20.11.2010 - oksimoron

Pera je sedeo mrtav ozbiljan, nesvestan nepravilnog ritma udaranja kišnih kapi o limeno sanduče za cveće na terasi, prepuno mrva i pikavaca. Ispred njega na stolu stajao je prazan list papira  i reklamna olovka još od poslednje izborne kampanje kada su ga raznorazni kandidati zasuli svakojakim rekvizitima ubačenim u poštansko sanduče. Nije voleo izbore, krizna razdoblja, jer su na površinu uvek isplivavale najgore moguće ljudske osobine, prljavštine , mogućnosti za razne manipulacije su rasle a verovatnoća da će se u toj nameri uspeti bila je upravo proporcionalna tome koliko je sve to bilo jeftino, na dohvat ruke i koliko je mirisalo na kič poput „šarene laže“. Glupo, melanholično sećanje na jednu takvu imaginarnu lažu iz detinjstva, za koju je Pera davno verovao da stvarno postoji, preletelo je preko njegovog lica, na trenutak mu pretvarajući šare na licu od „zimskih“ u „letnju“ varijantu ( pliće od 4mm), nestajući u deliću sekunde poput bljeska fosfora na upaljenoj šibici u podzemnom prolazu. Naježio se od pomisli na predstojeću zimu.

Jutros je Pera pročitao u novinama da su naučnici u Cernu navatali antimateriju u neku vrstu klopke. Pokušao je sebi da je predstavi i dugo je bez većeg uspeha o tome razmišljao . Negde u nekom delu svoga mozga imao je neku informaciju o tome da je antimaterija suprotna materiji pa je pokušao sebi da predstavi kakav bi bio taj antiPera tj. lik iza druge strane ogledala. Da li bi bio uspešniji, srećniji , imućniji od svog materijalnog oksimorona? Ta postavka mu je delovala malo glupo, ali se zabavljao zamišljajući svoju suprotnost i pokušavajući da shvati u kakav se to sud sakuplja antimaterija ako ima osobinu da upravo poništava sve materijalno. Zamislio je svoj zeleni lonac od pet litara u kojem otkuvava svoje gaće i sakuplja kišnicu  u  Cernovoj laboratoriji, kako nestaje pred očima ludih naučnika u belim mantilima i užasnut shvatio kakve bi posledice bile ako bi ikada sreo na nekom ćošku u gradu svog zamišljenog antiPeru.

Zgrožen tim mogućim ishodom, skočio je od stola i pojurio do kupatila da potrpa veš u lonac da se kuva, (umalo da zaboravi), zapalio je cigaretu dok još može da puši u svom stanu jer kažu ,uskoro ćemo i mi ko u Kanadi. Svet je nekuda krenuo, cenio je Pera, a to kuda je krenuo za njega je sve manje imalo smisla.

List papira je ostao prazan, njegova biografija (curriculum vitae) neispisana , lonac je skakutao na šporetu šireći po stanu miris deterdženta i kuvanih gaća.

Pera je zadremao razmišljajući o konačnoj kataklizmi.