Abonos noci prekriva korake ludila,

prikriva zlocudni sjaj hiljada ociju,

sum krvi pod kozom vekova...

Predugo sam bila odsutna...

Zeleci da verujem, prestala sam da verujem.

Ponekad, tek, neki san, neka misao prisunjana u noci,

seti me zasto zelim da verujem.

Noga preko noge, prekrstena kolena,

titraji vazduha pokrecu skoljke obesene na uzice,

prelamanje svetla kroz

tecnost zaostalu u casama...

Jeftini klisei prinudne romantike,

svetlost sveca i senke na zidu,

vestacki miris ruze uzgojene u stakleniku,

ostavljene u zimi frizidera...

Laz se sliva niz zidove, puzi i uvija se pod nogama,

dobro naucena uloga.

Malo jeftinog svetla za ovaj mrak,

za ovu tisinu koja bezi pred zvukom razbijenog stakla.

Stotine kapi, stotine krivih ogledala za jedan plamicak koji se gasi...

Smeh koji zamenjuje suze,

i sve je tako lako,

tako prokleto lako...