ali pored toga, oni su u svom duhovnom životu, i u manastirskim ustavima sačuvali mnogo toga što su ustanovili osnivači monaštva – prepodobni Antonije Veliki, Makarije Veliki i drugi egipatski Oci – pustinjaci.
Uzroci raskida odnosa sa drugim hrišćanskim Crkvama, delimično sa Pravoslavnom Ruskom i Grčkom, Kopti vide u nesaglasnosti bogoslovskih termina, koji se upotrebljavaju u dogmatici.
* * *
Kopti su prema Crkvi sačuvali poseban odnos pun strahopoštovanja. U manastirskim i seoskim Crkvama postoji tradicija da se na ulazu skida obuća*. Unutrašnjost koptske Crkve se sastoji iz tri dela: oltara, centralnog dela za krštene i trećeg dela – za one koji se spremaju za krštenje ili imaju epitimiju radi pokajanja*. U starim Crkvama je ta podela jasno izražena, i jedan deo je od drugog odvojen zidom. U Crkvama koje su izgradjene u poslednje vreme, treći deo se čuva simbolično, to jest sa izmenjenim mnogo manjim proporcijama.
Oltar je od centralnog dela odvojen ikonostasom, na čijoj sredini se nalazi otvor, ali se on umesto Carskih vrata zatvara zavesom sa našivenom ikonom, koja se pomera za vreme Bogosluženja. U koptskim Crkvama nema djakonskih vrata, a u oltar se može ući samo kroz centralni otvor, pomerajući zavesu, i zato u njega mogu da udju samo djakoni i sveštenici. Presto i ceo oltar se prekrivaju samo za vreme Bogosluženja. U gradskim Crkvama se u centralnom delu nalazi redovi klupa za one koji se mole, dok njih nema u manastirskim Crkvama – pored zidova stoje stasidije*. Pored toga, u manastirima se u centralnom delu Crkve, ispred ikonostasa nalazi posebno mesto za manastirsku bratiju.
Crkva je otvorena ceo dan, i mi smo uočili da ljudi ulaze u Crkvu neprekidno, a posebno smo videli mnogo dece i omladine. Tako jedna žena, po svoj prilici vaspitačica, dovela u Crkvu decu uzrasta četiri-pet godina. Oni su ušli unutra, svi se na dečiji način prekrstili, stali naspram oltara i počeli da poju molitve.
Pored Crkve su postavljenje klupe i stolovi, za kojima ljudi mogu da se odmore i porazgovaraju. Videli smo nekoliko omladinskih grupa, koji su sedeli za stolovima s predstavnicima parohije i nešto razmatrali. Treba reći da su sveštenici veoma druželjubivi i gostoprimljivi, sve pokazuju i odgovaraju na pitanja.
U Koptskoj Crkvi je dobro razvijen rad sa omladinom i različitim grupama vernika.
Treba reći da Kopti čine svega 7-9% celokupnog stanivništva Egipta, i zato su u Koptskoj Crkvi razradjeni različiti programi, koji su usmereni na očuvanje i ukrepljenje narodne vere i kulture.
Svaka parohija organizuje za parohijane hodočašća po svetim mestima Egipta, s mirjanima se vode razgovori, pri čemu sveštenstvo u parohiji uzima aktivno učešće u duhovno-prosvetiteljskoj delatnosti. Mladi aktivisti Koptske Crkve razradjuju specijalne programme, koji imaju za cilj upućivanje mladića i devojaka u crkveni život, i to daje svoje pozitivne rezultate – Crkvu posećuje veoma mnogo omladine.
Obradovalo nas je to što su se Kopti prema nama odnosili sa pažnjom i nisu ispoljavali nikakvu nelagodnost. Naprotiv, osmehivali su se, a neki su čak tražili i blagoslov.
Koptski vernici ne uzimaju blagoslov kao pravoslavni. Oni pružaju svešteniku jednu ruku, bukvalno želeći da se pozdrave. Koptski sveštenici nose sa sobom mali krst, i kada im čovek pruži ruku radi blagoslova, sveštenik uzima krst i daje mu da ga celiva. Krst nose sa sobom i svi sveštenici Koptske Crkve, uključujući episkope i Patrijarha.
Glava 3: Manastir Svetog Georgija
Iz Crkve na obali Nila smo se uputili u manastir Svetog Georgija, koji pripada Grčko-Aleksandrijskoj Patrijaršiji. Nastojatelj manastira je episkop Teofilakt Vavilonski. Šest vekova pre Hristovog Rodjenja, kada je vavilonski car Navuhodonosor pokorio Egipat, on je na tom mestu izgradio utvrdjenje, koje je nazvao Novi Vavilon. 30-e godine nove ere Rimljani su na mestu starog utvrdjenja izgradili snažnu tvrdjavu. U njoj je velikomučenik Georgije bio zatočen i pretrpeo mučenja Hrista radi. Kasnije je tvrdjava prestala da postoji i na njenom mestu je u IV veku izgradjen manastir posvećen velikomučeniku Georgiju, a pored se formiralo naselje, koje danas predstavlja jedan od kairskih regiona i koji je zadržao naziv Vavilon. Po njegovom nazivu, lokalni episkop ima titulu “Vavilonski”.
Glavna Crkva Georgiojevskog manastira je grandozno zdanje, čiji je osnovni deo prezidana rimska tvrdjava. Crkva-tvrdjava ima četiri sprata, od kojih su dva “urasli” u zemlju. Na najvišem spratu Crkve se nalazi jedna od najvažnijih manastirskih svetinja – čudotvorna ikona velikomučenika Georgija iz VI veka, koju poštuju čak i muslimani. To njihovo poštovanje je verovatno posledica toga što je 1904 godine u Crkvi bio požar*, u kome je sačuvana samo ta ikona. U požaru je tada sve izgorelo: ikonostas, crkveni predmeti, odežde. U toj Crkvi se nalaze i druge svetinje: čestica Životvornog Krsta Gospodnjeg i čestica moštiju velikomučenika Georgija.
Na spratu niže se nalazi kapela posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju. U njoj se čuva stub, na kome je bio privezan sveti Velikomučenik za vreme mučenja, gvozdeni okovi, poluge, bičevi, kojim su ga bičevali, točak sa klinovima, kojima su istezali njegovo telo. Pored se nalazi njegova ikona sa oznakama, koje značavaju Svetiteljeva stradanja.
S velikim strahopoštovanjem smo odslužili kratak slavopev svetom velikomučeniku Georgiju i s duhovnim trepetom smo celivali zastrašujuće sprave za mučenje. Gledajući ih, osećali smo strah, a kod njega su te sprave izazivale radost, jer su ga približavali i sjedinjavali sa Hristom. I zaista, koliko boli je Mučenik morao da pretrpi, jer mučitelji nisu hteli odmah da ga usmrte. Oni su želeli da mu oslabe fizičke, moralne i psihičke snage, kako bi se mučenik zbog stradanja odrekao Hrista. A on je stradanja i smrt primio svesno, Gospoda radi.
Na drugom spratu je izgradjena Crkva posvećena Majci Božijoj, pošto je nedaleko od tog mesta neko vreme živela Sveta Porodica. U Crkvi ima mnogo stvari od IV-XI veka: vrata, prozorski kapci, predmeti za svakidašnju upotrebu u manastiru. Od XVII veka ovde se svake godine na Veliki Četvrtak vrši Tajna Saborovanja. Dublje u Crkvi se nalazi kapela, nasred koje se nalazi kosturnica Aleksandrijskih Patrijaraha i pored nje je, kroz zid, grobnica Predstavnika Aleksandrijske Crkve.
Ovde je 1567 godine bio sahranjen Patrijarh Joakim (Pani), koji je živeo 118 godina i zaveštao da se njegovo telo pogrebe baš na tom mestu. Poslednji upokojeni Patrijarh je Patrijarh Partenije.
U Aleksandrijskoj Crkvi postoji sledeća praksa sahranjivanja Patrijaraha: kada se upokoji neki Predstavnik Crkve, onda se on sahranjuje u kapeli Georgijevske Crkve u specijalnoj grobnici, i njegovo telo se tamo nalazi dok se ne upokoji sledeći Patrijarh. Posle smrti Patrijarha ostaci njegovog prethodnika, uz služenje specijalnog čina, se prenose iz kosturnice u grobnicu Patrijaraha i stavljaju se u kovčege na specijalnom mestu sličnom stalaži.
Danas se u grobnici nalaze ostaci Aleksandrijskih Patrijaraha iz perioda dužeg od 400 godina. Odslužili smo pomen svim upokojenim Aleksandrijskim Patrijarsima. Pored grobnice Patrijaraha se nalazi kapela posvećena svetim 40 mučenika.
* * *
Najniži sprat Crkve je veoma često poplavljen, i nivo vode vremenom dostigne visinu od dva-tri metra. Pre toga, dok na Nilu nije bilo brane, voda se pojavljivala samo u periodu plime, i ubrzo se povlačila. S izgradnjom brane voda je počela da plavi Crkvu na duže vreme. Danas je izgradjen sistem za ispumpavanje vode i istovremeno se učvršćuju osnove Crkve, jer su one veoma postradale zbog neprekidnih poplava.
Donji deo je najstariji. Ovde se nalazi Crkva iz IV veka, čiji su zidovi ukrašeni likovima usečenim u kamenu, kao i stare grobnice. Obilazeći veliki broj prostorija na donjem spratu, susreli smo se svom veličinom i bogatstvom vizantijskog nasledja u Egiptu.
Crkva je izgradjena pre skoro 17 vekova. Danas se nalazi u zemlji, na dubini većoj od 10 metara. Vreme je učinilo svoje: pesak je nanesen iz pustinje, manastirske zgrade koje okružuju Crkvu su rušili nomadi, ali najsvetije mesto je sačuvano i svedoči i danas o Božijoj veličini, o boravku Bogomladenca Hrista u egipatskoj zemlji, o podvigu svedočenja vere u Hrista velikomečenika Georgija.
Kada smo izlazili iz donjeg dela Crkve (upozorio nas je jedan posmatrač, da tu nikome nije dozvoljeno da ide zbog opasnosti obrušavanja), naša srca su bila ispunjena duhovnom radošću, jer smo bili tamo gde je bio zatočen i pretrpeo muke velikomučenik Georgije.
Taj Svetitelj nam je posebno drag, jer je on zaštitnik grada Moskve. Dugo vreme je u Kalugi Saborna Crkva bila Crkva posvećena velikomučeniku Georgiju. I danas je ona jedna od najomiljenijih kalužanskih Crkava; Gospod nas je udostojio da celivamo najveće svetinje, koje su osvećene podvigom Velikomučenika i koje se čuvaju u veličanstvenoj Crkvi u Kairu. A koliko svetih i parvednih ljudi su ga videli tokom 17 vekova! To nije samo prošlost Pravoslavlja, već je to i naša budućnost, jer verujemo u zastupništvo svetih, u njihove molitve, i sveti Božiji ugodnici nam zaista pomažu.
* * *
Pored manastira Svetog Georgija se nalazi drevnui nekropolj. Ovde se nalazi ruska kapela i grobnice Rusa iz XIX i početka XX veka, ali je najvažnija svetinja Crkva Uspenija Majke Božije, iza čijeg oltara je sačuvan manastir i izvor Presvete Bogorodice. Ovde je, po Predanju, Sveta Porodica živela četiri meseca. Mala padina vodi ka manastiru. Na zidu na ulazu u manastir se nalazi tablica sa natpisom na raznim jezicima, pa tako i na ruskom. “Na ovom mestu je u drevno vreme bila skromna porodica, u kojoj je živeo Mladenac Isus Hristos sa Svojom Majkom, skrivajući se od Iroda”. Proslavivši molitveno Majku Božiju, umili smo se i pili vodu sa izvora sa mišlju da su tu istu vodu pili i njome se umivali Majka Božija i Bogomladenac Hristos, i tako ukrepljeni Božijom Blagodaću krenuli smo dalje.
Glava 4: Simeonovski manastir
Vreme brzo leti. Bez obzira što putujemo autobusom, a ne peške do sledećeg Simeonovskog manastira smo došli već kada je dan naginjao ka večeri i sunce zalazilo. Put ka manastiru je prolazio kroz takozvani «grad djubretara», koji naseljavaju Kopti. Prolazeći taj deo Kaira, videli smo njihovu trudoljubivost. Oni skupljaju iz celog grada stare knjige i papir, korišćenu plastičnu masu i druge stvari i preradjuju ih, proizvodeći predmete za svakidašnju upotrebu – to je izvor njihovog postojanja. Sredstvima stanovnika tog regiona su izgradjene mnoge manastirske zgrade.
Prišavši bliže manastiru, bili smo zadivljeni njegovom neobičnom arhitekturom. Manastir se nalazi u podnožju planine i graditelji su to vešto iskoristili. Snažan utisak ostavlja Crkva koja je izgradjena u samom brdu, i koja može da primi oko 20 000 ljudi.
Ona se nalazi u velikoj pećini: dole se nalazi oltar, a na padinama brda su usečene stepenice, kako bi narod mogao da stoji i vidi šta se dešava za vreme Bogosluženja. Litice su ukrašene i iz daleka vidljivim zidnim slikarstvom i bareljefima na novozavetne teme.
Zidno slikarstvo je toliko živopisno i šareno, da nas primorava da se zamislimo šta je naslikano.
** *
Pravedni Simeon je živeo u pećini, nedaleko od tog mesta gde se trenutno nalazi manastir, upražnjavao je molitvu i šio je obuću. U njegovom žitiju postoji zadivljujuća epizoda: on je sebi izvadio oko, kako se ne bi sablažnjavao ženskom lepotom, već da bi video samo šta radi i samo Boga za vreme molitve.
Bilo je već kasno kada smo se vratili u hotel. Tako je završen prvi dan upoznavanja sa manastirima Egipta.
Glava 5: SVETE OBITELJI NITRIJSKE PUSTINJE. Manastir Prepodobnog Psoja Egipatskog
Sutradan, rano ujutru smo došli u Nitrijsku pustinju, gde se nalaze poznate drevnohrišćanske svetinje: manastiri Prepodobnog Makarija Velikog, Prepodobnog Psoja Egipatskog, kao i manastiri posvećeni Majci Božijoj: Baramus (na lokalnom dijalektu njen naziv zvuči kao El-Baramos), koji su osnovali učenici prepodobnog Makarija Velikog, i Siriana (na lokalnom dijalektu – El-Sorian), čiji su prvobitni žitelji bili učenici prepodobnog Psoja. Danas svi ovi manastiri pripadaju Koptima.
Manastir Prepodobnog Psoja Egipatskog
Prešavši više od 100 kilometara, naš autobus se zaustavio kod manastirskih vrata. Jeromonah Teodor nas je gostoljubivo dočekao. Zajedno sa njim smo pregledali unutrašnjost manastira, i on nam je detaljno ispričao o životu i podvizima prepodobnog Psoja. Ovaj stari manastir ima status stavropigijalnog manastira, jer je njegov nastojatelj Koptski Patrijarh Šenuda III*.
Ovaj manastir je bio i mesto zatočeništva Patrijarha, kada je on pre nekoliko godina bio podvrgnut gonjenjima od strane Egipatske vlade. Prepodobni Psoje je osnovao manastir u IV veku. U Žitiju tog Svetog se kaže da ga je majka vaspitala u duhu istinske hrišćanske blagočestivosti i još je u mladim godinama imao želju da svoj život posveti služenju Bogu.
Majci prepodobnog Psoja se dvaput u snu javljao Angel i pitao je kojeg od sinova će dati na služenje Bogu, i dok je ona razmišljala Angel je pokazao na mladjeg – Psoja, s čime se ona radosno saglasila.
Kada je Psoj odrastao, udaljio se u pustinju, gde se prvobitno naselio pored pećine prepodobnog Jovana Egipatskog. Provevši tamo neko vreme, on je po blagoslovu prepodobnog Jovana prešao u Nitrijsku pustinju i živeo je u pećini udaljenoj 15 kilometara od kelije prepodobnog Makarija Velikog. Uskoro se pored njega obrazovao manastir.
* * *
Hristos se 14 puta javio prepodobnom Psoju za vreme njegovog zemaljskog života. Jednom, kada se prepodobni nalazio u keliji, ugledao je umornog stranca, kome su noge bile izranjavljene zbog dugog puta. Sveti je putniku predložio da se okrepi i oprao je njegove ranjave noge. Kada je on to uradio stranac je postao nevidljiv, i javio mu se Angel koji mu je rekao da je to bio Hristos. Tada je prepodobni Psoj u zahvalnost za projavljenu mu milost da posluži Spasitelju, popio tu vodu kojom Mu je oprao noge. Prepodobnog Psoja nazivaju Hristonoscem. Jednom su ga njegovi učenici zamolili da im pokaže Hrista. Čedoljubivi otac nije želeo da ih odbije i pomolio se Gospodu kako da to uradi. Gospod mu se javio i rekao: “Ako tvoji učenici žele da Me vide, neka se popnu na planinu u udaljenom pustom mestu, a ti idi za njima”. Učenici su s radošću pošli na put.
Na putu su sreli starog bogalja, koji je saznavši gde idu, zamolio da i njega povedu. Medjutim, oni su ga odbili rekavši da on nije dostojan da vidi Hrista. Za učenicima je išao i prepodobni Psoj. Starac se potom obratio njemu sa istom molbom. Sveti je projavio milosrdje i pošto starac nije mogao da hoda, poneo ga je na svojim ramenima. Kada su učenici dočekali prepodobnog Psoja na planini, obuzeo ih je veliki trepet: ugledali su svoga učitelja koji je išao prema njima, a na njegovim ramenima je sedeo Sam Hristos. Kada je prepodobni Psoj prišao sasvim blizu učenicima, Hristos je postao nevidljiv. Na pitanje učenika, gde je Prepodobni sreo Hrista, on je odgovorio: “Njega ne treba tražiti na planini, već u svome bližnjem”.
* * *
Mošti prepodobnog Psoja se nalaze s leve strane od ikonostasa u Crkvi iz V veka. Njegovo telo je sačuvano potpuno netruležno, kakvo je bilo i za njegova života. Kopti tradicionalno zavijaju mošti Svetih u crveni somot i pokrivaju odozgo najlonom, koji utrljavaju mirišljavim uljima. Većina zgrada sa stare manastirske teritorije datiraju iz V i VI veka. Iako su neke od njih prezidane u prošlom veku, na celom kompleksu se vidi pečat starine.
Ikone u Crkvi datiraju iz IX veka*, likovi Spasitelja, Majke Božije i svetih su naslikani u takozvanom “koptskom” stilu, koji se odlikuje jednostavnošću. Hramovne ikone nema, a mesto nje je ikona na zavesi, koja zamenjuje Carska vrata, i nju ljudi celivaju kada ulaze u Crkvu. U manastirskim Crkvama nema klupa, ali zato postoje pregrade na koje se može osloniti.
Na staroj manastirskoj teritoriji se nalaze starija zdanja – biblioteka i kelije manastirske bratije. Nedaleko je po projektu monaha izgradjena nova Crkva, koja može da primi i do 5 000 ljudi. Trenutno se u toku radovi na njenoj unutrašnjosti.
U manastiru se nalazi toranj-utočište, koji je tradicionalan za sve egipatske manastire*. On je izgradjen u V veku i do danas je sačuvao svoj prvobitni izgled. Ovde se nalazi Crkva posvećena Majci Božijoj, kao i pekara, keilje, trpezarija. U tornju se nalaze rezerve namirnica i izvor pijaće vode.
Citadela može da izdrži opsadu od šest meseci. U tornju pod zemljom se nalazi groblje, na kome su sahranjivali one koji su se upokojili za vreme opsade. Posle završetka opsade, ostaci upokojene bratije su prebačeni na zajedničko mesto pogreba. S tornja se vidi panorama celog manastira i okolnih delova koji mu pripadaju: povrtnjaka, uzgrednog domaćistva, i čak se može videti i pustinja na desetine kilometara.
U daljini se vide usamljene kućice – to su kelije otšelnika i vrtovi, čija zelena boja oživljava njihova glinena zdanja.
* * *
Kada smo došli u manastir, tamo je služena Božanstvena Liturgija, i Crkva je bila puna omladine. To su studenti Kopti, koji su pošli na hodočašće.
Treba reći da je ciklus Bogosluženja u Koptskoj Crkvi isti kao i u Pravoslavnoj. Bogosluženje je u potpunosti na koptskom jeziku.
Koptski jezik je stari jezik Egipćana, stari grčki dijalekt običnog naroda severne Afrike, i zato smo za vreme službe čuli poznate reči, kao naprimer, “Gospodi pomiluj” na koptskom zvuči isto kao “Kirie elejson” na grčkom. Pojanje je jednoglasno, u Bogosluženju se često koristi Psaltir, i to ima svoje objašnjenje. Stvar je u tome, što je Tipikon Pravoslavne Crkve formiran posle odvajanja Kopta od nje, i mnoge naše bogoslužbene pesme su napisane kasnije i nisu ušle u upotrebu u koptskim Crkvama.
Evo nekoliko karakteristika, koje su se kod Kopta sačuvale do današnjeg dana. Jedna od njih je – osenjivanje krsnim znakom. Kopti se osenjuju krstom na sledeći način: najpre na čelo, pa na stomak, na levo i na desno rame. Takvo osenjivanje oni objašnjavaju na sledeći način: na čelo – u znak toga da je Bog Otac na Nebu; na stomak – Bog Sin je u utrobi Prečiste Djeve; na ramena – Sveti Duh očišćuje čoveka, s leve strane na desnu*. U potvrdu takvog osenjivanja oni navode u Jevandjelju opisane slike Strašnog Suda, gde će grešnici stajati na levoj strani od Prestola Božijeg, a pravednici – na desnoj. Kopti praktikuju i mali krsni znak, krsteći samo grudi.
Neki koptski monasi i mirjani u dečijem uzrastu stavljaju na koren šake desne ruke istetovirani krst, kao vidljivi znak pripadnosti hrišćanstvu. Ta tradicija se pojavila u vreme kada je Egipat bio potčinjen muslimanima, kada su Kopti bili obavezni da nose takozvani “žig Crkve”, kako bi se razlikovali od pripadnika islama.
Turci su u periodu svoje vladavine često ubijali hrišćane. Beduini su često napadali koptska naselja, i ubijali svo odraslo stanovništvo.
Glava 6: Manastir El-Sorian (Sirijana)
Iz manastira Prepodobnog Psoja smo se uputili u drevni manastir Sirijanu, koji je posvećen Majci Božijoj. Kroz kratko vreme smo ugledali zidine tog manastira, njegove Crkve i visoku zvonaru. Pri svoj svojoj sličnosti, gradnja koptskih manastira ima i neku svoju originalnost. Crkve su obično krunisane velikim brojem kupola, koje nisu pokrivene ni gvoždjem, ni crepom, već su prosto obmazane glinom. Odsustvo zatvorenih krovova i kupola se objašnjava time da na severu Egipta veoma retko pada kiša. Zvonare su visoke, ali jednostavne arhitekture, i završavaju se sa sfernom kupolom na koju se postavlja krst. On je obično četvorokraki, masivan i tako izgradjen da se uvek vidi sa svih strana (čak i iz aviona).
* * *
Podvižnici egipatskih pustinja u IV veku su svojim asketskim podvigom privlačili ljude iz raznih mesta i raznih staleža. Kod prepodobnog Antonija Velikog, Makarija Velikog, Psoja su dolazile hiljade ljudi iz Italije, Grčke, Sirije, Armenije, Mesopotamije, Palestine kako bi se naučili duhovnom životu. Prepodobni Psoje je imao učenike iz Sirije, koji su se naselili nedaleko od manastira, gde je bila njegova kelija (pećina). Broj monaha se brzo povećavao i uskoro je na tom mestu nastao manastir.
I prepodobni Jefrem Sirin je dolazio u taj manastir radi zadobijanja monaškog opita. Sećanje na njegov boravak u tom manastiru se sačuvao do naših dana. Kada je prepodobni Jefrem došao ovde, dogodio se slučaj, preko koga je Bog projavio njegovu pravednost.
Prepodobni je posle dugog puta osetio snažan umor, i nastavio je put oslanjajući se na štap. Neki monasi, koji su ga videli, su smatrali da se oslanja na štap kako bi podvukao svoju nadmoć. Bog je Svetom otkrio njihove pomisli. Tada je prepodobni Jefrem zaboo svoj štap u zemlju nedaleko od kelije, u kojoj je živeo prepodobni Psoj. I tada se desilo čudo: štap se bez obzira na žegu i pustinjsku sušu prekrio zelenim mladicama. Drvo, koje je izraslo iz njega, ukrašava manastir svojim zelenilom i danas, i zove se tamarindsko drvo Prepodobnog Jefrema. U manastiru se nalaze dve Crkve iz IV veka – posvećene Presvetoj Bogorodici i 40 Mučenika Sevastijskih. Ovde se čuvaju freske iz IX veka, zatim mošti prepodobnog Jovana Kolova Egipatskog (njegov praznik je 9 novembra prema starom kalendaru), kao i kelija u kojoj se prvobitno podvizavao prepodobni Psoj Egipatski. Danas se u manastiru podvizava 130 monaha.
Glava 7: Manastir El-Baramos (Baramus)
Upoznavši se sa manastirskim kompleksom Sirijane, krenuli smo u manastir Baramus. Taj manastir su osnovali dvojica Rimljana u prvoj polovini IV veka, koji su pratili sina Rimskog imperatora Valentina u vreme njegovih poseta egipatskim manastirima. Oni su ostali u manastiru pored prepodobnog Makarija Velikog i počeli su monaški život pod njegovim rukovodstvom, a kasnije su se udaljili dublje u Nitrijsku pustinju. Tako je osnovan manastir El-Baramos. U tom manastiru su se podvizavali prepodobni Arsenije Veliki i Mojsej Murin. U manastiru se nalazi velika biblioteka, koja sadrži hiljade starih knjiga na koptskom, grčkom, arapskom i jevrejskom jeziku.
* * *
U Žitiju prepodobnog Arsenija Velikog se nalazi predivna priča, koja nas uči mnogo čemu.
Jednom, kada se prepodobni nalazio u svojoj keliji, čuo je glas:
- Izadji iz svoje kelije, i Ja ću ti pokazati dela ljudska.
I sveti Arsenije je ugledao Angela Božijeg, koji ga je poveo za ruku i pokazao mu čoveka, koji je pripremio veoma mnogo drva. Taj čovek je želeo da podigne drva na ramena i da ih ponese, ali mu to nije uspelo jer je drva bilo previše.
Medjutim, umesto toga da nekako smanji broj drva u svežnju, čovek je nastavio da povećava svoj teret drugim svežnjevima drva i ponovo pokušao da ih podigne, što već sad nikako nije mogao.
Zatim je Angeo Božiji pokazao Prepodobnom drugog čoveka, koji je stajao pored bunara i sipao vodu u probušen sud. Voda je isticala iz suda i ponovo se vraćala u bunar, ali se čovek i dalje uzalud trudio.
Na kraju je Angeo pokazao svetom Arseniju dvojicu ljudi, koji su nosili u rukama po balvan i pokušavali da prodju kroz uska gradska vrata, ali im to nije uspevalo, jer su pokušavali da prodju istovremeno, smetajući jedan drugom i balvani su preprečavali put.
Starac je upitao Angela:
- Šta je karakteristično za to vidjenje?
Angel je odgovorio: - Čovek, koji je sekao drva i dodavao ih na već nasečena drva je lik grešnika, koji umesto pokajanja za svoje grehe čini nova bezzakonja. Čovek, koji zahvata vodu i sipa je u probušeni sud je onaj koji čini dobra dela, ali istovremeno živi grehovnim životom. Njegove vrline mu ne donose nikakvu korist. Dva čoveka, koji imaju u rukama po balvan je vrsta dobrodeteljnih ljudi, ali gordih, koji ne žele da se smire jedan pred drugim. Takvi ljudi neće naslediti Carstvo Božije, jer će gordost pogubiti sve njihove vrline.
Prepodobni Arsenije je ovo vidjenje ispričao svojim učenicima, ali je po svom smirenju pričao tako, kao da je on to čuo od jednog starca.
* * *
U manastiru smo sreli grupu koptske omladine, koja je ovde došla na hodočašće. Saznavši da smo iz Rusije, mladi ljudi su nam prišli i počeli da se raspituju o našoj zemlji i o razlikama izmedju Pravoslavne i njihove Crkve. Treba primetiti, da ih nije zbunjivala činjenica da pripadamo drugoj Crkvi, već su svi prilazili i uzimali blagoslov. Pred odlazak smo se slikali za uspomenu.
Glava 8: Manastir Prepodobnog Makarija Velikog (Abu-Makar)
Iz manastira El-Baramos smo krenuli u manastir Prepodobnog Makarija Velikog. Prepodobni Makarije je osnivač opštežiteljnog monaštva. Rodio se u svešteničkoj porodici, i njegovi blagočestivi roditelji su mu još u dečijem uzrastu usadili ljubav prema Bogu. Njima je pre njegovog rodjenja bilo otkriveno da će “on biti stanište Duha Svetoga, jer će u angleskom liku živeti na zemlji”.
On je od mladosti poželeo da posveti svoj život služenju Bogu i da ode u pustinju kod otšelnika, ne želeći slavu i počasti od ljudi i smatrajući korisnijim da od ljudi prima sramotu i da samo služi Bogu. Svoju želju je uspeo da ostvari posle smrti svojih roditelja.
U traganju za putevima duhovnog života, on je došao kod prepodobnog Antonija Velikog, koji je bio u podvigu otšelništva u Istočnoj pustinji pored planine Kozlom. Čak i danas, posle 17 vekova, to mesto izgleda divlje i nepristupačno za ljudski život. Ono se nalazi na rastojanju nešto većem od 300 kilometara od Kaira, u dubini Istočne pustinje. Prešavši stotine kilometara, mi ovde nismo sreli nikakve znake civilizacije: okolo se nalazila samo bezživotna pustinja. U to mesto, udaljeno od svetskog greha i ljudi, je došao prepodobni Makarije da se uči duhovnoj mudrosti.
Proživevši u Istočnoj pustinji dugo vremena, kada je broj bratije dostigao nekoliko hiljada, prepodobni Makarije se zatraživši blagoslov od prepodobnog Antonija, udaljio sa jednim brojem učenika u Nitrijsku pustinju, gde je i osnovao manastir. Slično svome učitelju, on je činio mnoštvo čuda i isceljenja, ali najvažnije je da je težio da svojim primerom nauči svoje učenike vrlinama.
U Žitiju Prepodobnog se mogu naći mnogo divnih primera, koji su poučni i za savremenog čoveka. Evo jednog primera iz života prepodobnog Makarija. Jednom su mu ljudi doneli sveže vinogradsko groždje, i on je želeo da ga okusi, ali se odlučio za uzdržanje, i poslao ga bolesnom bratu, koji ga je želeo. Ovaj je primio dar i veoma mu se obradovao, ali je groždje poslao drugom bratu, napravivši se da ne podnosi hranu, i želeći da sakrije svoje uzdržanje. Treći brat je isto tako postupio. Tako je groždje dospelo do mnoge braće. Poslednji od njih je dobivši groždje, takodje odbio da ga pojede. Tako je groždje ponovo dospelo do prepodobnog Makarija.
Prepodobni je prepoznao podareno groždje, i ispitavši bratiju, zadivio se i plameno se zahvalio Gospodu za uzdržanje svojih učenika, koji ga nisu probali.
* * *
Uz sećanje na život prepodobnog Makarija, neprimetno smo stupili na manastirsku zemlju. Manastir zauzima veliku teritoriju, kojoj pripada i ogromno pomoćno domaćinstvo: voćni vrtovi, plantaže povrća, kokošarnici i golubarnici. Na ulazu se nalazi stražarska služba, koja zapisuje sve informacije o onima koji dolaze. Do manastira smo putovali automobilom kroz vrt nekoliko minuta. Dan je prelazio u veče, i kada smo došli do manastirskih zidina sunce koje se spuštalo prema horizontu je na poseban način osvetljavalo njegova zdanja, pridavajući mu grandioznost i svečanost.
Manastir Abu-Makar liči na srednjevekovni zamak: ima visoke kamene zidove i uzan ulaz. Unutrašnjost manastira je prava oaza. Od zidova se kao mladi izdanci rasprostiru male prostorije – monaške kelije, okružene sa svih strana palmama i cvetovima. Okolo vlada tišina, i ljudi skoro da i nema. Mi takodje nismo videli nijednog monaha, osim onih koji su nas pratili. Pritom bratije ima oko 100, a radnika još 800. Nije dozvoljeno šetati po manastiru bez ikakvog posla, a ni monasima nije dozvoljeno da vode prazne razgovore. Pri manastiru se nalazi gostorpijemnica za poklonike, velika trpezarija a radi i štamparija. Raspored u toku dana za manastirske žitelje je sledeći: u 4 sata ujutru počinje polunoćnica, a zatim sledi jutrenje i Liturgija. Od 8 do 12 su poslušanja. U 13 je zajednička trpeza. Za vreme jela niko ne razgovara, i svi slušaju čitanje Svetih Otaca. Radnici i poklonici jedu odvojeno od bratije. Od 14 do 17 je odmor, a u 18 časova je večernje Bogosluženje, koje se sastoji iz Večernje i traje 40 minuta. Posle Bogosluženja je slobodno vreme do ujutru. Monasi večeraju samostalno, u kelijama. Hranu odredjuje brat iz trpezarije.
Manastirska trpeza je kao i u svim ostalim koptskim manastirima, skromna. Osnovni prehrambeni proizvodi su masline, hleb, sir, jaja, bob, sočivo. U periodima kada nema posta, dva puta nedeljno se razrešuje meso i riba, i to je veoma retko.
To je potpuno logično. Manastir se nalazi u pustinji, gde nema nikakvih basena, a do najbližeg mesta u kome se može loviti riba ima stotine kilometara. Upotrebljava se uglavnom meso od goluba. Takvo pravilo ishrane je ustanovljeno još u davna vremena. Radi prikupljanja priloga manastirska bratija putuju u Kairo i Aleksandriju.
* * *
U Koptskoj Crkvi su ustanovljena četiri posta: pred Božić – koji traje 43 dana, pred Vaskrs – 55 dana, post Svetih Apostola posle Trojice u trajanju od dve nedelje i pred Uspenje – takodje u trajanju od dve nedelje. Pored toga, posni dani u toku nedelje su sreda i petak, a u svim manastirima se posti i ponedeljak. Božić Kopti slave 7 januara, praznik Krštenja – 19 januara, a Vaskrs praznuju u isti dan kad i Pravoslavna Crkva.
* * *
Manastir je od XVIII do prve polovine XX veka nazadovao. Obnova manastira je započeta u poslednjih 30 godina. 1960.godine se u manastiru podvizavalo svega 12 monaha, a 2000. godine njihov broj je nadmašio 100 ljudi. Za to vreme, zahvaljujući trudu njegovih žitelja, manastir je obnovljen.
U staroj Crkvi se nalazi čestica moštiju svetog Proroka i Krstitelja Jovana, kao i mošti trojice Makarija – prepodobnog Makarija Velikog, prepodobnog Makarija Aleksandrijskog i svetog Makarija, episkopa egipatskog.
Crkvene prostorije su niske i male. Crkve su stare više od hiljadu godina. U njima se nalaze freske, koje se čuvaju od XI veka, zatim grobnica iz IX veka, ikonostas, izrezbaren još pre hiljadu godina.
U IV veku mošti prepodobnog Makarija Velikog su se nalazile u jednoj od Crkava grada Aleksandrije, ali kada su Arapi razrušili Aleksandriju, Crkva u kojoj su se čuvale mošti je postradala, posle čega su one prenešene u manastir Abu-Makar.
U X veku su ovde iz Aleksandrije bile prenešene mošti svetog Jovana Krstitelja i sakrivene u Crkvi, i tek pre nešto više od pola veka su izvučene i stavljene u grobnicu, u kojoj se i danas nalaze.
U manastiru Makarija Velikog se takodje nalazi tvrdjava za sakrivanje, koja postoji od V veka i danas predstavlja istorijski spomenik. Unutar nje je sve osposobljeno da se izdrži opsada u toku šest meseci. Ona ima bunar sa vodom, malu Crkvu, pekaru, skladište za proizvode. Ulaz u tvrdjavu je samo jedan i napravljen je po principu srednjevekovnih zamaka: vrata se nalaze na velikoj visini i do njih vodi most, koji se u slučaju neprijateljskog napada uvlači unutar tvrdjave. U lokalnom predanju je sačuvan opis slučaja kada su monasi izdržali skoro polugodišnju opsadu.
Ranije je u kelijama živelo po dva-tri monaha. U današnje vreme u kelijama živi uglavnom po jedan čovek.
Kelija se sastoji iz dve sobe, kuhinje i toaleta. U njoj ima vode, svetla, ali nema ni televizora, ni radija. Radi poredjenja smo ušli u keliju drevnih podvižnika. Njihove kelije imaju takodje dve sobe, ali su u svakoj sobi mogli da se smeste samo dva čoveka, pri čemu je dužina, širina i visina svake sobe jednaka i iznosi dva metra. Goli glineni zidovi, polica za knjige i ništa više nema unutra. Pored kelije se nalazi šest-sedam vekova stari mlin. Moguće je da su monasi, koji su ranije živeli u toj keliji, radili na mlinu, koji su pokretale životinje ili ljudi. Mi smo takodje pokušali da pokrenemo žrvanj, ali to nije bilo tako jednostavno. Sva manastirska zdanja – bilo da su to Crkva ili kelije, pomoćne prostorije – su jednake visine. To, s jedne strane odgovara istočnom principu izgradnje stambenih kvartova, a s druge predstavlja dobru zaštitu od neprijateljskih napada.
Kada je prošlo vreme napada, izgradjena je zvonara u kojoj se danas nalazi vodotoranj.
* * *
Boraveći medju manastirskim zidinama, teško da smo mogli da poverujemo da se nalazimo u pustinji. Ali kada smo se uputili ka keliji prepodobnog Makarija, onda smo se u to uverili svojim očima. S jedne strane manastira se nalaze vrtovi, a s druge – beskrajna pustinja. Nije teško hodati po pustinji, ali je nekako neuobičajeno.
Dan je polako zalazio, sunce se približavalo ka horizontu i mi smo išli za njim: napred, u pravcu zalazećeg sunca, iza peščanih nanosa, se nalazi mesto podviga prepodobnog Makarija. Popevši se na greben, ugledali smo krovove niskih postrojenja, koja su utonula u pesku. To je to mesto na koje se Prepodobni udaljio radi molitve, kako bi prebivao sam sa Bogom. Njegova kelija nije sačuvana: vreme i vremenske prilike su učinili svoje. Pored toga, materijal od koga je bila napravljena je trošan – to je ravno presovani krupan pesak. Sada je na tom mestu ostalo nekoliko kelija, tačnije zemljanica, a pošto se one u potpunosti nalaze u očvrslom pesku, ulaz je obložen kamenom.
Ovde u današnje vreme dolaze monasi iz manastira radi usamljene molitve i bogomislija. Nismo uspeli da udjemo unutra, ali jedan pogled na te zemljanice i okolnu pustinju, je za nas bio dovoljan da shvatimo koliko je bio težak podvig egiaptskih monaha. Pored tih kelija, u manastiru se nalaze još i udaljene kelije za osamu, koje su udaljene negde 7-10 km od manastira u dubini pustinje.
Monah može da se osami samo po blagoslovu duhovnika. Monasima-početnicima se ne dozvoljava podvig otšelništva. Uopšteno govoreći, koptski monasi mogu da se podvizavaju samo pod strogim rukovodstvom iskusnih duhovnika.
Otšelnici se obično udaljavaju u udaljene kelije na nekoliko meseci i u manastir dolaze samo u subotu i nedelju – radi učešća u Bogosluženju i pričešća Svetim Tajnama, i zatim se ponovo vraćaju u pustinju. Oni sa sobom nose vodu, urme, i malo lepinja, i veliki deo vremena provode u pslamopojanju i molitvi.
Počelo je da se smrkava. Čim se sunce sakrilo za horizontom, mrak je bukvalno obavio pustinju, i nas je počela da okružuje prava “egipatska tama” – mogli smo da se krećemo jedino sa upaljenim fenjerima.
Zablagodarivši Bogu što smo se udostojili da budemo na mestu velikih podviga prepodobnog Makarija i da vidimo njegovu keliju u dubini pustinje, uputili smo se ka autobusu, da bismo krenuli za Kairo.
* * *
Na putu za Kairo smo razmenjivali utiske od posete manastirima Nitrijske pustinje. I zaista, samo ljubav prema Bogu i želja za duhovnim savršenstvom je mogla da dovede ljude u ta mesta, podstičući ih da napuštaju lepe gradove, stanove, počast i slavu. Oni su odlazili u pustinje, da bi prebivajući u samoći, spoznali svoje grehe, i očistivši se od greha, stekli čistotu srca.
Treba primetiti da podvig otselnistva nije svojstven samo za Drevnu Crkvu. Mnogi ruski svetitelji su se podvizavali u samoći, i veliki broj naših manastira je osnovan na mestu podviga monaha-otšelnika. Prepodobni Sergej je napustio Pokrovski Hotkov manastir i naselio se u pustom Radonješkom lugu na gori Makovec; prepodobni Zosima, Savatije i German su u traganju za samoćom došli na Solovecka ostrva po Belom moru na maloj ladji; prepodobni Tihon Kalužski je iz Čudova manastira došao u Medinske šume.
Takvih primera ima mnogo, i danas postoje ljudi, koji shvataju, da je za pravilan duhovni život potrebno ući u svoju keliju, zatvoriti vrata duše od uticaja svetske sujete i biti nasamo sa Bogom, kako bi osetili svoje nesavršenstvo i svoju duhovnu slabost. Čovek može duhovno da napreduje samo spoznajući svoju sopstvenu grehovnost. Savremenom čoveku to ne treba. U svakodnevnoj sujeti, on nema vremena da se pobrine o svojoj duši. Potrebe tela zamenjuju potrebe duše. Diskutujući o problemima duhovnog života savremenog društva, neprimetno smo stigli do Kaira oblivenog svetlom, koji je bez obzira na kasno doba, vodio buran život.
Glava 9: LITURGIJA NA RUSKOM PODVORJU U KAIRU. CRKVA PRESVETE BOGORODICE
Praznik velikomučenika Dimitrija Solunskog (8 novembra) je prestoni praznik podvorja Ruske Pravoslavne Crkve u Kairu, koje je otvoreno pre dve godine na molbu Svjatijejšeg Patrijarha Alekseja. Ranije je naša Crkva imala samo predstavništvo u Aleksandriji, koje se nalazilo u iznajmljenom stanu. Tu je osnovana Crkva posvećena svetom knezu Aleksandru Nevskom.
Uzrok otvaranja podvorja je taj, što iako se Patrijaršija naziva Aleksandrijskom, rezidencija Patrijarha i kancelarija Patrijaršije se nalaze u Kairu. Stalan boravak predstavnika Ruske Pravoslavne Crkve u glavnom gradu Egipta je doprineo razvoju medjusobnih odnosa izmedju Crkava. Pored toga, u Kairu živi mnogo ruskih državljana, kojima je postojanje Crkve i mogućnost da se u svako vreme obrate svešteniku neophodno u duhovnom životu. Za otvaranje ruskog podvorja Aleksandrijska Crkva je predala našoj Crkvi postojeću Crkvu velikomučenika Dimitrija Solunskog, koja se nalazi na kraju grada. Ona je izgradjena 1925 godine u stambenom kvartu, gde je ranije živelo mnogo Grka. Ali neprekidni pritisci od strane muslimana su doveli do njihove masovne emigracije, i taj region su naselili Arapi-muslimani. Crkva je ostala bez parohijana, a Bogosluženje se vršilo samo nekoliko puta godišnje.
Crkva je pri predaji našoj Crkvi bila u polurazrušenom stanju. Najveću pomoć u obnovi je pružio Gordej Aleksejevič Denisenko, poreklom iz Jugoslavije iz porodice ruskih emigranata. Obnovu Crkve su pomagali pravoslavni vernici raznih nacionalnosti, koji žive ili rade u Kairu. Otvaranje podvorja i osvećenje hrama je održano 10 novembra 2000 godine, i njime je rukovodio Aleksandrijski Patrijarh Petar. I ovde se već dve godine služe Liturgije.
Svečanosti povodom dve godine od otvaranja podvorja Ruske Crkve u Kairu su uskladjene sa prestonim praznikom svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog. Toga dana je naša delegacija uz Sasluženje episkopa Nitrijskog Alekseja (Aleksandrijskog) služila Božansku Liturgiju.
* * *
Posle Liturgije smo otišli do Svete sikomore – drveta Presvete Bogorodice, pod kojim se sakrivala Sveta Porodica u vreme svog bekstva u Egipat.
Prema Predanju, Presveta Bogorodica je kada je došla u to mesto zamolila lokalne stanovnike za hleb i vodu. Vodu su Joj dali, ali ne i hleb, i od tada stanovnici tog regiona ne mogu da ispeku dobar hleb, koliko god se trudili.
Zatim smo posetili koptsku crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, gde se Presveta Bogorodica javila stanovnicima Kaira 2 aprila 1968. godine. Priču o Njenom javljanju nam priča svedok Magdi Labib, psalmopojac u Crkvi i predavač u parohijskoj nedeljnoj školi. Prema njegovim rečima, oko 18 časova, kada se spuštao sumrak, musliman koji radi u garaži naspram crkve je ugledao na krovu crkve Ženu Koja stoji. Pošao je da o tome obavesti sveštenike. Pred njega je izašao prosforalnik, koji je u to vreme pekao prosfore. Musliman je rekao da se na krovu crkve nalazi Žena i da Ona može da se povredi. Prosforlanik mu je odgovorio da je crkva odavno zatvorena, i da ne može nikoga biti na krovu. Obišavši oko crkve, oni već nisu nikoga videli. Sutradan ujutru su o tom čudnom dogadjaju ispričali nastojatelju crkve svešteniku Konstantinu, na šta je on rekao: “O tome ne treba nikome govoriti, Bog će sve Sam otkriti”. Uveče toga dana su se otac Konstantin i još nekoliko ljudi, kao i prosforlanikova ćerka Damijana, nalazili pored Crkve. Nastupio je sumrak, od mesečine je senka crkve padala na susednu zgradu, i oni su ugledali da se na zidu nad ulazom u crkvu pojavila senka Žene s pokrivenom glavom. Ona kao da je obilazila crkvu po krovu. To se ponovilo nekoliko puta. Pored crkve su počeli da se okupljaju ljudi, a vremenom je njihov broj dostigao nekoliko hiljada. 15 aprila 1968 godine Patrijarh Šenuda je uputio u crkvu komisiju sastavljenu od tri episkopa radi potvrde čuda. To mesto je posetio i predsednik Egipta Gamal Abdel Naser. Pojavljivanje Majke Božije se produžilo do 15 maja. Neki su mogli da vide i Njenu odeću. Bila je u crveno-plavoj odeždi, pokrivene glave i pružala je ruke naniže, prema ljudima. Jednog od tih dana je naš sagovornik Magdi ušao u crkvu sa svojim sedmogodišnjim sinom. Bogosluženja toga dana nije bilo. Dok su odrasli razgovarali, Mihail je prišao oltaru, otovrio zavesu koja u koptskim crkvama zamenjuje Carska vrata, i uvideo da je u oltaru pred Prestolom u toku kadjenje i tu je stajala i jedna Žena. Dečak je ispričao odraslima to što je video, ali mu oni nisu poverovali, rekavši da je kao prvo oltar zatvoren, a kao drugo, žene tu ne ulaze. Kada su sami zavirili u oltar, nisu videli nikoga, ali su osetili miris tamjana od tek izvršenog kadjenja. U to vreme se Azis žalila na bol u srcu, koji je posle tog slučaja odmah prošao. Predsednik Abdel Naser je naredio da se finansijama državnog budzeta izgradi na napsramnom platou gde su bile garaže nova Crkva posvećena Majci Božijoj.
Glava 10: NA PUTU KA SINAJU. PUTOVANJE PO ISTOČNOJ PUSTINJI. Manastir Prepodobnog Antonija Velikog
Ujutru 9 novembra, cela naša grupa se uputila na hodočašće po drevnom Sinaju. Naš put u to mesto bogato istorijskim dogadjajima je prolazio kroz Istočnu pustinju, koja je poznata po podvizima prepodobnog Antonija Velikog, prepodobnog Pavla Tivejskog i mnogih drugih podvižnika.
U Istočnoj pustinji na stotine kilometara nema nikakvog rastinja. Vreme nam je može se reći išlo na ruku: bilo je toplo (+ 22° С). Dan je bio oblačan, ali kiše nije bilo. Prema rečima jednog žitelja manastira Prepodobnog Pavla Tivejskog, kiša u tom regionu jako retko pada: jednom u tri-četiri godine.
preuzeto sa http://www.klikovo.ru/db/book/head/1071
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
.