Pera ima veliki nos, ko Triglav. I sve od Triglava do Đevđelije je ravno sem „Srbije“ koja se ponekad na ustanak diže i onda nadmaši čak i njegove nožne palčeve, al sve ređe.
Na tim palčevimasu se nasadile gljive, od nošenja patika, pa Pera ponekad odvoji dan za potapanje Đevđelije u lavorče. Nek crknu dušmani imperijalistički!
I baš kad je tako potopljen, pincetom pokušavao da isčupa dlaku iz nosa,zazvonio mu je telefon.
Odšljapkao je uz pregršt psovki do hodnika i taman da ispali rafal u mikrofon, začuje cvrkutav glas bivše žene svoga brata, Violete, koja ga povremeno pozove , da mu nabaci neku svoju ortakinju s posla.
-Živlisi bre Perhane , jebote ?
-Oćemol da žurujemo večeras….znaš ona moja ortakinja iz ofisa, ispalio je dečko paaa, ako bi ti dušo malo uskočio, jel, možda bi se malo očešao za neki brzić ? mmm…
-
Pera se zablenu u svoj odraz u ogledalu i shvati da nije isčupao dlaku iz nosa. Ali mu činjenica da će možda da se očeše za neki ful kontakt nije promakla, pa zaključi da je i vreme da se uspavana Srbija malo probudi, te joj potvrdi svoje učešće na samitu „nesvrstanih“ , te zadovoljno nastavi sa pripremama jer nikada se ne zna odakle neprijatelj vreba.
Čupajući uz bolne grimase i dalje svoj nos, Pera se setio reči jednog našeg sunarodnika, nije tačno znao kog, „Srbija se saginjati neće“,i osetio je čudno golicanje tamo negde … oko Drine.
Tada je, posmatrajući svoj lik u ogledalu, zadovoljan učinkom svojih priprema, bio sasvim siguran , da - neće !
