Možeš me zvati Adaptirana. Ja to i jesam. Zbog tebe sam skinula prozore, listam drveće, crtam linije na svom dlanu, menjam svoju sudbinu... Odlučila sam da promenim sebe do one crte, poslednje granice, makar je preskočila i srozala se u blatnjav jarak na kraju sveta... Zbog tebe sam ostavila gledanje u zvezde, prestala sam da se igram lastiža sa decom iz komšiluka...Nisam više dete. Rekao si mi da ne kidam komarcima krila, i oni su ljudi. Zamolio si me da ne rapravljam sa buba-marama zbog visokih računa koje zatičem u kovertama ispred ulaznih vrata. I poštari ponekad greše. Zahtevao si da prestanem da farbam nebo u plavo. Kažeš mi da je noć. I da zaboravim na boje, četkicu i sladoled u kornetu. Sugerišeš mi da ne slušam ništa, da krenem isključivo ovuda – ti znaš kuda – pokušavam da savladam mapu kretanja koju si sastavio specijalno za mene. Moje misli si iscrtao grafitom na malom belom papiru, obrisao gumicom i poslednje slovo... Eno ih u nekom kontejneru, čekaju izgladnelog starca da ih sažvaće. Pretvoriće ih u večeru i biće sit nekoliko dana. Nisam ti još uvek rekla: adaptirala sam stan u roze. Izgledam grandiozno u pinkovanoj varijanti sebe eliminisane sa spiska tvojih ljubavi... Nisam se adaptirala dovoljno. iz knjige "Kradljivica vremena" MBJ