Pera je odavno shvatio da sve što je lepo ne traje dugo i dok se vraćao kući omiljenom mu ulicom u sitne sate, sav utrnuo od višesatnog bludničenja sa Vikicinom koleginicom, prisećajući se njenih oblina u kojima se umalo udavio nije, kao kada su ga na selu kod babe i dede pokrivali dunjom u gostinjskoj sobi koja se nije grejala, pa bi iz nje samo nos izvirio da se ne uguši, tako se Pera i noćas u sličnu dunju zavukao, ne misleći ovoga puta o svom nosu.
A u mračnoj ulici kojom je uvek prolazio u zaspalom gradu , pored dva psa zaspala kraj kontejnera iz kojeg je nešto opako smrdelo, nije bilo živoga čoeka, samo Perina groteskna prilika na čijem licu se mogao videti zagonetni osmeh.
E sad, da rezimiramo, noć, gluvo doba, prazna ulica, Pera iscrpljen, gladan. A u komšijskoj bašti kajsije žute ko dukat, zovu. I ko ne bi poželeo voće tuđe , koje samo čeka da se ubere ?
Pera , ko svaki zaljubljenik u fiziku, jednim pogledom odmeri udaljenost kandelabera od grane, procenjujući da će sila koju trenutno poseduje odgovarati izazovu , skinu patike i poče se verati uz pomoć već pomenutih velikih nožnih palčeva ka potencijalnoj hrani.Gledao je u zvezde iznad sebe, u kajsije koje su postajale sve veće. Da teškoće rastu što se više približavamo cilju, shvatio je Perau momentu kada je trebalo da pruži svoji ruku , jer onom drugom nije uspevao dovoljno čvrsto da drži klizavi stub kandelabera. Al stomak je počeo da se joguni , fizika je rekla svoje a i glad ne bira sredstva, te se Pera odvaži i na taj potez.
U jačinu gravitacije i ubrzanja pri slobodnom padu , Pera se uverio veoma brzo, posmatrajući zvezde iz one donje trvđe perspektive, ne ispuštajući kajsiju iz ruke.
Glad itekako ume da boli, pogotovo ako ste posle dunje pali na beton, shvatio je Pera vadeći crva iz nesrećne kajsije .
Posle ga je i stomak boleo, dal od piva il kajsije, nije znao.
Znao je samo da je vreme da promeni dasku na wc šoljii da jutro samo što nije svanulo.
