kad sam bila devojcica(mada i sada imam elemente iste i pored toga sto sam odrasla)mislila sam da su svi oko mene veliki,a samo ja silom prilika osudjena da budem mala.Bilo je to stvarno strasno osecanje,medjutim kada sam rasla shvatala sam sta sve nosi svet odraslih i da nije ni malo lepo biti odrastao,pa kako je vreme prolazilo sve vishe i vishe sam zelela da ostanem zauvek devojcica.Nisam sigurna koliko mi to polazi za rukom,ali mogu reci da se svesrdno trudim.Mada ponekad pomislim da se uopste ne trudim vec da je to samo tako.Da imam vishe odbrambene mehanizme i ne prihvatam da budem ono sto ne zelim.Mada nije ni malo lako biti odrasla dechja dusa u realnom svetu. no,svejedno tako je i ne moze se promeniti. Zapravo,najcudnija je moja upornost da pronadjem “srodnu dusu”,cini mi se da bih umrla pokusavajuci da ostvarim to sto smatram smislom svog zivota.Idealista sam,ali cini mi se da bas ti moji ideali cine moj zivot takvim kakav jeste,interesantnijim i drugacijim.I da su oni koji vide nevidljivo srecniji od onih drugih. Pronasla sam svoju srodnu dushu.Pravu osobu za sebe.Od tog momenta mi se sve cinilo drugacije,promenila sam se.Zaljubljena sam i zanesena. Realnost mi je donela mastanje.I o njemu mastam jer smo razdvojeni.Daleko je od mene.Danima me obuzima ceznja o ponovnom susretu.Ponovo se radujem kada cu ga videti. Ono sto mi uvek ostaje je cekanje i nada,vera i ceznja i moja neizmerna ljubav prema njemu.