Razlivene senke mirisa lipe... Sever ima svoje nacine da produzi svoja secanja, kasni za ostatkom sveta u svom cvetanju i zrenju. Ako se vracas kuci, i ako se vracas na sever, i ako to putovanje traje... Prati me miris lipe, taj teski, sveobuhvatni, nametljivi miris koji cula tera na groznicavi zivot nemira...

Nepregledna ravnica uhvacena u prvom kadru jutra, mlado zito u ritmicnom lelujanju niskog vetra, ovde gde je sve nisko, gde je sve blizu zemlji, toj mirisnoj, oporoj, mekoj zemlji prepunoj zivota. Sunce koje se radja iz same zemlje, nezaustavljeno nekim visokim oblicjem tvrdog kamena. Mekota i neznost plodnosti...

Lelujava prasina puteva koja ostaje uznemirena i uskovitlana kao znak, kao upozorenje da je neko prosao tuda putujuci negde. Negde... Mozda nekome, mozda nikome, mozda opijen skorim sastankom, mozda obliven tugom zbog skorog rastanka... To je samo put, prava linija ispresecana secanjima na sve prolaske, zaustavljenim trenutcima u prasini koja se sleze i pamti do novog prolaska...

I miris lipe... Ne pamtim mesta kroz koja polazim po kucama, trgovima, ljudima... Samo taj miris lipe koji nadkriljuje ulice, ulazi kroz otvorene prozore i zadrzava se dugo, dugo, dugo nakon sto je poslednja kuca nestala iz retrovizora... Slepi putnik, ne tih i neprimetan, vec brbljiv, napadan, kovitla se u prostoru i bezobrazno zavlaci u nosnice putujuci prema sredistu secanja koja nisu pozvana...

Isprekidana linija neona koji ruse noc, stvarajuci ruzne oziljke, zaglusujuci sjaj zvezda i magicnog meseca. Ne primecujem neon. Miris lipe brise svetla, gradi branu tame kroz koju se probijaju pesme zricaka i tajanstveno svetlucanje zvezda i srebrni trag meseca koji, namigujuci, osvetljava put...

Sever... Igla kompasa, mahovina na kori drveta, jedna zvezda, sjajnija od svih... Da... Vracam se kuci. Tamo gde, jos uvek, cvetaju lipe...