Krunu mu dajte. Njegova je iako nije, znajte. Poznajem ga sivog i bledog. Čeka samo krunu, pa da i njegova glava ima zlata vrednost. Kaže da je kruna njegova prava bila. Kako je sad nema? Gde je do sad bila? Pita se, pita. Da li mu je vreme samo od sebe uze ili je tamo negde bačena i izgubljena u senci vetra ili nečije suze. Kruna je njegova, niko drugi ne sme da je uzme. Ako se neko slučajno zaboravio i krunu na glavu stavio, neka je odmah vlasniku vrati, ako treba neka se poštenom nalazaču pošteno i plati. Naređenje je juče stiglo i glasi kratko: Niko nemoj da jede i spava, sve dok se Krunislavu ne kruniše glava! iz knjige "Kradljivica vremena", MBJ

Ona stvarno ume da me iznervira. Deluje malo potuljeno, izgleda ojađeno, priča rastegljivo i vriskavo, poskakujući glasnim žicama. Priča i skače mi po glavi. Od nje sam imala bar stotinu nervnih slomova. Dobro je da sam ostala živa. Ona dolazi kada je niko ne zove, a zove me uvek kada mi neko dođe. Presreće me na vratima, ako bih polazila. Sačekivala, ako bih dolazila. Uvodila me je i izvodila. Iz kreveta me snenu pričom iznosila, u razgovore drske uplitala. Iz mene je izvlačila nekontrolisane krike i urlike, ljutila me srećnu, hranila situ od muke, mrakom me pustim ugojila, sa đavolom crnim spojila... Svlačila me iznutra bez srama i stida, uživajući kako mi tajnu po tajnu kida... Srce mi je ona u kamen pretvorila, kostiju mi se golih nabrojila... Zbog nje sam gubila i dane i živce, ispijajući kafe i prazneći lonce, umnožile mi se noćne ovce... trovala se nikotinom i dimom... sebe sam samu ždrala i u tesnac vremenski zarobljavala. Posle kontakta sa njom to više nisam ja. Ja koja sam bila, izgledala bih kao da me je pregazio brzi voz, kao da mi je vreme isteklo skroz. Ona je bila moj vlastiti vampir, demon svake moji noći, natprirodne snage i moći. Moje minute kašikom je polako srkala, dok sam ja već sve pobrkala. Kako se zovem? Šta sam ono htela? Gde sam juče bila? Ko sam da sam, šta sam u stvari ja? Od ogledala sam bezglavo bežala, nisam se više nimalo smejala, jedino što sam umela – tuga sam gola postala. Sama. U mraku. Izgubljena... U vakuumu vremena svog. U mraku sam brojala minute i sate, tuđe, a ne svoje, kako se krate. Dok ona priča, kao da sam i ja usta otvorila, iako ništa nisam govorila. Gledala sam je kako mi krade minut po minut, dan po dan, od sna, odmora, buke ili tišine. Uzimala je sve sa ili bez prašine. Da je prijavim policiji?! Da pokušam? Ne mogu, znam. Trebaće mi dokaz! A vreme? To nije stvar! Kome da dokažem da je bilo samo moje, kad ga više nema, kad svako ima svoje?! I kako onda da je tužim?! Odakle njoj pravo? Neka je uhapse! Neka joj sude! Neka je bude sram! Neka je uhvati neko na delu! Evo, sada mi krade, minuta čašu punu, celu? Zar niko ne vidi? Kako da dokažem da mi kradljivica jedna uze život ceo, deo po deo? Nikako! Ne znam ni sama. Samo da znate, neću ovu stvar ostaviti tako olako. Gledaću da je zatvore. Kao lopova pravog? Gledaću, ali kako? Umesto da je zaključaju daleko od mene, da mi više ne krade vreme, gledam je u oči i dalje mi otima bez ikakve mere, krade mi i sada ovaj tren i minute ove. Podvlačim crtu, stojim ispod nje, daleko od ogledala, sabiram i oduzimam sve. Rezulatat je kratak i jasan, gotovo glasan: Ona mi je ukrala prošlost, otima mi sadašnjost i tako grabi moju budućnost. Ote mi život! Uze mi sve! Imam utisak da je svo moje vreme strpala u crni kofer. Teško je to breme! Iz kofera je ponekad izvlačila nešto vremena za sebe, kad god joj treba. Ona je uzimala, nije se davala i tako je običavala da me ne samo mene, već i mnoge druge za sebe uzme. Prerušavala se u druga, sestru ili brata... Nesvakidašnjom se i dragom svima činila, činima retkim nas opčinila i prisvojila kap po kap vremena bitnog, što neumitno teče sitno. Iz česme moje i tvoje, njene usne života poje. Njena je duša vazda prazna i gladna tuđih sata, a telo joj besmrtno i čilo, razgovorno i uvek mlado bilo. Istog je belog lica, mladosti puna, i juče i danas bila. Zar je ona uvek mlada? Zar je živa? Nije ni čudo da starica neće biti, jer vremena ima koliko hoće da se kiti! Mladost neka vrati svoju, neka uzme moju ili tvoju, sate ne mora ona da broji. Kradljivica jeste ali vreme joj služi. Tako to stoji! I ja. I ti. Svi smo joj kao dužni. Da nas pokrade, starosti uči, a mladost je njena jedino vredna, večna je ona, mila i čedna. Dugo sam se rešavala, dugo sam htela, a nisam znala, ni smela da je se otresem, nisam mogla da je podnesem, na nju sam gnev sav bezdušno obrušavala. Ni onda kada sam joj rekla najgore stvari, obmanjivala me je da uopšte ne mari. Onda je plakala i molila me da stanem, da se pokajem, jezikom je samo skakala i skakala. Oprostiće sve, nije mi lako! Kako sam mogla? Kako sam smela? Ona je moj život, dar sa plavog neba, drugarica dobra uvek za mene bila! Htela je i dalje za ruku da me drži, da mi još koji minut života sprži. Ali nisam joj dala.  Ne dam ti više ni minut, ne dam ni čas! Beži od mene da ti ne čujem glas! Pred ogledalo stani i dobro gledaj, ako ja budem tamo, ti onda, hajde, hodi u moj stan! Dotle ne želim za tebe da znam! Znaš ti zbog čega! Nek te je sram! Tada je poslednji put prešla moj prag, i od onda joj se izgubio svaki trag. Dugo ništa nisam čula o njoj, znam samo da je promenila broj. Skoro mi neko reče da je drugu žrtvu našla. I dalje je ona ista, mlada i čila. Kradljivica vremena, kao što je i bila. iz knjige ''Kradljivica vremena'' MBJ

Možeš me zvati Adaptirana. Ja to i jesam. Zbog tebe sam skinula prozore, listam drveće, crtam linije na svom dlanu, menjam svoju sudbinu... Odlučila sam da promenim sebe do one crte, poslednje granice, makar je preskočila i srozala se u blatnjav jarak na kraju sveta... Zbog tebe sam ostavila gledanje u zvezde, prestala sam da se igram lastiža sa decom iz komšiluka...Nisam više dete. Rekao si mi da ne kidam komarcima krila, i oni su ljudi. Zamolio si me da ne rapravljam sa buba-marama zbog visokih računa koje zatičem u kovertama ispred ulaznih vrata. I poštari ponekad greše. Zahtevao si da prestanem da farbam nebo u plavo. Kažeš mi da je noć. I da zaboravim na boje, četkicu i sladoled u kornetu. Sugerišeš mi da ne slušam ništa, da krenem isključivo ovuda – ti znaš kuda – pokušavam da savladam mapu kretanja koju si sastavio specijalno za mene. Moje misli si iscrtao grafitom na malom belom papiru, obrisao gumicom i poslednje slovo... Eno ih u nekom kontejneru, čekaju izgladnelog starca da ih sažvaće. Pretvoriće ih u večeru i biće sit nekoliko dana. Nisam ti još uvek rekla: adaptirala sam stan u roze. Izgledam grandiozno u pinkovanoj varijanti sebe eliminisane sa spiska tvojih ljubavi... Nisam se adaptirala dovoljno. iz knjige "Kradljivica vremena" MBJ